Молитва и Хлеб

(одломак)

Какве везе има ово двоје, питате? Мора да има неке јаке везе чим је Спаситељ учио нас да се молимо: “Хлеб наш насушни дај нам данас”. Знам, да ћете ви на ово брзо одговорити српском пословицом: Не тражи виноград молитве но мотике! Заиста, не можете се позивати на ову пословицу, прво што се она противи Христу, а друго што стоји у супротности са свом осталом религиозном мудрошћу српског народа. Она је несумљиво убачена у пословичну народну мудрост, као што су и неке ругобне “народне” песме убачене у збирке епске поезије српске, само да би је учиниле гломазнијом али не и светлијом.

У старој Србији тамо око Охрида народ излази на дан св. Трифуна у винограде где се са свештеницима моли Богу. Једном тако кад се мој поп Јонче враћао из винограда, рећиће му неки државни чиновник:

- Море попе, зар ти не знаш да виноград не тражи молитве него мотике?

Кад ми се поп Јонче после жалио, ја га упитах: А шта си му ти одговорио?

- Ама господине, рекох му ја, ми мотикамо једнако сваке године као и оци наши пре нас, али наше мотикање не користи ништа; ако сунце спржи, киша спере, гусеница обрсти, ветар опали, слана убије. А сунцем и кишом и ветром и сланом Бог господари а не ми. Па ето тако при једнаком мотикању виноград овда роди онда не роди. Грешимо се, господине, па морамо и да се молимо. То и Турци знају, па нас зову да и њихове винограде кропимо.

- Добро си му одговорио, попе Јонче, рекох.

У Службенику православне цркве постоји једна трагично свечана молитва, којом се свештеник моли Богу да спасе народ од ОСАМ великих зала, и то:

од глади, проказе, потопа, земљотреса, огња, мача, нашествија туђинаца (рата) и међусобне борбе (револуције).

Глад је дакле стављена на прво место. Ову су молитву саставили свети људи пре много векова. Писано је по искусној важности као и онда, као и свакада. Ако народ има хлеба, надживеће свако од осталих седам зала; ако ли нема, пропашће под ударом ма кога од њих удруженог са глађу.

Хлеб је основни услов телесног живота људи. Српски сељаци под хлебом разумеју храну у опште. Када се кумови, сватови, или гости позивају на ручак, домаћин говори: Изволите да једете хлеба! Тако он говори једно из скромности а друго из народног убеђења, да је ХЛЕБ главна храна а све остало додатак. У Светој Књизи стоји написано: “Хлеб крепи срце човека”. Неки савремени лекари не слажу се с тим. Но наши ратници потврђују реч Свете Књиге. Причали су: кад су нам у борбама давали само сухи хлеб, таин, ми смо се осећали задовољни и снажни. А месо без хлеба кроз три четири дана тако нам је огадило, да га нисмо могли ни гледати. Енглез не може да ратује без меса, Кинез без пиринча, Француз без вина, а Србин без хлеба.

Још у раном детињству научили су нас старији, да нипошто не погазимо мрве хлеба, нити да проспемо вино на земљу. Да тиме не понизимо оно чиме се причешћујемо. Кад год се хлеб секао, прво се преко њега правио знак крста. Крсним знаком се хлеб освештавао и благосиљао. Јер се хлеб сматрао и сматра даром Божијим и главном телесном храном. Без Бога нема хлеба, то нас учи Библија. Све је то научио народ српски од својих светосавских духовника.

Овако говори кроз пророка Агеја увређени Господ од безакоња људских: “Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина. И дозвах сушу на земљу и на жито и на вино и на све што земља рађа”. И још даље: “Сијете много а увозите мало, једете а нисте сити, пијете а остејете жедни, одијевате се и ниједан не може да се згрије, а који сабира новце, меће их у продрт тоболац”.

Ова претња Божија није остајала само на речи. ^есто је примењивана на народима који су грешили против Бога и Божијег закона. Одавно није претња Божија ударила свом тежином по неком као по Русима пре тридесетину година и по Југославији у 1950-ој години. “Због чега?” Због најстрашнијег од свих грехова: одрицања од Бога и ругања светињи Божијој. У оба ова случаја Америка је спасла и то милионе људских бића у Русији и стотине хиљада у Југославији од гладне-смрти (и званична Америка и америчко-канадски Срби са пакетима). Узалуд се, у ове две земље под безбожницима радило и копало и сејало и кулучило као никада; узалуд се мотикало а није молитвало – земља се није хтела покорити робовима греха и хулитељима имена Христова. Земља је извршавала вољу свога Господара да не даје кад Он заповеди да не даје. А ти, јадни државни чиновниче у Охриду, који си се смејао попу Јончету због молитве у виноградима – ко зна где си скапао од глади, када ти је ускраћено било и да мотикаш и да молитваш! Ти ниси знао једну паметнију пословицу српску: “Ради као да ћеш сто година живети, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети”. А још мање си знао апостолску реч: “Нити је онај што, који сади нити онај који заљева, него Бог који даје те расте” (1. Сол. 3,7).

Један од четири највећа национална празника у Америци – Дан Благодарности – светкује се сваке године у новембру. Тог дана Президент издаје прокламацију народу којом га позива на благодарење Богу за све Божије дарове, у минулој години, сам одлази у цркву на молитву, и милиони Американаца тога дана препуњавају храмове Божје. Американци раде и Богу се моле. Шта ]еш на ово рећи, Србо Србиновићу, који си се упутио за безбожним распопом Васом Пелагићем, са мотиком без молитве? Изнурен глађу, као оно блудни син, пружио си руку Америци да ти удели кору хлеба! Покај се, научи се памети бар од Америке кад ниси хтео научити се од свог премудрог нарога.

Еп. Николај

“Американски Србобран”