Међународна комисија за утврђивање истине о систему концентрационих логора Јасеновац...

Пре месец дана, ми смо се вратили из Бања Луке и ја сам одмах по повратку кући, покушао да организујем слање материјала о тек завршеној 5-ој Међународној конференцији за успостављање истине о систему концентрационих логора Јасеновац.

Материјале сам слао како црквеним средствима јавног информисања, тако и световним медијима. Како јеврејским фондацијама, тако и сверуским журналима.

И онима које су ми препоручивали и онима чији сам само контакт имао..

На то ме подстакнуо очински благослов професора Србољуба Живановића.

На то ме је подстицала крв новомученика Јасеновачких.

На крају крајева, то је и моја обавеза, јер сам изабран за члана „Међународне комисије за истину о систему концентрационих логора Јасеновац“.

Међутим, осим двоје новина које излазе у Украјини („Одигитрија“ и „Русићи“) као и сајта www.srpska.ru и „Руског весника“ нико се није одазвао да објави део материјала о протеклој конференцији.

Због чега?

Писма су одлазила у систем „спама“?

Или се ради о немању воље да се подржи разговор о Јасеновцу?

* * *

Један од могућих одговора налазим у „Википедији“.

Тај енциклопедијски ресурс појашњава да „број жртава Јасеновца представља предмет политичких шпекулација“. И наводи цифре које су у потпуности у духу Туђманове историографије...

Нерадо сам се сетио речи председника Републике Српске, господина Милорада Додика, које је изрекао на отварању конференције: „...постоји тенденција минимизирања Јасеновца и максимизарања инцидената попут Сребренице“.

Апсолутно је очевидно да се та минимализација спроводи по рецептима Тита и Туђмана.

Јосип Броз је први произвео принципијелну подвалу, чија се суштина сводила на то да се препоручивало да се Јасеновац не доживљава као оваплоћење систематски испланираног геноцида који се остваривао у НДХ, него, под број један као манифестација освете а под број два, та „освета“ је у складу са таквим тумачењем, остваривана од стране банде декласираних елемената. На тај начин је сам феномен хрватског католичког клеро-нацизма падао у заборав.

Туђман је са своје стране покушао да догматизује цифру која би умањила злочине усташког режима за десетину пута.

Како сам више пута истицао, српски истраживачи инсистирају на овим фактима:

Као прво, систем концлогора Јасеновац представља оваплоћење брижљиво планираног система геноцида нехрватског становништва на територији која је припојена Хрватској;

Као друго, идејни надахнитељи хрватских нациста били су католички просветитељи које данас прославља Ватикан, то јест може се говорити о постојању феномена клеро-нацизма;

И на крају, по питању броја жртава хрватског клеро-нацизма, истраживачи који се придржавају српског погледа на проистекло, инсистирају на цифри, која за десет пута премашује цифру коју је изнео Туђман и „догматизовала“ Википедија.

При том, разматрање улоге Ватикана у својству надахнитеља геноцида, као и питање броја погинулих, тумачи се од стране енциклопедијског ресурса као „предмет политичких спекулација“.

Из овога следи да је уредницима средстава јавног информисања, потезање оваквих тема непожељно.

Шта радити?

Како да људи сазнају истину ако средства јавног информисања одбијају да изнесу „српско тумачење догађаја“? Очајавати и жалити се на то како нас непријатељи не пуштају до микрофона?

* * *

У вези са тим, сетио сам се разговора који је одржан у кулоарима конференције.

Суштина разговора сводила се на то да се у делу проношења истине о Јасеновцу, очигледно потребно основни акценат ставити не на сами број жртава, него на сам феномен постојања клеро-нацизма, чије су последице између осталог, биле и јасеновачке жртве.

Присталице те методе, своју позицију су објашњавали, чини ми се резонски, тиме што се саме цифре увек могу оспоравати. И то, у коначном резултату, може „замутити“ цео проблем и чак привести до исмејавања српске позиције. (Наравно, ја не оспоравам цифре, него просто говорим о могућности да се цифре оспоравају, данас територијом Јасеновца и територијом на којој је извршен геноцид, у већем делу владају Хрвати-католици. Ваљда ће доћи и то време када ће се коначно утврдити неоспоран, доста приближан број жртава).

* * *

Ми смо доста писали о томе да су католици, насупрот читавом прогресивном делу човечанства, наставили да прослављају Степинца и да то говори о томе и томе...

Међутим, да би схватили суштину проблема, неопходно је саслушати и супротну страну.

Шта сами латини говоре о Степинцу?

„Папа је донео решење о беатифиацији 3. октобра 1998. године и то је само по себи, било веома смело решење. „Црна легенда“ о Степинцу као о „фашисти“ циркулисала је толико дуго, да су веома многи у Југославији поверовали у њу. После беатификације, хрватски епископат је уложио огромне напоре да оспори те легенде, стрпљиво доказујући да је Степинац био водећи патриота, заштитник слобода и права људи и опонент сваке врсте тоталитаризма“.

