У интервјуу под насловом „Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву“, који је пренео званични сајт СПЦ (http://www.spc.rs/sr/), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Г. Иларион (Алфејев) изнео је, између осталог, своје ставове о појединим елементима богослужбене реформе која се, иначе, спроводи у неким Помесним Православним Црквама (међу којима је и СПЦ).

Ради што јаснијег сагледавања онога о чему митрополит Иларион говори, подсећамо наше цењене посетиоце на текст „Просветитељи Руске Православне Цркве о богослужбеној реформацији“ који смо објавили 28. јануара 2011. године (текст доносимо у прилогу).

            Уредништво

+++

Митрополит Иларион: „Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву?“

„Црква помаже човеку да нађе смисао живота. Сматрам да је у данашње време отсуство смисла живота, основна болест младог човека.“

Данас су међу младима популарне идеје оца Александра Шмемана о отвореном карактеру Литургије. Шта Ви лично мислите о служењу Литургије са отвореним Царским Дверима, гласним читањем светих молитава, читањем Светог Писма на руском језику?

„То су мало различите ствари: отворене Царске Двери, читање молитава наглас и читање Светог Писма на руском језику.  Што се мене тиче, тако је текла моја свештеничка служба, да сам ја увек служио са отвореним Царским Дверима. То је било због тога зато што сам ја служио у Виленском Свето-Духовом манастиру где је било прихваћено служити са отвореним Царским Дверима. Исто тако је било у Каунасу, где сам био настојатељ. Тај обичај је био присутан и у епархијама на Западу, где сам служио. И у храму св. Јекатерине, где сам служио у Москви. А затим сам постао архијереј, а архијереји служе са отвореним Царским Дверима. Зато се и не сећам случаја да сам служио са затвореним Царском Дверима.  И ја мислим, да у служењу са затвореним Царским Дверима, постоји нешто противприродно, зато што се Литургија врши целој црквеној заједници. Њу врши свештеник и сви који се налазе у храму. Савршено је несхватљиво, зашто да при самим најважнијим моментима Литургије, нарочито при вршењу Евхаристије, Царске Двери морају бити затворене и људи морају да слушају само глас свештеника, који пригушено допире иза зида иконостаса. Питање о читању Светог Писма на руском језику – је друго питање. И питање о гласном читању тзв. тајних молитава – такође је посебно питање. Али ја не мислим да могу одмах да одговорим на та питања, пошто се о њима у Цркви разговара, спорна су, и не може се брзо одговорити на њих, а за дуг одговор – нема довољно времена.“

Реците нам, молим Вас, да ли је могуће Спасење човека, који ниједном није приступио светој Тајни Евхаристије?

„Мени је тешко ми је да одговорим на то питање, зато што се Спасење човека налази у рукама Божијим. И ми знамо, да ван Цркве Спасење није могуће, а ван Цркве – то значи и без Евхаристије, зато што човек не може бити пуноправан члан Цркве, не причешћујући се и не сједињавајући се са Христом.

Али, у исто  време, ми знамо, да Бог има безграничне могућности и има јако много начина за Спасење људи, које ми не знамо. Због тога је питање, које се понекад поставља, да ли ће се спасити или не ове или оне категорије људи, уопште нема смисла, зато што питање о Спасењу ми можемо поставити само у односу на себе. И то је најправилнији приступ. Да ли ћу се спасити ја сам или шта могу урадити за то да се спасим.То питање ми можемо поставити и у односу ка нама најближим људима. Да помогнемо људима да нађу пут ка Спасењу. А питање о томе, да ли ће се спасти ове или оне категорије људи, мислим, морамо препустити милосрђу и правосуђу Божијем.“

Много сте говорили о смислу живота и среће, које пружа Црква. Испада, да је Црква потребна само несрећним људима и онима који немају сређен живот. А да ли је потребна срећним људима? Ако јесте, зашто?

