Црква и окултизам

Крштење не значи уједно и - спасење; оно је посвећење у борбу са грехом која се води цео живот. Крштењем човек добија оружје за ту борбу, али се мора сам борити. Наравно, то је немогуће без помоћи Божје, али је лични напор и учешће човека неопходно.

За пружање такве помоћи у Цркви су установљене Свете Тајне, којих нема у другим религијама. Познаје ли нека религија Свету Тајну Причешћа - Телом и Крвљу самога Господа Исуса Христа - за спасење смртно болесне душе и пропадљивог тела - осим Цркве Христове? Не! Света Тајна Причешћа је - видљиво и очигледно средство обожења нашег и сједињења с Богом, када Његова Крв и Тело улазе у нас, и ми буквално, а не символично, постајемо удови Његовог Тела. Наше вишемиленијумско батргање по овој планети и покушај да изградимо вечно постојано и савршено друштво, наши индивидуални свакодневни покушаји да себе изменимо на боље, само показују немоћ да сами себе ухватимо за косу и извадимо из воде. Човек не може себе спасти својим личним напорима без помоћи Божје - може једино самог себе упропастити.

Наше телесно "узрастање" у Господу кроз Свете Тајне спасава човека на видљив начин, преображавајући га у биће не земно (пролазно и безнадежно), него у биће Царства Небеског, где је савршенство једино и могуће. Источна и окултна учеша (нарочито у будизму) предлажу нам да се усредсредимо сами на себе, обмањујући нас обећањем немогућег.

Ево какве тврдње, приписане Буди, можемо наћи и у "Тајној доктрини" - теозофском спису. Ј. П. Блавацке, оснивача савремене теозофије: "Буда учи да нисмо дужни веровати у нешто само зато што је тако речено; не треба да верујемо традицији само зато што је предана из древних времена; не треба да верујемо опште признатим мишљењима као таквим; не треба да верујемо списима мудраца само зато што су их мудраци написали; не треба да верујемо фантазијама за које се претпоставља да потичу од Анђела (иако се чине божанственим); не треба да верујемо у закључак који је произашао из случајних претпоставки; не треба да верујемо ничему само зато што је поткрепљено ауторитетом учитеља или предавача; али смо дужни да поверујемо у написано и речено учење или уверење, само онда кад наш разум и наше сазнање потврде да је истинито" (1. с. 4).

Ево шта говори Господ Исус Христос: "Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли у ово?" (Јн. 11, 25-26) "Ја у свијет дођох као свјетлост; да свако ко вјерује у Мене не остане у тами" (Јн. 12, 46).

Тако окултисти, заједно са Будом, позивају да се сумња у све, а да се верује једино у себе, на основу свог разума. Замислимо дете које не верује одраслим родитељима, и - скочи у ватру. Нисмо ли и ми деца пред Господом, Творцем све твари, јединим Сведржитељем и Свемогућим, који нас позива да Њему верујемо, јер је чување заповести Његових неопходно ради нашег добра, зато што смо духовно слепи да бисмо проценили шта је истина, а шта лаж? Зар Бог није Творац васионе и свега видљивог и невидљивог - а не човек? Како ћемо ми проценити да ли је нешто сагласно са Речју Божјом?

Тако, с једне стране нам се предлаже сумња у све и вера само у себе и свој "здрав" разум; а с друге, неопходно је "одрећи се себе" следећи Христа (Мк. 8, 34), не веровати себи, већ само Господу. Прво води у самообману и гордост; друго - ка смирењу и покајању. На крају првог пута је - сатана, а конац другог пута је у Христу!

Узроци и плодови духовног виђења

Покајање и смирење представљају капију кроз коју ступамо на стазу познања истине, познања невидљивог света. У Православљу познање није само себи циљ, као што нису циљеви ни блаженство, срећа, избављење од страдања, обећани у учењу хиндуизма и будизма.

