Већ око петнаест до двадесет година у СПЦ се, додуше неофицијално, врши литургичка обнова нашег духовног живота. Имликације начина како се она врши свима нама су познате. Људи су имали више поверења и наде у нашу Цркву за време тзв. комуниста (безбожника комплексног нашег менталитета), и у Његову Светост Патријарха Германа.

Црквени живот који је од генерације архијереја под његовим предстојатељством чуван, давао је веће плодове још увек "необновљеног" хришћанског живота. Људи су живели, и више се при црквама волели, и чешће у њих залазили. А она друга, огромна већина, они немирног духа - религиозно су се занимали комунизмом. Сви су они сада покојни, а и већина тог народа. Сада су дошле нове генерације које преко ноћи и статистички посташе православци (и они се сада "занимају" Православљем). Наравно, на томе је све и остало - на тој статистици.

Поменусмо да је Епископ жички Стефан, још за време локалне владавине "комуниста" (општинских) у Гучи, замолио да се фестивал трубе одржи пре или после Госпојинског поста. Због школског распуста решено је да се одржава раније (моја мајка је из тог краја и знам неке људе који су били у организацији фестивала). Испоштовали су молбу Еп. Стефана. Али то су, ипак, била друга времена (а, изгледа, и боља?).

Било је више љубави и мирније, и наше исповедништво је покривало нашу нецрквеност и незаинтересованост. То је нормално када Црква страда од фактора са стране. Дошла је слобода (како то ја волим да кажем - слобода и од свог ума), а нецрквеност и незаинтересованост и даље остају, а слобода црквеног живота се сада губи изнутра, т.ј. постали смо сами себи непријатељи и гонимо једни друге. Зато нам данас није потребан "Тито".

Додуше, а зашто се ми толико узбуђујемо као да је то нешто ново? Зашто кривимо једну тамо ЦШО? Наши храмови по Америци су врло лепо уређени, и достојно представљају нашу "православну културу" (намерно тако кажем, јер је оно у нашој дијаспори већином "култ"). Свака парохија одржава храм и свештенослужитеље из свог литургичког живота. Плата свештеника и финансијско држање храма увек треба да зависи од посећености верујућих и њихове дарежљивости. Из тога треба да се нађу паре да би парохија опстала. Како је та црквеност врло сиромашна и храмови не могу да постоје на тој врсти жртве, прибегава се оваквим социјалним начинима (тип "југословенских клубова" у Европи) да се нађе новац. Наравно, свештеници то добро знају, јер им се увек пребацује да однекуд треба да се нађу паре да им се плати, па не могу да режу грану на којој седе.

Рекох, а зашто се ми чудимо на том локалном нивоу. Па сва теологија је прожета новим схватањима слободе човека и "оправдања". "Неопатристички оци"  ("парижани") - како то у нашим интелектуалним црквеним срединама кажу за контепоралну теологију - отворено и јавно нису постили. Поред тога што је неко решио да објави приватан живот Шмемана, па знамо шта је са својим епископом јео у "Чисту недељу", у приватним круговима налазим да ни Флоровски ни Мајендорф нису постили. Детету блиског рођака последњег (професору на Принстону) ја сам кум, па знам о чему причам.

Пост је израз смирења и смиреноумља. У несмиреном свету, чак и несмиреном свету "богословоља", пост не садржи никакакав смисао. Јер управо он би требао да утиче на правилно богословствовање.

И сада ми осуђујемо неку парохију која је само део тог процеса "расцрковљења", тог падања из дана у дан док ми елоквентно говоримо о обнови нашег "духовног живота". Десетине књига смо о томе написали. Камо среће да се поново вратимо под "комунисте", да барем било каквим исповедништвом сведочимо о вери и да нас оно држи заједно и збијене "у нашим редовима". Тада смо се више волели, постили, "ређе причешћивали", а у реалности тако тешње били сателесници Тела - Тела са Којим смо се, последицом Причешћа, мада и ретким, ипак сједињавали, а то показује Љубав, јер смо се више волели.

И ко може ову стихију да заустави? Други Долазак или још неко ново страдање...? А тако често страдамо!? Страдаћемо и даље све док будемо говорили да смо "православни", а у одсуству жеље да будемо црквени. Бог нас стално зове оном што ми слободном вољом само тврдимо, а када престанемо и сасвим се предамо и Он ће нас оставити на миру и оставити стихији којој се сваким даном све више уподобљујемо. Јер је више волимо него Њега - у том нашем приватном "Православљу" богате српске културе.

Ми овде волимо "Православље" без Бога. То је наш проблем. А то је, академски речено, наша богата и прелепа српска култура и историја, а "црквеност" је у оном што раније рекох: то све што говориш - то је твој посао, попе. Моје је да ти платим, а ти пости и моли се, иди на богослужења, живи чисто једнобрачно, пази да не псујеш, како се облачиш и остало.... И ћути, jер те ми плаћамо!

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=15639