Увод

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У следећем огледу упоредићемо "технике духовнога раста" источњачких и окултних мистичних учења са православним путем спасења. У центру нашег интересовања налази се питање: каквим корацима, и којим начинима се остварује спасење у Православљу, и које су принципијелне разлике између овог пута и свих осталих путева?

У датом тексту није нам циљ да темељно прикажемо садржину неправославних учења и критику њихових доктрина. Апостол Павле је казао: "Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којих не имаше користи они који су уживали у њима" (Јевр. 13, 9).

Много је важније показати психолошке последице које настају услед додира са тим учењима, као и оно што се догађа са људима, и којим путем долази до деформације личности због тог утицаја. Негативне последице су најбитнији фактор који је немогуће порицати, сасвим довољан аргумент при разматрању ових учења, убедљив доказ да није потребно упознавати читаоце са њиховим садржајем, да не би имали више штете него користи. Искуство показује, да чак ни незаинтересовано читање окултне литературе представља процес сједињења с мрачним силама, невидљиво трујући и убијајући душу читаоца.

Изабрали смо овакав приступ следујући речима Спаситеља: "По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или с чичка смоква? Тако свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове" (Мт. 7,16).

Видљиви и невидљиви свет

Данас смо сви ми сведоци нагле распрострањености окултних и далекоисточних мистичних учења међу људима који су потпуно неупућени у духовне односе. Критика тих идеја могућа је једино са неке друге духовне позиције. У нашем случају - то је позиција Православља.

Зато је природно да видимо шта каже Црква по питању циљева и средстава оних достигнућа која нам предлажу орјентални и окултни системи. Ови системи нас у целини упућују како да проникнемо (мислено и чувствено) у невидљиви свет, нудећи нам кључ спасења тим путем. О путевима продора у невидљиви свет, подробно ћемо говорити у наредним поглављима.

Сваком православном хришћанину познат је Символ Вере у коме је речено: "Верујем у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца Неба и земље, и свега видљивог и невидљивог". Већ из ових речи јасно је да мимо видљивог, свима нам познатог света, постоји и свет невидљиви - недоступан виду, слуху, додиру, мирису и укусу. Укратко, тај свет није доступан нашој чулној спознаји. Његова недостижност не би нас интересовала, да невидљиви свет нема никакве везе са нашом судбином.

Тако, постајући православним хришћанином и верујући у Бога, полажемо на Њега све своје наде у спасење од несталности времена и телесног постојања. Имајући у виду карактер нашег будућег вечног живота, ми имамо и однос према невидљивом, пошто је и сам Бог невидљив. Осим тога, из вероучења наше Цркве ми знамо о постојању позитивних и негативних дејстава која долазе од невидљивог света, о постојању анђеоских и демонских бића која се боре за нашу душу. Овакво стање не допушта нам да останемо равнодушни пред чињеницом постојања невидљивог света, и делује разумно и сасвим основано тежња да упознамо тај свет како би себе заштитили од његовог погубног утицаја. Зар да се штитимо од климатских и других утицаја видљивог света, а опиремо се детаљном и озбиљном познавању законитости невидљивог? Целокупна људска цивилизација и култура која окружује наше постојање у видљивом свету, ослања се на научне процесе познања тог света, на особености његове и резултате који из тога знања произилазе. Логично је претпоставити, да је исто правило применљиво и у невидљивом свету, да је могуће његове утицаје разумети и лоше упливе онемогућити утичући на позитиван исход.

Признање постојања невидљивог света јесте главна претпоставка за његово упознавање и први корак ка појашњењу - због чега је тај свет за нас невидљив?

Зашто је невидљиви свет - невидљив?

По учењу Цркве, разлог због којег не осећамо невидљиви свет, јесте грехопад првих људи, који је квалитативно изменио суштину њиховог живота, а, следствено томе - и нашег. У складу са изменом суштине живота изменило се и људско тело, као и његове способности.

Свети Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на преподобног Макарија Великог, пише: "До пада човековог тело је било бесмртно, без болести, без његове садашње отежалости и дебљине, страно греховним и плотским осећањима данас му својственим. Чувства његова била су неупоредиво тананија, деловање широко, сасвим слободно. Обучен у такво тело, с таквим органима и чулима, човек је имао способност да опажа духове... био је способан да општи са њима. При том, имао је дар Боговиђења, дар општења с Богом, био је сродан светим духовима... Падом, изменила се душа и тело свих људи. У личном погледу пад је представљао уједно и смрт. У таквом умртвљеном стању, из разлога крајње огрубелости и отежалости, телесна чувства више нису била способна да опште са духовима, да их виде, да их чују, или осећају" (5, т. 3, с. 7-8).

