header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Текст у коме је још 2008. раскринкано Амфилохијево антисрпство
Текст у коме је још 2008. раскринкано Амфилохијево антисрпство Штампај Е-пошта
недеља, 02 новембар 2008

Уредништву дневног листа „КУРИР“, Београд

-     за новинара Драгана Росандића аутора колумне „Писма из Монтенегра“

ОТВОРЕНО ПИСМО

Поштвани Господине Росандићу,

Обраћам вам се као  Ваш дубоки поштовалац пре свега због искрености, директности и храбрости у вашим текстовима које сте на различите теме објавили кроз колумну коју уређујете.

           Непосредни повод овог писма је осврт на догађаје који се дотичу наше Цркве и дијалога који се перманентно води између двојице Архијереја СПЦ који заступају различите ставове у односу на захтеве „европских интеграција“, свеопште „светске глобализације“ и потребног односа сарадње наших црквених институција са институцијама тог страног света.
           Ради се о Митрополиту Амфилохију и Епископу Артемију који као могући претенденти на место будућег поглавара – Патријарха Српске Православне Цркве долазе у међусобни вербални додир који понекад личи и на конфликт заступајући своје супростављене ставове

Са једне стране Владика Артемије очајнички и мученички брани статус опстанка манастира и цркава на Косову и Метохији трудећи се да сачува њихову аутономност и независност у односу на било какве условљене и наметнуте захтеве које представници разних европских и светских институција стављају пред њега.

Са друге стране Митрополит Амфилохије има потребу „да се меша“ у делове надлежности Епископа Артемија и у својим иступима ставља у први план статус СПЦ на Косову и Метохији, док све то исто не ради онде где је позван и надлежан да ради, конкретно у Црној Гори у којој столује као надлежни и изабрани Поглавар дела наше СПЦ у тој српској земљи.

Зашто то овако кажем да подсећа на неку оптужбу или лаичко мудровање.

Површно гледано, пратећи објаве свенародних Црквених скупова у Црној Гори поводом празника појединих Светиња, градова и села широм Ц.Г. стиче се утисак да перманентно и учестало овај Митрополит одржава саборност, мобилност и заједништво Православног живља у овој српској земљи.

Читајући текстове беседа Митрополита Амфилохија најчешће у дневном листу „ДАН“ и поред упорног тражења нисам успео да пронађем ИЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ која садржи помен српског имена, идентитет српског народа или само реч „српско“ у префиксу било којег сазивања скупа или његовог обраћања народу кроз различите беседе.

То Митрополит Амфилохије свесно избегава, а верно га следе Владика Јоаникије и други поглавари СПЦ на тлу Црне Горе – не помињући ништа српско, по угледу на њега или по његовом наређењу – то не знам.

И ако у говорима и обраћањима политичара српског корпуса као што је случај Предрага Поповића, Шоћа, Андрије Мандића и других сличне провинијенције, такав свесни пропуст не постоји, те су Срби у Црној Гори то што јесу – Срби, онда се код Митрополита Амфилохија све своди на скуп Православног народа, Сабор Православне омладине и тако редом, док префикса „српског“, помена имена српског, постојања ичега српског у Ц.Г., тога нема никада и нигде у тим позивима, скуповима, беседама, говорима, разним обраћањима које Митрополија и овај Архијереј упућују верном народу.

Прозирући у данашња времена, пре само нешто више од 150 година, његов велики и свевремени предходник Владика Његош, тужно је у тексту „Горског вијенца“ завапио: „О кукавно српство угашено“.

Потврду његових речи проналазимо нестајањем помена имена Српског код настављача његовог Владичанског трона, нестајањем српског језика у Црној Гори као земљи у којој се преко 60% народа изјашњава о свом српском корену.

Завет Светог Симеона -  Стевана Немање садржава основни принцип опстанка једног народа кроз поуку: „...чувај дете свој језик јер докле он допире дотле допире и твој народ без обзира како су границе исцртане“. А данас како су се појавили бошњачки, македонски, црногорски језик тако нестаје и Српски народ као идентитет на тим просторима.

Подгорички сам зет, завршио сам Правни факултет у Подгорици 1998. године, после 2000. године положио Државни и Правосудни испит у Подгорици и често одседам код своје тазбине.

И тако често читам Дневни лист „ДАН“ и дивим се његовој уређивачкој политици, редовно идем на Службе Божије у Зетским црквама – у Српској, Махали, Вуковцима, Понарима, и одлазим понекад у Манастир Дајбабе.

Волим српски народ у Црној Гори храбар и истрајан у чувању свог идентитета.

Зато се чудим да Митрополит Амфилохије претендент за Патријарха СПЦ и председавајући Синода СПЦ је у  Црној Гори најмање Србин од свих тих људи доле који се тако декларишу.

У преломним моментима и догађајима када се спроводи „политички маркетинг“ било је оштрих речи, осуда због третмана нашег народа од стране страних моћника, прозивања Буша и Блера и других, изречених кроз беседе овог Митрополита, и добио је много поена код народа на рачун таквих садржаја.

Чак је и Радована Караџића причестио и добио насловну страну у „ДАН-у“ где је Митрополит Амфилохије представљен са огромном сликом и насловом

Подсећа ме све то на неке наше овдашње политичаре који искористе сваки повод - елементарну непогоду, актуелни локални догађај или проблем, инцидент (као на пример са Владиком Филаретом) или слично да се појаве на првим странама новина као активни учесници решавања конкретне ствари.

У Црној Гори где је угрожен идентитет и опстанак српског народа као негда у Македонији, овај Митрополит не проналази такве праве и деректне речи које значе јасну борбу и циљ – да се зна да још има Срба у Ц.Г. и да нису тамо остали само неки „Православни“ непознатог корена и порекла, које он као само такве неименоване – православне он у својим беседама познаје и препознаје.

И свака његова беседа је даље позив на љубав, братољубље, Христољубље и друге опште али неконкретне разлоге где се не апострофирају проблеми директно Срба и народа српског у Црној Гори.

Десило се да сам посетио предавање о Ави Јустину Ћелијском у „Духовном центру“ у Подгорици, пре пар година. На крају предавања је једна жена из публике устала са питањем о томе да ли је Митрополит Амфилохије био код папе у Риму, да ли је примио неки прстен као на поклоњењу код њега, због чега је тамо био самоиницијативно или од кога послан, што тада није било тема вечери па је тако и одговор на питање избегнут од поступајућег предавача Оца Јована Радосављевића, који је био и наоко видно уплашен од тога. Ово само узгред – да се и у Црној Гори неко разабира око свега.

Поштовани Г-дине Росандићу немојте се осећати позваним или прозваним да се бавите оваквом темом, само покушајте да проверите садржај ових мојих навода, излистајте мало бројеве „ДАН-а“ кроз године уназад, па онда прочитајте беседе Митрополита Амфилохија и ако пронађете реч „српски“ или „српско“ онда сам у грешци, па све заборавите.

Ако пронађете да је бар делимично тачно оно што сам Вам изнео у овом писму, биће прилике и повода некада да се бар неком речју на све ово осврнете.

Тако вам помогао Бог и наставите као до сада, уз мој срдачан поздрав.

У Чачку, дана 3.9.2008. године   

Томислав Ерић, адвокат

Последњи пут ажурирано ( субота, 20 јун 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 93 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.