Истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући "неосуђивањем"... Архиепископ Аверкије Џорданвилски Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1), и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).
По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у толстојевштини - непротивљењу злу? Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште. Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (Отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (ср. Откр. 3,16). У „Добротољубљу“ читамо да су се старци, једном приликом, сакупили код Светог Антонија, оца монаштва, и разговарали са њим од јутра до вечери о духовним темама. Разговор се нарочито водио о томе која је највећа врлина, тј. врлина која би нас могла сачувати неуловљеним од замки ђаволске прелести. Једни су говорили да су то пост и бдење, други да су то неграмзивост и презирање свих ствари, трећи да је то отшелништво, или удаљавање у пустињу, четврти да је то човекољубље... Пошто су се сви изјаснили, Свети Антоније је почео говорити: >>Све што сте рекли је спасоносно и неопходно за оне који траже Бога и који желе да му приђу. Међутим, искуство пада оних који су напредовали у њима не дозвољава да им се да првенство. Јер, у замке непријатеља су упадали и они који су се одликовали строгим постовима и бдењима, и они који су пребивали безизлазно у пустињској усамљености, и они који су дошли до највећег степена неграмзивости, и они који су обилно давали милостињу. Мислим да је разлог тога био недостатак расуђивања. Јер, оно учи човека да иде царским путем, избегавајући опасне крајности. У односу на пост, на пример, оно не допушта ни безмерно изнуравање тела, нити угађање телу. У Јеванђељу се оно назива оком и светиљком душе: Светиљка телу је око, каже Господ. Ако, дакле, око твоје здраво буде, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити (Мт.6,22-23). Када светлост све осветљава и око све види. Тако и расуђивање све помисли и дела човекова разматра, просуђује и објашњава. Оно одређује шта треба чинити, те како и од чега се треба уздржавати. Код онога, пак, ко нема такво расуђивање, дела и помисли иду тек тако, без строгог разматрања. Ту непријатељ успева да подметне привидно добро уместо истинског добра. Прикривајући њиме своју замку, он [човека] баца у ров и погубљује га.<< А шта је то расуђивање? Свети Јован Лествичник, у својој „Лествици“, за расуђивање каже: >>Код почетника расуђивање је тачно познавање самог себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од природног добра и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно. Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана.<< За расветљавање питања када је осуђивање грешно, а када не, обратићемо се управо човеку који припада савршенима у духовном животу, човеку је који је поседовао највећу хришћанску врлину – расуђивање, заправо знање које му је дошло путем божанског озарења. Реч је о Архиепископу Аверкију Џорданвилском, за кога је његов ученик, Свети Серафим Роуз, рекао: >>Архиепископ Аверкије је био један од последњих горостаса Православља и то не само у оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља, него целине Васељенског Православља у двадесетом веку. Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили како је он био готово једини јерарх из свих православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је са таквом смелошћу и искреношћу устајао у заштиту Истине светог Православља... Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И можда ће оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о којој се говори у Откривењу.<< Нека би Господ Свемилостиви дао, молитвама Архиепископа Аверкија, да свагда буде далеко од нас грешно осуђивање, и да у сваком свом чињењу будемо руковођени једном чистом - светом ревношћу за славу Божију (без које хришћани само имају име да су живи, а у стварности су мртви), без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне политике, како се не бисмо суочили са страшном пресудом: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). +++ Архиепископ Аверкије Отпуштање грехова, Лажна "хришћанска" љубав и свепраштање Примите Дyх Свети: којима опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су. (Јн. 20, 22-23) "Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија"- слушамо у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико радосне речи великога васељенског учитеља и светитеља, прослављено црквеног беседника светог Јована Златоустог. И уистину! Међу најважнијим последицама великога дела искупљења човечанства, које је савршио тридневно из гроба Васкрсли Христос животодавац- јесте управо праштање или отпуштање грехова. Ето зашто је Васкрсли Господ, јавивши се у први дан по Васкрсењу ученицима Својим, предајући им мир, дунуо и рекао: Примите Дух Свети: којима опростите грехе, опраштају им се и којима задржите, задржани су (Јн. 20,19-23). А даље, из књиге Дела Апостолских видимо да су Свети Апостоли, проповедајући о Христу Распетом и Васкрслом из мртвих, одмах потом позвали своје слушатеље на покајање и на примање светога крштења ради остављења грехова. Покајте се и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова: и примите дар Духа Светога- позивао је Свети Апостол Петар многобројни народ који га је слушао у дане Педесетнице (Дап. 2,38). Покајте се, дакле, и обратите се да се очистите од грехова својих, говорио је он народу који се окупио око њега и Светог Апостола Јована након чудесног исцелења хромога од рођења (Дап. 3,19). Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају- казивао је Свети Апостол Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом- јер је установио дан у који ће судити васељени по правди (Дап. 17,31). Отуда се јасно види, да се нама то "праштање" о којем је говорио Свети Златоусти или "отпуштање грехова" не даје безусловно, него условно - услов је управо покајање (разуме се, искрено). Зато је Господ Својим ученицима, дарујући им власт да Духом Светим отпуштају грехове, уједно дао и власт да не праштају, и то очевидно онима који се не кају како ваља: ... и којима задржите, задржани су. Овом јасном и одређеном, чистом еванђелском учењу потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псеудо хришћанске љубави и безусловнога свепраштања, које покрива безмало све - и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећега Антихриста које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога! Такви лажни проповедници модернога псеудхришћанства веома су ради да за осигуравање својих положаја злоупотребљавају речи Господње: Не судите да вам се не суди Мт,7,1). Та им је реченица особито драга, али им, свеједно, никако не смета да сами најсуровије осуђују све они који се не саглашавају са њиховим лажиучењима, која уствари представљају тек веома лукаво искривљење еванђелског учења - што је мамац којим смућују многе. Да би се правилно разумеле ове речи Господње, треба имати на уму да је и Сам Господ наш Исус Христос, Који је рекао : Не судите да вам се не суди, непосредно затим рекао и ово: Не дајте светиње псима нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и, окренувши се, растргну вас (Мт. 7,6). А ко су ти "пси" и "свиње"? Под "псима" и "свињама" Господ разумева морално развраћене људе, неспособне за примање еванђелске Истине, којима је све свештано туђе и чак мрско, будући да вредност тога они не могу да схвате. То су морално пали људи, бесчасни и зли, који се еванђелској Истини само ругају и газе је, те се могу са гневом окренути и на њене проповеднике - не либећи се да им чак и о глави раде (види тумачење св. Јована Златоуста, епископа Михаили у других). Није ли јасно да речима "не судите да вам се не суди" Господ уопште не забрањује да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих? И не само да не забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини. Господ, тако, непосредно заповеда да се разобличи брат који је сагрешио. Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата својега... (Мт. 18,15). Не само да се такав благоразуман и хришћански суд над братом који је сагрешио допушта, него се налаже да се у њега укључе и друга браћа: ...Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16). Али ни то није све ! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе "казати" Цркви, односно црквеној власт, која је од Самога Господа добила благодатно право да "веже и разрешава": ...Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17). Ове последње речи поразне су и савршено неприхватљиве за развраћену псеудохришћанску идеологију савремених пропагатора либералног, модерног неохришћанства, будући да су сасвим неспојиве са њиховим начелима. Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може: јер то су речи Самога Господа нашега Исуса Христа. А како је могуће не обазрети се на њих ? Савремени неохришћани, међу којима сада има и учених богослова и многих високих јерарха, на право, истинско Христово Еванђеље уопште не желе да се обазиру, него самовољно фабрикују своје сопствено "Еванђеље", ако је то својевремено учинио и њихов идејни вођа, мрачна успомена - Лав Толстој. Авај! За многе савремене "хришћане", неутврђене у истинској хришћанској вери, то је велико искушење, саблазан која их сасвим скреће са правога пута. Не судите, да вам се не суди - како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанством тумачењу: "Ја нећу тебе сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!" Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време! Једно осуђивање је - грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није грешно, него га Еванђеље и само налаже. И то је потпуно схватљиво: јер, у случају да ми никада, никоме и ни у ком случају не осудимо, ускоро ћемо изгубити сваку способност да разликујемо добро и зло, те лако и сами можемо бити заведени на пут зла. Највећи међу рођеним од жена, чију је светлост и непорециву врлинску узвишеност посведочио и Сам Христос Спаситељ, Свети Претеча Господњи Јован, видећи фарисеје и садукеје где му прилазе, говорио им је: Породи аспидини, ко вам каза да бежите од гнева који иде? (Мт. 3,7). Шта је то? Грешно осуђивање? Господ наш Исус Христос, Који је Својим следбеницима налагао да се на Њега угледају, говорећи: Научите са од Мене, јер сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29), ипак је неретко, у вези са