До грехопада, човек је имао способност да непосредно сагледава духовни свет; после пада он је тај дар изгубио. Који је узрок овог губитка?

Свети Игњатије овако објашњава: "По паду првих људи, пре осуде и изгнанства из раја, Бог им "начини хаљине од коже и обуче их" (Пост. 3, 21). Кожне хаљине, по објашњењу Светих Отаца (Светог Јована Дамаскина - "Тачно исповедање православне вере" књ. 3. гл. 1.) означавају нашу грубу садашњу природу која се због пада изменила: изгубила своју тананост и духовност, задобила тежину и дебљину.

Главни узрок промене наше природе јесте пад, али је измена учињена вољом Свемогућег Творца, по неисказаној милости Његовој према људима... Кроз допуштену огрубелост нашег тела постали смо неспособни да физички опажамо духове, у сфери у којој се сада налазимо. Објаснићу то. Заробљени смо због природне наклоности према злу. Ова наклоност је постала својствена палој људској природи; слична је склоности демона да чине зло: "мисао срца човечијега зла је од малена" (Пост. 8, 21). Али, у нама су добро и зло помешани: по палој природи, тежимо злу, а поништавајући такву тежњу, трудимо се у добру. Демони, напротив, свагда и увек усмерени су ка злу. Кад би се ми налазили у физичком додиру да демонима, они би врло брзо развратили човека, непрестано га подстичући на зло, непрестано саучествујући у злу, заражени примерима преступничке и Богу непријатељске делатности... У кратком року, по коначном преусмерењу на зло, људи би постали демонизовани; покајање и дизање из стања пада за нас би постало немогуће...

Премудрост и милост Божја поставила је преграду између човека, збаченог на земљу из раја, и духова, свргнутих на земљу с неба - а то је груба човечија природа. Слично овоме, земаљски закони тамничким зидовима одвајају злочинца од друштва, да ови не би наудили друштву и упропастили друге људе" (Преподобног Касијана разговори VIII, глава 12) (5. Т. 3, С. 11).

 Циљ нашег живота на земљи

Свети Игњатије повезује особине нашег тела са циљем нашег земаљског живота. "При размножавању човечанства, у његовом садашњем стању пада, тело служи души, на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови, због мекоће, могли добити наказне облике: тако и душа обучена у тело, сакривена и одвојена њиме од света духова, постепено себе изграђује изучавањем закона Божјег, хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се њој дарује духовно виђење невидљивог света, као и , ако се покаже да је то у складу с циљевима Божјег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу, ми поново ступамо у свет духова. Из овог се види, да је за успешан улазак у свет духова, неопходно благовремено поучавање у Закону Божјем, и да је ради тог преображења препуштено извесно време дато сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи. Ово странствовање назива се - земаљски живот" (5, т. 31 с. 12-13).

Из горе реченог сасвим је јасно, да:

1) Господ нас је лишио могућности општења с невидљивим светом искључиво ради наше користи;

2) сврха земног живота не укључује у себе неопходност познања невидљивог света, а има за циљ да нас припреми за додир са њим, који ће се у свој пуноти показати после смрти;

3) додир и општење са невидљивим светом у нашем земаљском постојању може бити опасан за нашу душу.

Овај закључак потребно је добро упамтити.

Исправан пут у познању невидљивог 

Постепеност нашег пута познања, у идеалном случају, и у условима нашег телесног земаљског битисања, може бити подељен на три међусобно повезане етапе:

1) етапа изучавања закона Божјег (с циљем стицања способности јасног разликовања добра и зла, и развијања навике да се чини добро);

2) етапа духовног сагледавања невидљивог света;

3) етапа чулног виђења невидљивог света.

Овде треба констатовати како је веома мало оних који овладају првим ступњем - ступњем праведности. Шта онда можемо рећи о другом и трећем ступњу? Ипак, ради потпуне слике целог процеса истинитог по-знања описаћемо особености и другог и трећег ступња.

 Самовољно продирање у невидљиви свет недопустиво је

Из досад реченог јасно је да било који самовољни покушај продора у невидљиви свет и успостављања контакта с њим прети опасним, катастрофалним и често непоправљивим последицама.

У нашем садашњем палом грешном стању, пунота знања о свему што постоји није корисна и прети нам страшном погибељи. Нужан је минимум знања, који обухвата оно што је неопходно за наше спасење, а никако за задовољење наше радозналости. Према томе, ограниченост наших могућности спознаје одређена је самим Господом, а за наше добро: "Јер, делимично знамо и делимично пророкујемо; а кад дође савршено онда ће престати што је делимично", пише апостол Павле (1. Кор 13,9-10) само кад се човек научи разликовању добра од зла - сведочи Свети Игњатије Брјанчанинов - задобија дар виђења духова, а кад је то сагласно Промислу Божјем, што је изузетно, добија дар и чувственост виђења.

