Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, Драги Оци и Сабраћо!

Преподобни Нил Мироточиви пророчки је описао морално стање човечанства друге половине двадесетог века следећим речима:

Одмах пада на памет мисао: преподобни говори о друштву уопште, то се не тиче наше пастве, наше црквене заједнице. Али следеће речи предсказања доказују управо супротно – говори се управо и искључиво о народу који формално пребива у Цркви. Преподобни овако наставља: „У то будуће време (тј. наше време) због силине огромног преступништва и развраћености, људи ће се лишити благодати Светога Духа коју су примили у крштењу, а изгубиће такође и грижу савести. Црква Божија остаће без богобојазнивих и благочестивих пастира, и тешко тада Хришћанима који у свету пребивају, јер ће они потпуно губити своју веру, зато што ће бити лишени могућности да од било кога приме светлост познања..."

Задивљујуће је са каквом је тачношћу преподобни Нил видео савремени морални пад. Али није нимало задивљујуће то што је он углавном своју пажњу усредсредио на чланове Цркве, а не на друштво уопште. Почев од Старог Завета, Црква у току целокупне своје историје није настојала да преобрази читаво друштво, него се, напротив, свим снагама трудила око сопствене пастве. То начело је врло важно кад разматрамо дату тему. Разматраћемо моралне проблеме само онолико колико се они тичу наше пастве...

Треба да појаснимо православно одређење речи „наравственост" (моралност), пошто је тај појам у наше дане скоро у целини унакажен. Професор Иван Михајлович Андрејев на питање „шта је наравственост?" одговара овако: „Наравственост је делање (или понашање) човека условљено његовим односом према идеји Највишег Добра и Највећег блага. Идеја Највишег Добра одређује пут (тј. метод), а идеја Највећег Блага – циљ наравственог деловања човека... Први темељ наравственог живота Хришћанина је вера у Христа као Богочовека. Искупитеља и Спаситеља... Друга основа хришћанског живота и наравствености је Православна Црква, коју је ради нашег спасења саздао сам Спаситељ света... Саздавши Цркву, Спаситељ је у њу сместио све оно што је неопходно и довољно за наше спасење и наравствени живот, који ка том спасењу води".

Из овога је јасно да се тема чланка не дотиче људи који су солидно укорењени са ове стране Црквене ограде. Кад разматрамо питање савременог морала ми се обично не узнемиравамо због оних које увек видимо на свеноћним бденијима, који посте, свакодневно се моле, читају духовну литературу, често се исповедају и причешћују, о онима који се сами одричу од овога света и његове греховности. Такви верници су ослонац и подршка самом пастиру. У области морала ми се бринемо управо за оне које ретко виђамо, који скоро да и не учествују у животу Црве. Бринемо се за сваку душу (и мени то често изазива кошмаре) за коју морамо дата одговора на Страшноме суду.

Драги оци и браћо! Морамо признати да је врло велики број такозваних наших парохијана, који формално припадају нашим парохијама, у најбољем случају полуцрквен, а у најгорем – сасвим нецрквен. Неки долазе у храм из национално–културних и друштвених разлога, неки да попричају и да се сретну једни с другима. (Но, хвала је Богу да ипак долазе, јер увек има наде де ће их благодат Божија некако дирнути, привући их ближе). Све у свему, наша несрећа није у томе што морални расип окружује нашу паству – тако је, у извесном степену увек било са стадом Христовим. Наша несрећа се састоји у томе што је највећи део наше пастве, макар и да лута око црквене ограде, животом својим дубоко погружен у морално блато које Цркву окружује.

Савремени пастир пред собом има велики проблем: на једној страни, он самог себе мора да сачува од великих притисака савременог света, а са друге стране – он је дужан да те притиске, то блато о коме говоримо, пажљиво изучи да би од њега заштитно своју паству, надајући се да ће јој користити у делу спасења. „Упознај се с духом времена, изучи га", пише свети Игњатије Брјанчанннов у „Отачнику", – „да би по могућству избегао Његов уплив". Погледајмо стога савремене околности. Подробно размотримо неке од токова и нека питања која узнемиравају и излажу искушењима стадо Христово.

Нека наше излагање буде организовано на следећој основи: пратимо живот једног православног Хришћанина од рођења до самртне постеље. Пратећи га, срешћемо се с две врсте питања. Једна су питања с којима се Црква сретала и на која је дала одговор. У таквим случајевима користимо Црквене законе и установе. Друга врста су она питања која се јављају због савременог, тзв. „прогреса" науке и моралног пада модерних научника. Размишљајући о таквим проблемима, ми можемо само да предложимо неке методе и решења Цркве сличне претходним њеним решењима по сличним проблемима, али ће. на крају крајева, Црква сва ова питања морати да решава отворено.

Неопходно је имати на уму да је метод сила зла у процесу разарања света увек један те исти. Отворена Лаж упорно се истиче и понавља, понавља се и истиче у разним варијантама, док људи у лаж не поверују и не почну сами да је истичу и понављају. Ми, пастири, морамо знати да оно што нама изгледа као савршено јасно није увек тако јасно члановима наше пастве који су изложени том прању (боље рећи – прљању) мозгова. Зато смо увек дужни да на општеприхваћену лаж дамо задовољавајући, тачан и заснован одговор.

Кренимо од проблема зачећа и рађања деце. Савремена медицина супружницима даје многе могућности, којих није било код претходних поколења.

1. Супружници могу да бирају време зачећа („планирано рађањe" – planned parenthood) путем различитих средстава против зачећа.

2. У случају нежељене трудноће данас је сасвим легално могуће „поправити" ситуацију – абортусом.