окорелим грешницима који нису желели да обрате пажњу на Његово Божанствено учење, употребљавао исти израз: породи аспидини, а често се и људима који су Га окружавали, а особито књижевницима и фарисејима, обраћао веома оштрим речима осуде: Роде лукави и прељуботворни! (Мт. 12,39), о, роде неверни и покварени, докле ћу бити са вама, докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Књижевнике и фарисеје Он је упорно називао лицемерима, безумнима и слепима, змијама (Мт. 15,7; 16,6-12; цела 23. Глава), цара Ирода једном приликом назвао је лисицом (Лк. 13,32); корио је, по речима самога Еванђеља, и целе градове: Хоразин, Витсаиду и Капернаум, због тога што се не покајаше (Мт. 11,20-24). Но, ни то није све! Ми знамо из Еванђеља да кротки и смирени Господ, Који се потом молио за оне који су Га распели : Оче, опрости им јер не знају шта чине (Лк. 23,34), на само да је користио строге речи осуде, него је неки пут прибегавао и веома оштрим физичким мерама : тако је два пута- на самом почетку Свога јавног служења и други пут на самом крају његовом, мало пре Својих крсних страдања, прогнао трговца из храма. Свети еванђелисти пружају нам веома живу слику тих догађаја. Не могући да трпи нечасну трговину која је организована у храму под покровитељством самих свештеника и чак учешће првосвештеника који су имали велики приход од продаје голубова, Господ Исус Христос, начинивши бич од узица, изагна све из храма и овце и говеда, а мењачима просу новац и столове испретура, рекавши при том продавцима: Не правите од дома Оца Мога дом трговине (Јн. 2,14-17). А након Свога торжественога уласка у Јерусалим, уочи Својих страдања, Он наново, ушавши у храм, изагна све који продаваху и куповаху..., испремета столове оних који мењаху новце и клупе оних што продаваху голубове и рече им: Написано је - дом мој дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мт. 21,12-13; Мк. 11,15-17; Лк. 19,45-46). А шта је то? Како је то далеко од оне псеудохришћанске љубави и свеобухватног "свепраштања" које проповедају савремени либерални неохришћани. И хоће ли они, који су "љубвеобилнији" од Самог Господа, наћи да су ове речи и дела Безгрешнога Господа грешни и недопустиви, противречни Његовоме учењу - хоће ли их осудити толико омиљеним изразима као што су "мрачњештво", "реакционарство", "мрачно средњевековље", "инквизиција" итд.? Зар можемо и да помислимо да би наш Господ - Оваплоћени Јединородни Син Божји, Који је на земљу дошао ради спасења нас људи, како би нас научио Божанственој Истини и животу који јој је сагласан - ма у чему противречио Себи и поступао противно Сопственом учењу? О томе, јасно, нема говора: таква помисао била би незамислива хула! Следећи пример Самога Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, "осуде" људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло. Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју су починили: били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви (Дап. 5,1-11). Свети Првомученик Стефа отворено је пред свима, на заседању синедриона, осудио своје земљаке Јудеје, назвавши их тврдовратим и необрезаним срцем и ушима, оптужујући их за то да се свагда противе Духу Светоме, да су убијали пророке и, коначно, да су постали издајице и убице Самога Господа Исуса Христа о Чијем су доласку ти пророци јављали. (Дап. 7,51-52). Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога Духа за новац, рекавши му; Новци твоји с тобом да буду на погибао... јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 13,6-12). Шта је то ? Грешно осуђивање ? Недостатак хришћанске љубави код Апостола ? Исти тај Свети Апостол Павле, када су му Коринћани, новообраћени у веру у Христа, дојавили како се у њиховом крају појавио гнусни грех крвног мешања - да неко има жену оца свог, није им на то рекао: "Не судите да вам се не суди!" или "Зашто видиш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не осећаш?" Не! Далеко од тога! Свети Апослтол је истога часа осудио грешника, а исто је наложио и Коринћанима, строго одредивши и казну: Да се такав преда сатани на мучење тела, како би се спасао дух у дан Господа нашега Исуса Христа! ( 1. Кор. 5,1-5). Ни то није све! Свети Апостол Павле је потом заповедио Коринћанима да се уопште не мешају са блудницима, и не само са таквима, но и са зеленашима, отимачима, идолопоклоницима и са сваким који, називајући се братом (односно хришћанином, остаје блудник, зеленаш, идолопоклоник, опадач, пијанац или отимач. Са таквима заједно и да не једете... и избаците злога између вас самих (1. Кор. 5, 9-13). Ова наведена места из Светог Писма требало би да су довољна да се види како треба правилно разумевати речи Господње не судите да вам се не суди, односно да се покаже како ове речи не искључују сваку осуду ближњега - "осуђивање" не само да је допустиво, него и неопходно, Закон Бижји и савест, пошто истински хришћанин не може да се према отвореном злу и греху односи равнодушно, не примећујући га и мирећи се са њим, лукаво се изговарајући "неосуђивањем", "хришћанском љубављу" и "свепраштањем". Ваља добро знати и имати на уму да је истинском хришћанству сасвим страно погубно толстојевско учење о "непротивљењу зла" (које је, успут, упропастило нашу несрећну Отаџбину Русију и вргнуло је у крвави ужас бољшевизма!): сваки истинити хришћанин - не мири се са злом, ма где и ма у коме га сретао. Пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола следили су затим током целокуоне историје Цркве и сви истински хришћани, који су свагда осуђивали зло и борили се против њега и по цену тешких лишавања, па чак и самог живота. Тако су се са злом мрачнога незнабоштва и идолопоклонства борили свети мученици, не само пасивно умревши за Име христово, но и одлучно осудивши, неки пут и веома оштрим речима и делима, идолопоклоничке заблуде злочашћа. Одлучно и безкомпромисно са лажиучитељима-јеретицима борили су се Свети Оци Цркве, никако их не сматрајући "...