Тражиш препород? Потражи га у светој Православној Цркви. Она и само она родиће те водом и Духом, у Тајинству светог Крштења. Тражиш дар Духа Светога? Потражи га у светој Православној Цркви. Она и само она предаће ти га у Светој Тајни Миропомазања. Сагрешио си, кајеш се и тражиш излечење душевних рана и разрешење уза савести? Иди у свету Православну Цркву. Она и само она, у лицу својих пастира који су добили дар да узимају и отпуштају грехове, лековитим обавезама (које ти наметне) разрешиће те од грехова и исцелити ране твоје душе. Потребно ти је и тражиш најприсније општење са Господом? Иди у свету Православну Цркву. Она и само она даће ти да окусиш Тело и Крв Господњу од Жртве Његове, коју она свагда приноси, и учиниће да будеш Господу и Господ у теби, по нелажном обећању Његовом (46, стр. 239).

Свете Тајне је установио Господ... И ту нема шта да философирамо. О условима спасења ви кажете: апостол Павле је рекао – веруј у Господа и спасићеш се. Шта значи веровати у Господа? Значи одбацити идолопоклонство и прихватити хришћанство, дакле прихватити све што оно садржи: и веру, и заповести, и Свете Тајне, и сва правила (6, п. 493, стр. 7).

Крштење препорађа, а Миропомазање укрепљује и украшава даровима новорођени дух. Покајање умива, а Тело и Крв Христова хране – свака Света Тајна врши своје духовно дејство у нама (59, стр. 52).

«Крштење» је на нашем језику сродно са речју «крст». Срећно сродство. Јер иако је видљиви акт крштења погружење, његова суштина је сараспињање са Христом на унутрашњем духовном крсту. Апостол Павле вели: Стари наш човек разапе се са њиме у крштењу (Рим. 6,6). То није некаква механичка радња, него духовна промена, или преокрет мисли, циљева, жеља и склоности. Пре је све то било упрљано самоугађањем; сада је све самопожртвовано посвећено Богу, у Христу Исусу, благодаћу Духа Светога. Рећи ћеш: ја то нисам схватао када сам био крштен. Сада схваташ, и нека ти је на савести да испуњаваш назначење Крштења, јер оно је неизбрисиво. На суду ће печат крштења сведочити или за тебе, или против тебе (43, стр. 38).

Света Тајна Свештенства је врхунац благодатних тајинстава; јер без њега би и сва друга тајинства остала неделотворна, а Црква би се претворила у безблагодатну (46, стр. 240).

У смрти Његовој сви смо ми умрли, и у Васкрсењу сви васкрсли. Свак постаје причасник ових блага у светом Крштењу, где умире за један живот, а оживљава и васкрсава за други (3, п. 535, стр. 232-233).

Вера овоме претходи и прати га, али сама по себи, без крштења, она не усваја искупљујућу силу крсне смрти Господње. И на крштењу, не служи она сама као пријемник такве силе, него заједно са покајањем и чврстом решеношћу да се преостало време живи свето. Када пак ово постоји, онда се сила искупљења истински прима, а крштени се одмах изузима из круга оних који подлежу вечној погибељи и укључује у круг оних који се спасавају (46, стр. 196).

...Крштење и јесте препорађање или ново рођење, које човека поставља у обновљено стање. Апостол Павле све крштене пореди са Васкрслим Спаситељем, дајући до знања да и они имају такво светло и обновљено биће, каквим се људска природа показала у Господу Исусу Христу, кроз Његово Васкрсење у слави (Рим. 6,4) (68, стр. 19).

...Крштени добија опроштај грехова и сасвим умире за греховни живот; излазећи из воде он се присаједињује сили Васкрсења Христовог и препорађа за нови духовни и свети живот. Крштени је чист и свет не само по имену, него и суштински (38, стр. 422).

У светом Крштењу облачимо се у Христа. То облачење је тајанствено-благодатно усвајање у дух прволика. А потом следи преношење свих црта Христа Господа на одговарајуће удове наше природе. То подразумева напор воље, подвиг који траје читав живот, спровођење обнављања... (41, стр. 185-186).

Осећајући силу у Господу, крштени се са смртном мржњом односи према сваком облику греха. У томе је суштина смрти за грех (39, стр. 330-331).

Благодатна сила за продужење апостолског дела подизања Цркве, даје се кроз рукоположење архијереја и свештеника (46, стр. 64).

Полагање руку Апостола замењено је потом Миропомазањем, које су они предали својим наследницима као Свету Тајну, као дар Духа Светога вернима. Оно и данас дејствује у светој Цркви (46, стр. 64).

...Јован Претеча проповеда покајање, Спаситељ је своје служење отпочео благовешћу покајања, и прва реч из уста Апостола по примању Духа Светога била је: Покајте се (51, стр. 181-182).

Спознавши своју грешност, не буди њен хладни посматрач, него се труди да подстакнеш и одговарајућа спасоносна покајна осећања срца (68, стр. 154).