Задатак је Православља - уздизање човека из стања пада, преображај старог у новог човека, какав је Исус Христос, тј. обожење човека кроз Христа. Кад оствари главни циљ, нови човек постиже блаженство и познање истине, као успутне плодове. Без преображаја човека, они су недостижни, па су зато "плодови" које нуде друга религиозна и мистична учења, - која не признају узрочно--последичну исквареност и оштећеност човека, лажни и неистинити.

Процес истинитог духовног познања, за своју основу и неопходан услов има оне елементе који су исцељујући за повређену, у грех палу људску природу. Свети Игњатије пише: "Онај који жели стално да пребива у духовном виђењу, нужно је да постојано пребива у смирењу, изгонећи из себе самооправдање и осуђивање ближњих, смиривајући себе самоукоравањем и сагледавањем своје грешности пред Богом и људима" (5, т. 3, с. 55-56).

Учење о духовном и умном виђењу изложено је са посебном јасноћом и подробношћу, код свештеномученика Петра, митрополита Дамаска (како пише Свети Игњатије).

Умилење јесте прво духовно осећање у срцу које је осенила Божја благодат, на путу развијања духовног виђења. Оно се састоји од "кушања богоугодне туге, прожете благодатном утехом, која отвара уму дотад невидљиве светове". Последица оваквог духовног осећања јесте духовно виђење, како нам сведочи Свето Писмо: "Окусите и видите" (Пс. 33, 9)

"Код виђења се удвостручује осећање", пише Свети Игњатије (5, т. 3, с. 55) подвлачећи узајамну везу осећања умиљења и духовног виђења: "Док делује осећање, дотле траје и виђење... Кад се прекине осећање, прекида се и виђење... Устаљено пребивање у умиљењу скопчано је с постојаним виђењем", прецизира свети Игњатије Брјанчанинов.

Значи, смирење и покајање отварају пут Божје благодати, рађајући умилење, а оно нас са своје стране, уводи у духовно виђење. С тим у вези неопходно је указати на процес развоја садржаја у духовном виђењу.

Свети Игњатије о томе каже следеће: "Прво духовно виђење јесте сагледавање својих сагрешења, дотле сакривених заборавом и незнањем. Увидевши их... подвижник тренутно добија опитно познање о свом пређашњем духовном слепилу при коме се све битно и важно чинило као небитно и неважно" (5, т. 3, с. 56).

Цео процес духовног виђења, сагласно Светом Игњатију, могуће је представити следећим етапама:

виђење својих сагрешења;

1) познање своје грешности;

2) виђење пада у коме се налази целокупно биће човеково;

3) откровење света палих духова, на основу наших страсти и борбе са њима, помислима, маштаријама, осећањима - посредно познање палих духова;

4) ишчезавање преварног и прелестног погледа на замаљски живот који се до овог времена чинио бесконачним;

5) схватање смрти и смртног часа као сусрета с лицем Божјим и судом Његовим.

6) због чињенице грехопада показује се неопходност Искупитеља;

7) по добијању заповести Божјих увиђа се животворно и исцељујуће дејство Његових заповести на палу и страдалну душу, стиче се и жива вера у Еванђеље (5, т. 3, с. 56).

Идући овим путем, духовно виђење постаје реално искуство, које веру чини живом и истинитом, потврђујући је "експериментално". Свети Игњатије пише: "Знање стечено читањем сасвим је недовољно: за плодотворно познање неопходно је знање стечено искуством" (5, т. 3, с. 60).

Средства духовног виђења: ум и срце

"Кад се Божанственом благодаћу почне очишћавати дух човечији - продужава Свети Игњатије - тада он постепено прелази од познања духова ка духовном виђењу истих. Ово виђење остварује се умом и срцем, даровано Духом Светим... Срце разобличава зле духове, ум је недовољан за то; он не разликује ликове истините од ликова лажних, који су сакривени под велом истине. Духовно расуђивање засновано је на духовном осећању... како су два ученика посведочила о својим осећањи-ма, и о значењу тих осећања у беседи са Господом, којег нису познали чулним гледањем, нити по умној замисли, него: "не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем (Господ) и док нам објашњаваше Писма" (Лк. 24, 32). Управо то срце, које верно сведочи о Господу, сведочи верно и о дусима и куша "јесу ли од Бога" (1. Јн. 4, 1) или од царства таме (5, т. 3, с. 60).