ислећима" (како је постало модерно изражавати се данас) према којима треба пројављивати "трпељивост" и "прилазити им са разумевањем", но су их гледали као "вукове грабљиве који не штеде стада", по речима Слова Бижјег (Дап. 20,19), те су их строго осуђивали на Васељенским и Помесним саборима, на све начине одвраћајући правоверне од општења са њима и предајући их анатеми. Шта је то? Грешна осуда и одсуство љубави? Не! То није ништа друго до потпуно исправна примена речи Светога Апостола: Какву заједницу има светлост са тамом ? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав удео има верни са неверником ? (2. Кор. 6,14-15). И преподобни Оци и Матере наше - хришћански подвижници и подвижнице - "осуђивали" су овај свет који у злу лежи самом чињеницом свог одласка из њега. Они су следили призив Слова Божјега: Изађите из њихове средине и одвојте се и не дохватајте се нечистога и ја ћу вас примити, говори Господ, и бићу вам Отац и ви ћете бити моји синови и кћери (2. Кор. 6,17-18). А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми, као хришћани, верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву- који оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама. Не можемо да не осуђујемо и све њихове сатруднике, који их подржавају и садејствују учвршћивањем њихове власти, помажући им у остваривању њихових адских замисли. Ми осуђујемо слуге долазећег Антихриста и самога Антихриста... Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере савремени мудраци - неохришћани, преиспуњени некаквом необичном "надљубављу" и свеобухватним "свепраштањем"? Нека не лажу на Господа и на Његово Свето Еванђеље! Нека не приписују себи, у својој фарисејској гордости и самообмани, љубав већу и од оне коју је имала Сама Оваплоћена Љубав - Господ и Спаситељ наш! Ако како треба правилно разумети речи Господње: "Не судите да вам се не суди", прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст: "Спаситељ овде не забрењује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то чине, но само онима, који, и сами испуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због накаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе." Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњега и осуђивање његових лоших поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању. Забрањује се не објективно "суђење" о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда - од гордости и сујете, зависти или злопамћења. Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњему који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету. Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и "свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском "непротивљењу злу". Какво је то страшно, мрачно лукавство! Какво је то фарисејско лицемерје! "Баш никога ни за шта осуђивати"- таквоме настројењу у савременом хришћанском друштву и стреме слуге долазећег Антихриста, како би могли лако и неометано да раде на стварању повољних услова за скоро зацарење њиховог господара у свету. Може ли у наше време иједном часном и савесном хришћанину да не буде јасно да је безусловно "свепраштање" потребно само непријатељу Христовом - Антихристу, ако би људи коначно изгубили осећај за разликовање добра и зла, како би се помирили са злом, прихватили га својом вољом а потом прихватили и самога Антихриста и не помишљајући на борбу? То није ништа друго до лицемерно, фарисејско лукавство непријатеља који је жедан наше пропасти ! Ако би се хришћанско свепраштање, којим нас је даровао Васкрсли Христос Спаситељ, простирало, да кажемо тако, аутомастки и на оне који не желе да се кају и да исправљају свој живот, Господ не би Својим Апостолима, а преко њих и свим њиховим прејемницима, пастирима Цркве, дао заједно са влашћу да разрешују грехе и власт да их свезују и не би им рекао, јавивши им се по Васкрсењу : Којима отпустите грехе отпустиће им се и којима задржите задржани су (Јн. 20,23). Каква ли је, у ствари, безмерна и нерасудна дрскост сматрати се љубвеобилнијим од Самога Бога и "исправљати" Еванђеља Христово, чинећи од њега некакво "сопствено". Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас - не по гордости и самољубљу, него јавно - по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској Истини и Началнику нашега Спасења - Васкрслом тридневно из гроба Христу животодавцу, Победитељу ада и смтри. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|