header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Новотарци против светосаваца
Новотарци против светосаваца Штампај Е-пошта
петак, 31 октобар 2008

СВЕТОСАВСКА ДУХОВНА МИСИЈА 

НОВОТАРЦИ ПРОТИВ СВЕТОСАВАЦА

На дан Св. Апостола Томе, у Смедереву, у цркви Св. Георгија у Јасенку, десио се несвакидашњи догађај.

Верујући народ је ( њих између 50 и 80)  са иконама и  одштампаном одлуком Светог архијерејског сабора о поретку служења Свете литургије по вишевековном богослужбеном поретку наше Цркве, стао испред храма спречавајући младог свештеника - послушника заблуделе реформаторске струје, да уђе у свети храм пре него се изјасни да ће служити службу по вековном поретку.

Томе је претходило вишемесечно исчекивање верника да им се одговори на захтеве које су упутили епископу Игњатију, најпре   преко надлежног архијерејског намесника, а потом, пошто нису добијали никакав одговор неколико месеци, обратили су се дирекно епископу отвореним писмом. Једини њихов захтев био је да епископ одобри да се макар у једном храму на територији града Смедерева, богослужење – Света Литургија обавља по одлуци Светог архијерејског сабора. Такође су оставили као могућност епископу да, уколико ниједан млађи и активни свештеник не буде хтео у том храму да служи, то може бити и неки пензионисани свештеник.

Ни после више од два месеца по упућивању захтева епископу није уследио никакав одговор са његове стране, а самим тим ни дозвола за службу по типику.

 Иако је мање-више познато шта се све издогађало испред храма у Јасенку, укратко ћемо се ипак осврнути  на то.

Свештеник (старешина храма) је хладно саслушао разлоге због којих су људи дошли, јер у ту цркву мали број верника долази на службу, пошто парохијани одлазе у манастире и храмове у другим епархијама где се богослужење обавља на исправан начин.У пар минута их је  старешина храма са презрењем одмеравао, одмакао се два три метра и мобилним телефоном позвао полицију. Народ је запевао богомољачке песме, а полиција је стигла за десетак минута. Након кратког распитивања о чему је реч, полицајци су се коректно повукли из порте цркве закључивши да је то унутарцрквена ствар.

 У међувремену је пристигао и претходни старешина храма, болестан, једва се крећући и почео из гласа да грди и виче да ће све да их куне у цркви: и њих и њихове породице, зато што „кваре ред… и ко их је томе научио.“  А верници су му одговарали да их је баш он учио како да чувају веру и да се нису они променили већ он. Викао је гневно да је четрдесет година служио Богу и да је срамота да му народ не да у цркву. Присутни су га питали како је служио... но стари је прота утекао у цркву, а за њим и  нови старешина. Размашу се они са неколико присутних старица и протиним унуцима и почну у инат народу новотарску службу. А народ, запрепашћен таквом дрскошћу, крене да пева богомољачке песме и да омета ту представу коју они називају литургијом. И тако је то трајало сат и по. Нико није попустио. Свештеници се на крају и причестише и тако се сви разиђоше. Неко је видео да су очи  младог свештеника биле закрвављене од гнева и да су му се руке тресле као да је био укључен у струју. А и онај други се тресао и гледао бледо испред себе.

Догађај  није од стране медија пропраћен, него заташкаван. Једино су аматери и једна локална тв-е  снимили овај догађај, али пошто немају проходност на контролисане медије све је ипак протекло незапажено.

Многа питања су проистекла из овог догађаја, a нека од њих су:

Докле ће  се трпети ова бахатост људи  у Цркви који су отпали од своје вере и народа и себе ставили у службу издаје?

Докле ће се допуштати да мукотрпно зидане светиње генерацијама уназад, они у једној генерацији све присвоје. То смо доживели у Македонији, где су све србске цркве допале у руке непризнате - неправославне цркве. Да је било права и владавине права, требало је да они за своје работе зидају нове цркве, а не да нам узурпирају задужбине србских владара, које иначе са презрењем помињу. Свој народ уче на антисрбским теоријама, те су и оно мало непрогнаних Срба расрбили. Да је та имовина била било чија, она би итекако била сачувана власницима, али србско је ваздан свачије. Тако и сада по сличним рецептурама усред Србије, расрбљена „духовна елита“ у Србској православној цркви  као нека елементарна непогода обрушила се да преузме све  манастире и цркве. Народ слуђен дугогодишњом владавином комунизма није одмах приметио ову појаву, те се није на време ни бранио, нити је умео на прави начин да се брани.