 Ступањ духовног виђења

Добро нам је познато да поред јасног чувственог виђења очима, човек може овладати и тзв. "умним созерцањем". По учењу Светих Отаца, наш ум и срце су својеврсни органи запажања, али они не примају сигнале који долазе из материјалног, вештаственог света, већ реагују на мисли и осећања (помисли и осећаје душевне и духовне природе, ако користимо светоотач-ке изразе.) При томе је важно имати у виду да оне мисли и доживљаји који одговарају уму и срцу изгледају као самостално постојећи облици, способни извана да изазову дејство на ум и срце, "улазећи" у њих.

Ово се види из следећег цитата: "Наш ум има способност мишљења и способност опажања; посредством првог он стиче појам о предметима, посредством другог поима ликове предмета. Ђаво, ослањајући се на прву способност, труди се да нам саопшти греховне помисли, а ослањајући се на другу способност стара се да у нас утисне саблажњиве представе". (5, т. 3, с 58-59).

Три вида могућег утицаја на нас од стране палих духова

На једном месту Св. Игњатије говори о три вида могућег дејства на човека са стране палих духова у време нашег земног битисања. То је:

а) дејство помислима;

б) дејство маштаријама;

в) дејство додиром (5, т. 3 ст 58-59).

а) О дејству помислгша

"Свето Еванђеље показује да је ђаво прво положио у срце Јуди Искариотскоме мисао о издајству Богочовека (Јн. 13, 2) а так потом је ушао у Јуду (Јн 13, 27).

б) О дејству маштаријама

"Да маштаријама ђаво искушава човека, види се и из искушења Богочовека: ђаво је показао Господу сва земаљска царства и славу њихову "у трену" (Лк 4, 5) у машти (с. 58). (Овде је очито да се под маштаријом подразумева нешто слично уображењу, илузији, халу-цинацији).

"Демонско маштање делије на душу веома штетно, будећи у њој нарочиту склоност ка греху. Јављајући се често оно може изазвати непоправиве погубне утиске (с. 59)".

в) О дејству додиром

"О томе, како делује ђаво на човека путем додира читамо у Књизи о Јову (Јов, г. 1 и 2 ) и у еванђелској причи о жени коју је свезао сатана необичном невољом (Лк. 13, 10-16) (5, т. 3, с. 59). Из књиге о Јову видимо да се сатана може дотицати спољашњих услова живота - изменити их, како уништавањем имања и родбине, тако и разарањем тела доносећи болест.

"Услед додира с демонима јављају се плотске страсти и развија болест на коју не делују обична људска лекарства." (5, т. 3, с 59).

У том смислу, ако је нашем постојању онемогућено чулно опажање невидљивог света, то су ум и срце, па чак и тело, отворени за његово дејство на нас.

 Шта је то духовно виђење? 

Ум и срце повезани су са сфером духа. Управо се зато опажање умом и срцем помисли и осећања која долазе споља и назива духовним виђењем. Али, и те наше духовне очи су слепе. То слепило не значи да ми нисмо способни да примимо надолазеће помисли и доживљаје споља, или да мислимо и доживљавамо. Наше духовно виђење могуће је дефинисати као способност оцењивања и правилног тумачења помисли, доживљаја и осећања. Управо том способношћу ми не владамо. Слично је са обичним гледањем када видимо неке делове, али нисмо у стању да сагледамо целину и спознамо шта је у суштини ствари.

Св. Игњатије пише: "Слепилом су заробљени наш ум и срце. Због слепила, ум не може да разликује истините помисли од лажних, а срце не прави разлику између осећања духовних и осећања душевних и греховних, особито кад последња нису уочљиво груба. Услед духовног слепила свака наша активност се показује као лажна, како је Господ назвао књижевнике (учене) и фарисеје "безумним и слепим" (Мт. 23, 17) "вођама слепих" који сами не улазе у Царство Небеско и не пуштају друге да уђу у њега (5. т. 3, с. 54.).

 Услови избављења од духовног слепила

Услов прогледања и избављења од духовног слепила, стицања духовног виђења, јесте Божја благодат која осени човека.