„Мислим да је Црква потребна свим људима. И убеђен сам да људи не могу без Цркве да буду подуже срећни. Постоје људи, којима се чини да су срећни и постоје људи који налазе некакву привремену срећу, која им не даје могућност да се придруже Цркви, зато што они, као по правилу сматрају да Црква постоји ради несрећних и да је Црква потребна онда, када је нпр. неко умро, – треба га опевати, неко умире – треба позвати свештеника, разболео се – потребно је можда поћи у цркву, или предстоји некакав важан посао – треба запалити свећу. То је исти онај потрошачки однос, који постоји међу савременим људима уопште у животу и свету који га окружује.  А смисао живота се може стећи тек онда, када човек спозна Бога, сједини се са Богом и живи са Богом. Када Црква није само позадина на којој он живи, него средиште његовог индивидуалног живота, његовог породичног живота, његовог професионалног живота.

Може ли се рећи да је све што се дешава човеку воља Божија?

„Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји  из сједињавања две воље  – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају  друге саставне, например, воља родитеља, ако је реч о деци, воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека.

Богу је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне тако хармонично сједињавање сопствене воље са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу.

Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија.

Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за Спасење човека.“

http://www.spc.rs/sr/mitropolit_ilarion_postoji_li_budutshnost_u_nereligioznom_drushtvu

+++ 

Првосветитељи Руске Православне Цркве о богослужбеној реформацији

Његова Светост Патријарх Тихон о неприхватљивости новоувођења у црквено-богослужбеној пракси

Порука Његове Светости Патријарха Тихона 4. / 17. новембра 1921. архипастирима и пастирима Руске православне цркве 

Упознати смо са саопштењима преосвећених из града Москве и других епархијских места да је у неким црквама дозвољено нарушавање богослужбених чинодејстава -  одступањима од Црквеног Устава и разним иновацијама, које нису предвиђене овим Уставом. Дозвољавају се самовољна скраћивања обреда, па чак и чина Божанствене Литургије. У празничним службама се испушта скоро све што чини поучну особеност празничног богослужења. Уместо тога се обраћа пажња на концертно извођење обичних песама, које нису Уставом предвиђене, царске двери се отварају у време када се то не сме, молитве које треба тајно читати, читају се гласно, произносе се возгласи којих нема у Служебнику; шестоопсалмије и други богослужбени делови из Божје речи се читају не на црквенословенском језику, већ на руском; у молитви посебне речи су замењене руским и изговарају се помешано са овим; уводе се нове богослужбене радње које нису озакоњене Уставом свештенодејства, допуштају се гестови лишени страхопоштовања или лицемерни који нису сагласни са потребном дубином осећања смирене, од Божјег присуства, трепетне, душе свештенослужитеља, која је потребна суштини црквене службе.

Све ово се ради под изговором да треба прилагодити богослужбену структуру новим захтевима времена, унети у богослужење оживљење које време тражи да би се тиме привукло више верујућих у храм.

За таква кршења црквеног Устава и самовољу појединаца у испуњавању богослужења нема нити може постојати наш благослов.

Божанска лепота нашег  истинито поучног по својој садржини и благодатно делујућег црквеног богослужења, како је оно саздано вековном апостолском ревношћу,  молитвеног плана, подвижничког труда светоотачке мудрости и запечаћено Црквом у чинодејствима, правилима Устава, морају се неприкосновено чувати у Светој Православној Руској Цркви као највеличанственије и најсвештеније њено достојанство. Извршавајући богослужење чином, чији почетак датира од древних лета и потпуно се чува у целокупној Православној Цркви, ми имамо јединство са Црквом свих времена и живимо животом читаве Цркве...

 Тихон, Патријарх Московски и све Русије

Град Москва 4/17 новембра 1921 г.,  № 1575.

 Публикује се по: ГАРФ, ф. 550, оп. 1, номер 152, л. 3–4.