Шта се може рећи поводом тога?

Неоспорно је то да је Степинац волео Хрватску.

Нико не спори ни то да се он унеколико плашио тактичког савеза са нацистима, чак и због заједничке сарадње против Срба.

Међутим, та чињеница да се Степинац тридесетих година покушао дистанцирати од усташког подземља, данас се од стране апологета „блаженог“ тумачи као да је Алојзије био „опонент сваког вида тоталитаризма“.

Ствар се тумачи скоро као клише, да „без обзира на великосрпско угњетавање, Степинац није подржавао хрватско патриотско подземље, јер је у њима препознао истомишљенике германских нациста“.

„...Степинац се веома плашио директног германског владања. Он се плашио рушења католичке организације, прекида акција милосрђа, затварања школа и новина, као што се то десило у Пољској и Немачкој. Он је знао за паганизам који је наметнут германској омладини, о терору против опонената и о жестокој цензури мишљења и штампе... 10. априла, гледајући на омладину која је бурно поздрављала германске војнике који су улазили у Загреб, он је са великим незадовољством рекао у свом окружењу: „Ти људи још не схватају шта значи живети под пруском чизмом...“ (R. Patee, The Cause of Cardinal Stepinac, 1953, p 354).

Међутим, из тога што Степинац тридесетих година није подржавао усташе уопште не произилази то да је „Степинац током тридесетих година био у апсолутној опозицији режиму усташа, који су били спремни повезати судбину Хрватске са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом“. (A.H.O’Brien, Archbishop Stepinac, 1947, p.10).

Као прво, тридесетих година није постојао никакав усташки режим, постојало је као што је горе већ указано, усташко подземље, илегала.

Као друго, зашто је било потребно приближавање усташком нацистичком подземљу, ако је у то време влада југословенског премијера Милана Стојадиновића водила политику приближавања са Ватиканом. Стојадиновић је мислио да се због остварење јединства земље, може поћи на уступке Хрватима – да се они не би окупили око усташа него око католичке цркве.

Стављајући руку на срце може се рећи да је то било рационално решење. Услед реда узрока, који су условили политичку нестабилност Југославије, све се завршило катастрофом Конкордатске кризе. Као резултат, југословенски католици окупили су се око хрватских нациста у „сарадњи против Београда“.

Али, то се све одиграло касније.

А за време владавине Стојадиновића „апсолутна опозиција усташком режиму“ није уопште била пројава некакве херојске грађанске позиције.

Даље.

Католички аутори покушавају да парирају оптужбама за признање Павелићевог режима од стране Степинца, указујући на следеће:

-Као прво, Степинац је деловао у сагласности са енцикликом папе Григорија XVI «Solicitudo Ecclesiarum», издатој1831 г.»;

-Као друго, „српски православни епископи су се повиновали немачким окупационим законима и решили су да сарађују са њима ради подршке миру, поретку и потчињености“. После 29. августа они су признали српску владу, коју су одредиле немачке власти и почели су од њих добијати жалбе. Обе цркве су се налазиле у реалној ситуацији и деловале су у складу са међународним законима“.

Обраћајући пажњу на то да је епископат СПЦ признао легитимност Српске владе националног спаса генерала Милана Недића, католички апологети понављају тај трик који је Тито апсолутно експлоатисао.

Паралела између усташког вође Анте Павелића и главе Српске владе националног спаса, генерала Милана Недића, постала је једна од аксиома на којој се градила идеологија „братства и јединства“ Срба и Хрвата у социјалистичкој Југославији.

Истине ради да приметимо, црни мит о генералу Милану Недићу нису заложили комунисти, него четници. Комунисти су из тог мита само извукли максималну могућу корист за своју ствар.

Изједначавајући Недићев режим са Павелићевим, православни епископат се таквим тумачењем увлачи у исти мисаони контекст са положајем латинског епископата у време хрватских нациста.

Да би се оспорила коректност таквих паралела, најлогичније би било изложити непристрасно историју Недићеве Србије.

Али на жалост, у савременом српском јавном мнењу створила се таква ситуација, да је спокојан и делатан разговорна ту тему данас немогућ.

* * *

У свести људи генерал Недић заузима ту негативну позицију коју у руском сазнању заузима генерал Власов. Зато и покушавају (при том прилично трапаво) да неке православне ауторе „оперу“ од Недића, као на пример светог владику Николаја (Велимировића). У резултату тога, од предговора до предговора, лутају не баш истинити клишеи (елементи агиографског житија) који се лако и саркастично оспоравају (и тиме се наноси и историјска неправда и потпуно непотребна и штетна „одбрана“ људи попут владике Николаја).

Међутим, све је веома једноставно.