Новотарци - реформатори  (као Американци и НАТО)  узурпираше све, при томе вичући како су правоверни, које су они (новотарци) истерали из њихових светиња, криви и да су они ти који изазивају раскол. Од земаљских власти непрекидно траже заштиту, док у исто време њихови послушници туку у храмовима верни народ. По ко зна  по који пут у србској историји од жртва се праве агресори, док су у ствари агресори они. Ово је све и за комарачку свест јасно, што би рекао отац Јустин, али они рачунају на већину равнодушних Срба у вери православној. Поставићемо сада ствари тако да свакоме могу бити јасне:

У шестом мисионарском писму, пишући пострадалом трговцу кога су сви напустили, Свети Владика Николај каже:

„А што су те пријатељи оставили у невољи, па сад или окрећу главе од тебе или ти се отворено ругају, то је заиста болно, но то је само ново сведочанство прастарог људског искуства. Кад су Господа Христа распели на крст, где бише они који Га пре тога хтедоше учинити царем? И они који му клицаху: Осана? Нигде ниједног. Под крстом су стајали само равнодушни и ругачи. Римски каплари досадно су зевали, а јеврејски пси злурадо су лајали. И под твоји крстом стоје или равнодушна зевала или злурада лајала.“

И под крстом страдајућег верног народа стоје само равнодушни и ругачи. Сваки Србин данас може лако себе да сврста и увиди у којој од ове две групе стоји; да ли стоји међу равнодушним зевалима или злурадим лајалима!

Пошто већ дуго времена нема решења за муке правоверног народа, било би добро да се сви проблеми изнесу пред  црквено-народни сабор, па нека ту нађу своје решење.

 Пробали смо да чујемо и другу страну – новотарце. Они само као папагаји понављају научену песму: како се црквена власт мора поштовати. Ово, наравно, безусловно – без обзира на то да ли је та црквена власт православна или није. По њима је епископ црквена власт и он је  православан самом чињеницом да је епископ. Он не може да греши, а и ако греши, нико није надлежан да га укорава. Ни Сабор за њих није власт већа од епископа. Колико су оваква схватања православна а колико латинска - јеретичка, просудите сами!

Ако и допрете до неког епископа и поставите било које питање везано за ову тему, или било које друго питање, доживећете следеће:

 Прво вас питају ко вас је послао и на том ће питању дуго инсистирати.  То из разлога што мисле да ви морате бити права овца, она бесловесна.  Ако успете да их уверите да вас нико није послао (за њих сте значи слободан стрелац), онда се обруше гневно на вас и почну да се деру: ко сте ви да било шта питате? Можете ви молити, плакати, преклињати и довијати се како знате и умете, али ће се све свести на то да сте ви, који нисте нико и ништа, дошли да постављате питања на која немате право и због те ваше дрскости бићете сурово гоњени.

Задржаћемо се на тој њиховој мржњи и гневу.Откуда толико јака мржња према народу код оних који тврде да све те реформе чине због народа, да приближе олтар народу, да народ не буде мање значајан од клира, него да и он може видети тајне.  

Један од разлога је, свакако, то што верни народ сматрају за бесловесно стадо, које, стога, није ни свесно да су реформе у његовом интересу.

Међутим, њихова мржња се мора разматрати и кроз њихову издају православља. Они су сви у својој раној младости били исто такви, као и ови које они сада очима не могу да гледају ни ушима да чују. Зла крв издаје њима очигледно даје снагу.  И најватреније усташе су они који у своме пореклу имају србску крв. Сви наши свештеници и епископи, који су се одметнули од праве вере светосавске, причешћивали су се са одговарајућом припремом и све су чинили како треба и како су научили од својих свештеника и духовника. Али, сваки је од њих у неком тренутку учинио издају и  јудинским пољупцем целивао свог духовног оца.

Да су њихови духовници слутили какав ће аспидин пород од њих настати, не би се тако лако дали преварити, нити би били попустљиви мислећи да се ради о неким младалачким несташлуцима. Али враг је однео шалу. Пошто их родитељи нису родитељски строго зауставили док је било време, деца су се отела и јуре сада очеве из куће, и јуре народ из цркве. Прекрајају србске куће и цркве по туђим мерилима.

За савезнике су узели све могуће моралне наказе: блуднике, мужеложнике, алкохоличаре, сецикесе... Све, ама баш све можеш да будеш, само да си на њиховој страни. Епископи новотарци, који су у гордости већи и од самог римског папе, разрешавају своје поданике од свих учињених грехова. И овима се то свиђа; и ваљају се у блату својих безакоња мислећи да су чисти.

Један се епископ чак отворено залаже за морално искварене. Вели да за спасење није важан морални живот човеков. Њему је само важна послушност. Исти такав поредак влада у мафијашким клановима и разбојничким бандама. И разбојници имају у својим клановима кодекс строге послушности, али се тиме не могу спасти.

Овако антиправославна чињења нису ништа друго до обнављање огњем и сумпором затртих Содома и Гоморе.  Као да наши новотарци не читају Свето писмо, или, ако читају, онда очигледно ништа не разумеју.

На крају овог нашег написа упутићемо поруку светосавском  - страдалном народу нашем, речима заступника нашег пред престолом Господа Славе, Светог Владике Николаја:

„Буди радостан што капљица твоје горчине личи на море горчине распетога Господа“ (Мисионарско писмо бр.6).

„Преко хиљаду година ова је земља била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов је скриван у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали [...]

На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су добоке ране његове за веру праву? И колико су добока и широка гробља мученика српских за истину Христову? И све ће се троструко и хиљадоструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.“ (Борба за веру)

Слава Богу и хвала за све. Амин.

 Светосавска духовна мисија

Последњи пут ажурирано ( недеља, 18 децембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 104 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.