* * *

Указ патријарховог заменика (мјестобљуститеља) свештеномученика митрополита Петра (ПОЉАНСКОГ) о довођењу у ред богослужбене праксе и недопустивости  богослужбених новоувођења

Од пре извесног времена у многим храмовима града Москве и Московске епархије приметно је увођење различитих, и често, савест  верника  узнемирујућих, новина, при вршењу богослужења и, уопште, одступање од Црквеног Устава у целини. Као пример за то се могу навести:

1)                        Служење Литургије при отвореним царским дверима са устројством торжественог сусрета и облачењем насред храма.

2)                        Изостављање молитве оглашених на литургији.

3)                        Читање Јеванђеља лицем ка народу.

4)                        Употребљавање непредвиђених обраћања молећим људима пред читањем Јеванђеља ("Христос је са нама", итд.).

5)                        Служење свеноћног бдења насред храма, често са проповедаонице.

6)                        Служење свеноћног бдења 13. септембра по Васкрсном чину.

7)                        Служење Литургија Јована Златоустог током Великог Поста у данима, непредвиђеним Уставом.

8)                        Служење јутрења Великог Петка (Страдања Господња) у посту Успењском (Великогоспојинском) и др.

9)                        Служење пасија (страдања) не по Уставу и у непредвиђено време.

10)                    Закаснело служење такозваног чина погребења Богоматере (после 16. августа).

11)                    Служење вечерње на Велики Петак ван времена установљеног Уставом (не у 3 сата по подне, већ касније).

12)                    Служење свеноћног бдења пред Великом Суботом са ношењем плаштанице око храма.

13)                    Увођење руског језика у богослужбену праксу.

14)                    Употреба произвољних возгласа и молитви.

15)                    Насумично скраћивање и промена боголужбеног поретка на уштрб молитвеног и празничног садржаја (испуштање делова стихира, канона, антифона, у којима се сликовито и живо приказује царство Божје, богоугодни живот светих, висока и неизмењена радост у Господу чак и у жалости, - што резултира остајањем само одломака црквеног поретка), итд.

        Ја одлучно проглашавам неприхватљивост ових и сличних појава у црквено-богослужбеној пракси, и налажем о.о. благочиним  у оквиру својих цркава обавезну дужност неослабљеног надзора за Уставно вршење богослужења без било каквог одступања од богослужбеног чина. Напомињем да је у своје време, не тако давно, Московска епархијска управа у циљу увођења једнообразности и Уставности публиковала "Јединствени чин богослужења за парохијске храмове." Предлажем да се овај чин неизоставно испуњава  и упозоравам да ће непослушни новатори бити подвргнути мојим казнама.

Патријархов местобљуститељ Митрополит Петар Благочини прот. С. Смирнов 14. септембар 1925

Објављено на: ЦИАМ, ф.2303, оп. 1, № 232, стр. 1-3. Куцање / Сергеј Голубцов, Архиђакон. Професура МДА у мрежама Гулага и Чеке. М., 1999. с. 95.

 * * *

Његова Светост Патријарх ПИМЕН

Познати старац, архимандрит Псково-Печерског манастира Јован (Крестјанкин) у својој проповеди, 10. јуна 1990 на дан устоличења на првосветитељском престолу Његове Светости Патријарха Алексија II, обзнанио нам је завештање Његове Светости Патријарха Пимена. Ево речи старца Јована:

"... И заједно са жезлом патријарха новом Патријарху се уручује и завет његових претходника и завети чувани Црквом током протеклих миленијума. И тако се догодило, драги моји, да могу исказати те завете не из књига, већ сам их лично чуо из уста патријарх Пимена. Они су речени у току мог приватног разговора са Патријархом, али су исказани тако значајно, категорички и са ауторитетом. Ево шта је рекао по милости Божијој Свјатејши Патријарх руски Пимен.

Прво. Руска Православна Црква треба да строго очува стари стил - јулијански календар, по којем се непрекидно молила Руска црква током хиљаду година.