Ни разум, ни логика, ни "здрав разум", ни рационалност, ни научна (привидна) заснованост на чињеницама овог или оног учења, врло омиљени у јоги, будизму, окултизму, не помажу, - него је срце главно средство за поимање и отрежњење, и осећање које имамо при упознавању са учењем. Уз све ово, немогуће је одмах разабрати се у сложености и лукавој многострукости система, као што су теозофија, антропозофија, агни јога и друга учења. Зато је нужно упитати срце: прима ли или не прима, оно што му се нуди.

Али, није свако срце способно правилно да разликује шта прима.

Свети Игњатије пише: "За такво сведочење способно је срце очишћено покајањем, обновљено Духом Светим; срце које се налази у земљи страсти и демона, пријемчиво је само за виђења лажна и погрешна" (5, т. 3, с. 60). Из претходног можемо закључити да ми у садашњем огреховљеном животу нисмо у стању да разлучимо шта је истина, а шта лаж, шта је од Бога, а шта од лукавих демона, и зато су нам потребни савети искусних духовника.

Неопходно је изучавање књига Светих Отаца, које нуде познање разликовања истинитог учења од лажног. Према апостолу Павлу, и сатана се претвара у ангела светлости (2. Кор. 11,14) не би ли преварио човека, тако да морамо бити крајње опрезни у нашем тражењу истине.

Не смемо преувеличавати своје могућности у разликовању помисли, објашњавајући откуда происходе - од Бога, од наше природе, или од демона. Преподобни Варсануфије Велики казао је иноку који га је питао како зна одакле долазе помисли: "То, о чему питаш, односи се на људе који су достигли високу меру духовног раста. Ако унутрашње око не буде очишћено многим лекарствима, оно се не може спасити од трња и корова, и не може се сакупити грозд винограда, који окрепљује и весели срце. Ако човек не достигне ту меру, неће моћи да разликује помисли, и биће изигран од демона, пашће у обману верујући им: зато што они мењају изглед ствари како хоће, особито онима који не познају сплетке њихове" (5, т. 3, с. 60).

 Преварност наших утисака

Веома је важно управо то што демони "мењају изглед ствари како хоће". Као потврду за овакво тврђење аутор се може ослонити на своје лично искуство, а такође и на искуства других људи који су изашли из окултизма и обратили се у Православље. Процес тог обраћања сам по себи заслужује нарочито пажњу: ми ћемо се осврнути на један феномен који се може назвати "обрнута перцепција".

Човек који се дуго времена занимао јогом, окултизмом, или неким другим нехришћанским духовним учењем, жели да поразговара са православним свештеником са циљем да нешто више сазна, или чак да се обрати у Православље, и нигде не може да пронађе свештеника који би му се допао. Сви му изгледају несимпатични.

Он их доживљава као људе бездушне, малоумне, неталентоване, необавештене, или на неки други начин непријатне. Но ако он игнорише своје осећање, учини корак и ступи у контакт са њима, њега ће поразити оштра супротност између изгледа свештеника пре разговора и онога какав је свештеник уистину. И ово под условом да жели искрено да прихвати речи свештеника, не полемишући, са унапред изграђеним мишљењем. Иначе, утисци којима безусловно верујемо, без расуђивања, могу бити таквог усмерења да нас чак могу одвући далеко од икакве могућности контакта с представницима православне Цркве. Такво стање неадекватног виђења ствари природно је за окултисту док исповеда своје окултне идеје, и пада под власт демона добровољно, ништа не подозревајући. Он себе ставља у такву зависност од њих, да је чак и његова философија и способност опажања потчињена њима. Од овог опажања само је један корак до халуцинација и визија, својствених "видовитим" окултистима и јогинима, које доживљавају као несумњива достигнућа.