Оно што Свету Тајну покајања чини нарочито неопходном, јесте, с једне стране, природа самог греха, а са друге – природа наше савести. Када грешимо ми мислимо да грех не оставља трагове ни изван нас, ни у нама самима. Међутим, грех оставља дубоке трагове и у нама и на свему што нас окружује, а нарочито на небу, у одлукама праведног Суда Божијег (68, стр. 160).       

Чим сте се скрушили и покајали, већ вам се на небу пресуђује опроштај, а у тренутку исповести објављује вам се та небеска пресуда (62, стр. 387).

Присетите се да у духовном животу ништа не можете да урадите без покајања. Шта год неко тражио, свему нека почетак буде покајање. Као што се кућа не може подићи без темеља, и као што се у пољу не може сејати ни садити док се оно претходно не очисти, тако се у нашим духовним тражењима ништа не може предузети без покајања (51, стр. 45).

Покајао си се, поверовао си, одлучио си да служиш Господу, одрекао си се сваке безбожности, сваке неправде, и зато си примио благодатну силу: сада служи, не жалећи себе (46, стр. 222).

...Сваку помисао, сваку жељу, осећање и покрет – све порочно и нечисто одмах треба уз скрушеност духа исповедити свевидећем Богу, измоливши опроштај и снагу како би то убудуће било избегнуто (68, стр. 262).

Изгнаник плаче и жали за домовином; тако и онај ко је почео да иде ка своме очишћењу треба да жали и тугује, и да са сузама тражи повратак у рај чистоте (68, стр. 200).

Бескрвна жртва није нова, него иста она која је принесена на Голготи. Она се дотиче ове последње и, примајући снагу од ње, доноси је у оне који се причешћују. Жедан узима чашу, захвата њоме воду из реке и напија се. Голготска жртва је река која свагда тече и вечно је жива; чаша која захвата из ње је – Света Тајна Тела и Крви; захватање је – свештенодејство; пијење је – причешћивање са вером и страхом, након потребне припреме (66, стр. 362-363).

Сви који се сједињују са Господом, сви који се у Њега облаче и хране Његовим Телом и Његовом Крвљу – једно су са Њим и чине Његово Тело. Тело Његово чине зато, што су од плоти Његове и од костију Његових (46, стр. 108).

Света Тајна Тела и Крви је за хришћане Божанска храна и жртва. Не причешћују се увек сви на Литургији, али жртва се приноси од свих и за све. Зато сви и треба да учествују у њој. А учествују вером, скрушеношћу због грехова и самопрезирним падањем ничице пред ноге Господу, Који жртвује Себе, као Јагње, за живот света. Већ и само живо сазерцавање ове тајне силно оживљава и подстиче дух (68, стр. 263).

Приступајући Светим Тајнама, чините то у простоти срца, са потпуном вером да у себе примате Господа и са одговарајућом побожношћу. А шта ће после бити на души – то препустите Самом Господу. Многи унапред желе да од светог Причешћа добију то и то, а онда, када не добију, узнемиравају се, па се чак и колебају у вери у силу Светих Тајни. А проблем није у Светој Тајни, него у том непотребном нагађању. Ништа себи не обећавајте, него све препустите Господу, молећи од Њега само једну милост: да вам да снаге за свако добро, ради угађања Њему. Плод причешћа у срцу најчешће се осећа као слатки мир; понекад оно доноси просвећење у мислима и одушевљење у преданости Господу; понекад се готово ништа не види, али се после показује чврстина у делима и непоколебљивост у обећаној исправности. Овде ћу напоменути да очигледне плодове светог Причешћа не примећујемо зато што се причешћујемо ретко. Одредите себи као правило да се причешћујете што је могуће чешће, па ћете видети утешне плодове те Свете Тајне (68, стр. 257).          

Господ је Источник живота, Који оживљује оне што се Њиме причешћују, а уједно је и огањ који гута. Онај ко се достојно причешћује,  храни се животом, а ко се причешћује недостојно, храни се смрћу. Иако та смрт не следи видљиво, ипак се невидљиво свагда догађа у духу и срцу човековом (68, стр. 257).

У браку муж жену осећа као део самог себе; и жена осећа да је привијена уз мужа, те на делу произилази да су њих двоје – једно тело, то јест једно биће, једно лице (38, стр. 427).

О јелеоосвећењу свештеник право говори... За онога ко одлази, јелеоосвећење није неопходно у тој мери у којој су неопходни исповест и причешће. Јелеоосвећење следи болеснику који очекује оздрављење. Оно не представља попутнину за онај свет, него лек за овај живот, да би поживео у покајању (8, п. 1329, стр. 85).

Можете бити помазани маслом (јелејем). И више се ништа не премишљајте. На крају, сва је нада у Господу. У Њему пронађите мир, вапијући: помилуј ме! (2, п. 318, стр. 191).

Ви сте још увек болесни. Нека Вас Господ спасе! То што сте решили да се помажете, веома је добро. Ова Света Тајна за хришћане треба да буде јединствено средство лечења у болестима... (5, п. 881, стр. 152).

http://predanje-ms.blogspot.com