Друго. Русија је призвана да као зеницу ока сачува Свето Православље у свој његовој чистоти, које су нам завештали свети  наши преци.

Треће. Свето чувати црквенословенски језик - свети језик молитве обраћања ка Богу.

Четврти. Црква је изграђена на седам стубова - Седам Васељенских Сабора. Предстојећи VIII Сабор плаши многе, али не узнемиравајмо се због њега, већ спокојно верујмо у Бога. Ако било шта у њему не буде сагласно са претходних Седам Васељенских Сабора, имамо право да не прихватимо његове одлуке".

Објављено:

Архимандрит Јован (Крестјанкин). Проповеди.

Москва подворје Свето-Успењског Псково-Печерског манастира.

Издаваштво "Правило вере", 1995, стр. 325-334; Архимандрит Јован (Крестианкин). Проповеди. Псков, 2001, стр. 409. 

 ***

Свjатејши Патријарх АЛЕКСИЈЕ II

Патријарх московски и целе Русије Алексије II у својим говорима се више пута дотицао теме црквеног модернизма и реформизма.

На епархијском састанку Московског свештенства 20. децембра, 1993 Његове Светост Патријарх Алексија II је први назвао неообновљенством модернистички покрет унутар РПЦ, који уништава богослужбена предања. Тим самим је показао да су савремени црквени реформатори уствари духовни прејемници (наследници) обновљенаца из 1920. година.

Делатност московских неообновљенаца нашла је праву процену у Обраћању Патријарха Алексија и на епархијском састанку Московског свештенства 16. децембра 1997 године:
"... У последњој деценији врши се видљиви процес враћања значајног дела нашег друштва, у прошлости одвојеног од Цркве, на њену спасавајућу стазу  - и то су плодови подвижничког мисионарског рада многих наших пастира. Али не смемо прећутати и то да у мисионарској пракси неких свештеника и у неким парохијама постоје и болесне појаве. Тужним примером лажног приступа хришћанском просвећењу појавила се ситуација у парохији Успења Пресвете Богородице у Печатникама у оне дане када јој је био на челу свештеник Георгиј Кочетков чије је свештенослужење сада забрањено. Ова ситуација је закономерно довела до несрећног ексцеса, после чега су следовали неизбежни укори са стране Свештеноначалства. Ствар је у томе што је лажна мисионарска активност у овој парохији била усмерена на привлачење духовно трагајућих људи не Христу и Цркви, већ непрекидно својој парохијској заједници.  У овој парохији  је апсолутно недопустиво створен култ настојатеља, чија је власт била подигнута изнад ауторитета Свештеноначалства.Тим самим су потрти сами темељи канонског система, а у заједници је грубо занемаривана богослужбена традиција Цркве. Ова заједница се супростављала другим парохијама Руске Православне Цркве, јављајући се, у суштини, секташки оријентисаном заједницом ... ".

На  Архијерејском сабору 2000. године Његова Светост Патријарх је изразио озбиљну забринутост "због примене, од стране неких свештеника, различитих новоувођења  која противрече установљеној православној црквеној традицији. Испољавајући претерану ревност, такви пастири често стреме организацији парохијског живота по узору на парохију ранохришћанске заједнице, што узнемирава савест верника и често доводи до поделе у парохији или његове истакнуте изолације. Сачување црквене традиције треба да буде строго у складу са историјском датшћу, јер вештачко обнављање застарелих облика парохијског живота могу озбиљно искривити духовну структуру заједнице и унети смутњу ".