Дужни смо да закључимо да се етапа духовног виђења духова, и етапа правилног разликовања помисли, јављају као врло високо достигнуће, својствено онима "који су достигли велику меру духовног узраста". Сложеност разликовања духова је у томе што се "непријатељи облаче у јагњеће коже", подстрекавају мисли наизглед исправне, а изнутра су "вуци грабљиви" (Мт. 7, 15) тј. "прелешћују срца незлобивих" (Рим. 16,18) ониме што се чини добро, док је у суштини зло. Савет који произилази од бесова, напослетку одводи у таму (Варсануфије, 5, т. 3, с. 60).

Уосталом, сам Господ нам је дао дар разликовања лажних учења и лажних учитеља од истинитих, и то по плодовима њиховим; за такво разликовање треба времена, упорно-сти и стрпљења. Он је рекао: "По родовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Тако свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа" (Мт. 7, 16-18). Из ових Спа-ситељевих речи могуће је анализирати ово или неко друго друховно учење - трима методама:

1) проучавањем личности оснивача учења - ако се оснивач показује као онај који нуди "трње и чичак", тј. не одликује се светошћу, не можемо очекивати да његово учење буде "грожђе";

2) проучавањем самог учења - ово је најопаснији начин јер се "чичак" вешто маскира у "смокву", и можеш их разликовати тек кад их прогуташ, а последица је тровање које ће бити погубно за душу;

3) проучавањем "плодова" од упознавања људи са учењем - ако се човек нагутавши се "чичка", маскираног у виду "смокве" физички или психички разболи, сигурно је да то учење није од Господа.[1]

У даљем излагању прибећи ћемо првом и последњем методу избегавајући други, да не би имали штете уместо користи. Уочавајући сву сложеност разликовања помисли и идеја, исправном проценом овог или оног учења, долазимо до закључка да је чулно виђење духова редак дар, којег су се удостојили они људи који се одликују нарочитом праведношћу и светошћу.

Чулно виђење невидљивог света

Као што је рекао Свети Игњатије Брјанчанинов, људи јесу способни да чулно опажају духове при одређеној измени чула, која се одиграва на необјашњив начин за човека. Он примећује да је почео виђати оно што дотад није виђао; да чује оно што није могао чути; и оно што други људи не виде и не чују... Измена чула при којој човек општи са невидљивим духовима, назива се у Светом Писму "отварањем чула". "Отвори Бог, говори Писмо, очи Вааламу, и виде Ангела Божјег, што стаде на пут, и мач извучен у руци његовој" (Број XXII, 31) (5. т. 3, с. 13)

Из Светога Писма, по сведочењу Светога Игњатија, види се да телесна чула "служе као двери у унутрашњи свет, у коме пребива душа, и да се та врата отварају и затварају по вољи Божјој... Није дозвољено човеку да одстрани покров Божји, и личним напором, по допуштењу Божјем..., а не по вољи Божјој, отвори своја чула и уђе у отворено општење с духовима. Али, и ово се дешава. Очигледно је да је личним напорима могуће општити само са палим духовима. Светим Ангелима није својствено учествовање у делу које није сагласно с вољом Божјом, у делу које није богоугодно" (5, т. 3, с. 14).

____________

НАПОМЕНЕ:

¹За православног хришћанина главни метод је поређење било ког учења са учењем Православне Цркве. Али пошто је ова књига намењена не-православном, нецрквеном, или мало-црквеном читаоцу, принуђени смо ставити акценат на методе не дотичући се садржаја учења.

Извор: Владимир Димитријевић, Стаклене очи Индије, Православље и духовност Далеког Истока,  (Православље и секте - књига III).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/StakleneOciIndije/StakleneOciIndije.htm