"Она се не јавља по вољи човечијој, него од додира Духа Божјега с нашим духом, по свесве тој вољи Свесветога Духа", пише св. Игњатије (5, т. 3, с. 55). То, пре свега, значи да се није Спаситељ вазнео на небо Богу Оцу после свог распећа, онда и Дух Свети не би дошао нама, како сам Исус Христос говори о томе: "Боље је за вас да ја одем: јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама... А када дође Он, Дух Истине, упутиће вас на сваку истину" (Јн. 16, 7-13). Природно, онај ко није примио Христа (Христа еванђелског, а не измишљеног као у окултизму) неће примити ни Духа Светога, и нека друга нехришћанска религија не може дати дарове који се стичу само даром Духа Светога.

Међу тим даровима је и избављење од духовног слепила. Горе речено показује да никакав наш лични напор није начин, средство или метод "загарантованог" духовног просветлења, као и то да ови напори не доносе, сами по себи, неизбежан развој оваквог виђења. Колико год да уситнимо земљу и припремимо тле, ако у њу не посеје-мо зрно, младица се неће појавити. Тако је у овом случају: сви наши напори, методи, који постоје ради само-усавршавања, јесу припрема тла; зрно мора положити неко други. Ово је веома важно запамтити ради наших будућих разматрања различитих метода "самореализације" и "саморазвића", које нам се изобилно нуде на сваком кораку. Ко је тај други што сеје зрно?

Већ смо видели да тај други може бити лукави дух који упливише на нас лажним помислима, грехов-ним представама, или који доноси телесну болест. То "семе" води нас у погибао. Само Господ, полажући у нас семе спасења, а не плеву греха, може нам дати истинску прозорљивост. То семе је благодат Духа Светога који нас, при светом крштењу, препорађа за живот духовни и свети, како је речено у "Православном катихизису" епископа Александра (Семенова - Тјан-Шанског 24, с. 56).

Само крштење није довољно за стицање духовног виђења, јер, очистивши се од грехова светом тајном крштења, човек се не избавља од навика грешења, и убрзо његова душа бива изнова помрачена грехом. Овде је неопходно прибећи Светој Тајни Покајања да би се њом човек излечио од греховних рана, које задобија у свакодневном животу, који за њега постаје поље непрестане духовне борбе и подвига. Св. Игњатије пише да, при истинском духовном подвигу, благодат Божја добијена светим крштењем, почиње да нас исцељује мало по мало од духовног слепила (5, т. 3, с. 54.).

Он наставља: "Као супротност стању слепила ми почињемо улазити у стање виђења. Како је у стању виђења онај који созерцава - ум, то и виђење називамо, по Светим Оцима, - умним виђењем, тј. умственим. Пошто се стање виђења задобија Светим Духом, то и виђење називамо духовним, будући да је плод Духа Светога. Оно се разликује од сагледавања. Сагледавање је својствено свим људима; сваки човек бави се сагледава-њем кад хоће. Виђење је својствено само онима који се очишћују путем покајања; оно се јавља не по вољи човека, него додиром духа нашег с Духом Божјим, дакле по свесветој вољи Свесветога Духа (5, т. 3, с. 54-55).

Разликовање између сагледавања и духовног виђења, које уводи Свети Игњатије, за нас је веома битно.

Данас сви знамо за медитацију као главно средство саморазвоја у источној мистичној пракси. Медитација и сагледавање (созерцање), су психолошки веома слични процеси, и оно што Свети Игњатије говори о созерцању, има непосредну везу и са медитацијом. Медитација и њени плодови нису духовно виђење у којем нестаје духовног слепила; то је пракса лажних обличја и осећања, која још јаче заслепљују дух, док не упадне у замку необичних и залуђујућих доживљаја, из којих временом сам човек не жели да изађе. У медитацији нема присуства Духа Светога, као ни покајања - најважнијих услова духовнога виђења. Без покајања нема очишћења од греха, а у нечисту душу не усељава се Дух Свети; речено је "у лукаву душу неће ући пре-мудрост и неће обитавати у телу поробљеном грехом, јер Свети Дух премудрости уклања се од лукавства, и уклања се од неразумних умовања и клони се неправде" (Прем. Солом. 1, 4-5).

Позивајући се на друге Свете Оце, Св. Игњатије Брјанчанинов пише о духовном виђењу: "Ненадано оно долази, ненадано одлази, не зависи од наше воље, зави-си од спремности: капија у духовни свет јесте смирење (5, т. 3, с. 55). Овим путем за стицање духовног вида, за избављење од слепила, од лажи и заблуда, дужни смо постићи одређену унутрашњу припрему, која се изра-жава у појмовима тако битним за Православље, - а то су покајање и смирење.

Извор: Владимир Димитријевић, Стаклене очи Индије, Православље и духовност Далеког Истока,  (Православље и секте - књига III).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/StakleneOciIndije.htm

Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"