Из обраћања Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II на Епархијском сабрању у Москви 21. децембра, 2005:

"... Неки, посебно млади, свештеници ... од верника захтевају да се ови причешћују што је могуће чешће, барем једном недељно. На стидљиве примедбе верника, да им је тешко достојно се  припремити сваке недеље за пријем Светих Тајни, такви свештеници тврде да сву одговорност они стављају на себе. Као резултат тога, губи се страхопоштовање  својствено православним људима и страх Божји пред Светим Причешћем. Оно постаје навика и нешто обично, свакодневно ... "

Патријарх московски и целе Русије Алексије II, у свом излагању на годишњем епархијском сабрању града Москве 5. децембра 2006 поново је покренуо питање неообновљенства:

"Нажалост, морамо признати да се постојеће црквене заједнице сада веома разликују од древног идеала, чак и за оне који га искрено траже. Не видећи прави разлог савремених несклада,  неки пастири и њихова стада верују да се све може поправити споља, формалном променом у поретку црквеног живота. На пример, вршењем богослужења на руском језику, сваконедељним причешћивањем свих присутних верника, или на свакој Литургији, укидањем обавезне исповести пред Причешће која је традиционална у нашој Цркви, итд <...> У неким заједницама почињу без благослова управљајућег епископа да уводе све врсте новотарија и реформи, често попут оних обновљенаца 1920-1930-тих прошлог столећа и протестаната. А ничу и домаћи прости-примитивни преводи богослужења на руски језик, поражавајући својим недостатком и укуса и талента, одајући запах (смрад) секташке пародије на старе "агапе", укидање исповести у општем поретку, па чак и локалне сепаратистичке "канонизације" без икаквих санкција црквене власти. Из историје протестантизма је познато да за овим може следити појава тзв нерукоположених презвитера и епископа, ревидирање граница Цркве и догматског учења."

На истој седници епархијског свештенства у Москви 5 децембра 2006 Његовој Светости Патријарху Алексију је задато питање: "На прошлом Епархијском сабрању Ви сте упозоравали на опасност од губитка поштовања према Светим Тајнама при веома честом причешћивању, например једном недељно. Иста забринутост је изражена у православном Катихизису светитеља Московског Филарета, који препоручује мирјанима причешћивати се не више него једном месечно. Ова сама упозорења се могу наћи и у делима св Теофана Затворника и најновијих Глинских стараца. Зашто се тада у московским храмовима, упркос Вашим упозорењима, практикује сваконедељно, па чак и чешће причешћивање мирјана, што резултира губљењем страхопоштовања и страха парохијана пред Светом Тајном?"

Његова Светост Патријарх је одговорио: "Наравно, они који дозвољавају такву праксу нису упознати са православном веронауком светитеља Филарета, као и делима светитеља Теофана Затворника, и не испољавају жељу да их виде".

И, коначно, 24 децембра 2007 на епархијском сабрању москвовског свештенства на столу испред Његове Светости Патријарха Алексија после његовог многочасовног излагања скупила се огромна гомила забелешки, која је садржале питања. Патријарх је рекао следеће: "На толику количину питања, природно, не могу да одговорим. Но, на једну од њих,  морам обавезно одговорити" (у забелешци се налазила забринутост о могућим богослужбеним реформама, које нескривено спроводе у ходу неки свештослужитељи). Реагујући на то, Свјатејши је рекао речи које се с правом могу сматрати његовим духовним тестаментом.

"Никакве «припреме литургијске реформе у Цркви» нема нити је може бити! Они, који понекад изражавају посебна мишљења  о томе да је потребно превести богослужење на руски језик, као што су у своје време говорили обновљенци, или предлажу да се скрати служба Богу, заборављају да су се Црква, њени Устави и правила изграђивали хиљадама година, и да се морају чувати као светиња. Никакве ревизије текста Великог Канона Светог Андреја Критског неће бити. Наша Црква у тешким временима прогона и искушења опстајала је, чувајући непоколебљиво своју традицију. Ову традиција морамо чувати и ми као светињу. Позивам вас све да се придржавате наше православне традиције, и не узнемиравате се због појединачних исказа људи, који покушавају да нас врате у времена обновљенства."

На дан Светог Апостола Андреја Првозваног 2010.

            Превели:

Милан КГ и Радоман Светковић

(захвални хришћанки Б. за драгоцену помоћ)

http://borbazaveru.info/content/view/3293/30/