Уместо што се баве упоредном анализа текстова антилиберално настројених јерарха Православне и римокатоличке цркве по питању ко је већи антисемита, много је једноставније упоредити поправни дом у Смедереву са системом концентрационих логора Јасеновац и Јадовно. (Јадовно је експериментални систем концлогора, чији је развој био основа за систем логора у Јасеновцу).

Међутим, да би упоредили поправни дом у Смедереву са Јасеновцем, неопходно је пре тога имати јасну представу, као прво - о идеологији Недићевске Србије (и њених институција власти, па биле оне и марионетске) а као друго – неопходно је да се истина о Јасеновцу престане третирати у својству „предмета политичких шпекулација“.

Што се тиче Недића, православни аутори – из страха да не буду проглашени ревизионистима – не журе са рехабилитацијом. По свој прилици, и ако ускоро дође до рехабилитације Недића, то ће проистећи из кругова блиских садашњем режиму, коме је потребно пронаћи у српској историји примере „благородне колаборације“.

Међутим, на идеју о рехабилитацији Недића, удружено ће застењати како лево-патриотска јавност тако и лево либерална демократска шизофренија из „друге Србије“.

На крају крајева, тим лако прогнозираним скандалом, сигурно ће се окористити и непријатељи Србије, који ће добити још један информациони повод, да прозову Србе као „народ са непредвидљивом прошлошћу“.

Међутим, истински ревизионизам представља и то што се у Србији скрива научни рад о истраживању усташких злочина у НДХ. У интервјуу журналу „Печат“ Председник друштва потомака и поштовалаца жртава комплекса концентрационих логора Јадовно 1941“ Душан Басташић је приметио, да се у уџбеницима историје подробно изучава искрцавање савезника у Нормандији, али о Јадовну нема ни речи. У време када је у Републици Српској затворен Историјски институт, научни сарадници Института савремене историје Хрватске пишу на десетине ако не и стотине радова. (Др. Душан Басташиħ. Угушени крик српских жртава. Разговарала Наташа Jовановиħ / Печат, N170/2011).

Чекајући педантна истраживања и разобличавања ових или оних немарности које су пројавили разобличитељи усташтва, ствара се то исто расположење које је и дозволило да се у масовну свест угнезди клише „Јасеновац је предмет политичких шпекулација“.

Као пример - наводимо надувавање историје са писмом које је потписао хрватски политичар Правислав Грисогоно. Писмо је написано у децембру 1941. године и било је адресирано Степинцу. Дајемо реч апологети „блаженог Алојзија“:

Аутор писма оптужује јерархе за слање монахиња да се живима обраћају са кинжалом у једној и молитвеником у другој руци. Аутор је давао детаљне описе банди којима су руководили свештеници, корпи пуних извађених очију српске деце, свезака одрезаних језика и других још страшнијих зверстава. Потпис таквог човека никако се не може сврстати у четничку пропаганду.

Иако је то писмо преписивано у многим књигама после рата, оно је фалсификат.

Међутим, син и кћер другог представника владе у изгнанству, Србина Адама Прибићевића, својевремено су изјавили да је њихов отац урадио фалсификат. Прибићевићев помоћник Властимир Стојановић касније је то и потврдио.

Без обзира на све те доказе, антикатолички аутори до дан данас користе тај фалсификат...“

И тако, апологете Степинца указују на то, да је писмо које је потписао познати хрватски политичар, у ствари написао познати српски политичар.

Из свега овога намеће се закључак:

„Тај фалсификат су толико пута понављали да се чак и аутори поуздани и достојни поверења, почели да га прихватају као аутентично“.

Католички аутор циља не само на то да није било никаквог писма упућеног Степинцу, него у складу са датом логиком, фалсификатом се јавља и све што се износи у писму.

Као последица тога, све оно што поуздано сведочи о усташком режиму, циљно се сврстава у ред „политичких шпекулација“.

* * *

Јуче су апологете Степинца доказивале да „блажени Алојзије“ ништа није знао, а писма коју су му адресирана, су у ствари фалсификати.

Данас апологети Степица већ доказују да је „блажени Алојзије био заштитник Јевреја, Православних и уопште свих гоњених“.

А сутра ће нам објавити завршни вердикт: „Никаквог усташког терора није било! Било је повремених пројава жестокости од стране банди декласираних елемената. Јасеновац је предмет политичких шпекулација“.

Прекјуче се те позиције придржавао Тито. Јуче је Туђман стајао на тој позицији. Данас о томе пише „Википедија“. Сутра ће то ући у школске уџбенике из историје.

Прећуткивати Јасеновац или чак представљати систем конц-логора ван контекста хрватског клеро-нацизма, веома лако може послужити матрици за благочестиво житије „блаженог“ Алојзија.

А слање материјала, по теми која је означена као „предмет политичких шпекулација“,директно ће бити сврставане у одељак за „спам“.

Павел Вјачеславович Тихомиров,

члан Међународног Комитета за утврђивање истине о Јасеновцу

Са руског превео:

Ранко Гојковић