3. Супружници могу да, помоћу специјалних метода, провере да ли је заметак у утроби здрав и да ли има генетичких поремећаја.

4. Ако се открије да је један од супружника у немогућности зачећа, постоје многи начини вештачког оплођења, све до осемењивања у епрувети са потоњим пресађивањем у утробу мајке–сурогата (замене). Размотримо питање одвојено:

1. Проблем средстава против зачећа

Погледајмо неколико важних чињеница у вези с тим:

Прво: Истинска Црква Христова у прошлости никад није давала благослов за такву праксу. То се директно види из нашег Требника, где се у чину исповести у оквиру питања која се упућују жени налази и питање – да ли су користиле биље (тј. траве или прашкове сличне савременим пилулама против зачећа) да не зачну дете, или да ли су утробу своју нечим напојиле да не зачну (то јест, да ли је у утробу било стављено нешто што спречава зачеће) или јеле нешто да не буде зачећа... да се одлуче на шест година". У требнику се као потврда за ову праксу наводи правило VI васељенског сабора. Дакле, употреба средстава против зачећа противречи не само духу и циљу хришћанске брачне везе, свим учењима Светих Отаца и учитеља Цркве по том питању, него је директно супротна јасним и отвореним установама и законима Цркве.

Друго: Нажалост, у последње време учитељи неких „либералнијих" православних јурисдикција (нпр. протојереј Јован Мајендорф из Америчке Православне Цркве и прота Димитрије Константелос из Грчке Америчке Архиепископије) у својим тумачењима православног брака дају некакво „сакраментално" значење телесним односима и зато сматрају да је употреба средстава против зачећа сасвим допустива. Отворена противуречност њиховог мишљења са вековним искуством и поимањем Цркве са њихове стране се тумачи „сувишним утицајем монаштва" на Историјски Црквени поглед у вези овог питања. Дакако, наша Црквена савест не дозвољава нам да се сагласимо с тим новим „богословљем" брака, али морамо обратити пажњу на чињеницу да су таквим мишљењем углавном прожета издања на енглеском језику, која долазе у руке наших младих.

Треће: Да ли под утицајем таквих либералних богослова по незнању и у нашој Цркви постоје свештеници који благосиљају употребу средстава против зачећа.

Пето: Ако пастир, да би предупредио неко горе зло, узима на себе одговорност да „олабави" Црквене законе у тој области, он мора имати у виду да се средства против зачећа могу поделити на две врсте. Прва су она која физички спречавају само зачеће. Друга дозвољавају зачеће, али спречавају развој заметка. Ту већ није реч о средству против зачећа, него абортусу, то јест убиству.

Кад је ово у питању, наша паства се двојако односи према проблему. Уцрквењени људи који слушају заповести Цркве уопште немају потребу за тим средствима. Нецрквени, пак, уопште ни не схватају зашто су та средства забрањена. Ако им о томе будете говорили, подсмеваће вам се.

Објаснићемо зашто црквеном народу нису потребна оваква средства. Односи супружника не благосиљају се у току четири поста, а такође и средом и петком од вечерње у току читаве године. О овоме се налазе указања код светих: Максима Исповедника, Нила Синајскога, Јефрема Сиријанца и других. На то указују треће правило светог Дионисија Александријског и други канони. То искључује око 180 дана годишње. У „Поучном извешћу" које се штампа у потпуном издању службеника, налазе се следеће речи у 18. правилу: „Сваки јереј и ђакон који има жену дужан је да се од сједињења с њом уздржава неколико дана уочи литургисања, као и након служења тог дана: ко се не уздржава и служи, тешко греши. Од ових се ствари мора веома уздржавати не само јереј но и сваки Хришћанин који хоће да се достојно причести Божанственим Христовим Тајнама..." Ако се то правило схвати минимално, то јест да се треба уздржавати два дана пре и један дан после причешћа, и ако се претпостави да се наши уцрквењени супружници причешћују најмање једном месечно ван постова, као и на празнике, то искључује још 30 дана. Ако имамо на уму биолошку чињеницу да су нормални услови за зачеће жене максимално у току четири дана сваког месеца, то бива јасно да супружници који се уздржавају по Црквеним правилима немају никакве потребе за вештачким средствима. У светлости ових Црквених ограничења супружничког живота постаје јасно да су заблуде савремених либералних „богослова" само последица. Узрок је слабљење или потпуно укидање Црвених постова, што их приморава да врше и остале уступке и да оправдање траже у мудролијама туђим Цркви.

А шта са оном нашом паством која не пости, не причешћује се често, не уздржава се? Како пастир да руководи онима који нису у потпуности послушни Цркви? Сва нада се састоји у томе да им се објасни суштина православног хришћанског брачног савеза, тај општи и коначни циљ свих наших Тајни и читавог хришћанског живота – спасење живота. Ако супружници схвате да њихов брак није ништа друго до пут ка стицању спасења, тј. ограничење воље, послушање, победу духа над плотским, тада ће бити у стању да виде да, упркос ономе што им свет тако одлучно доказује, физичка страна није средиште њихове везе, па ће они моћи да иду за Црквеним правилима која су с тим у вези.

2. Друго питање међу нашим младим супружницима је питање о абортусима.

Тај проблем припада оној врсти проблема које је Црква одавно решила, доневши директну одлуку. Но, с обзиром на чињеницу да савремена антихришћанска пропаганда тврди да нема ничег неморалног у убиству детета у мајчиној утроби, навешћемо неколико чињеница у вези с тим.

Прво, Света Црква, још од Старог Завета, забрањивала је убиство у утроби. У двадесет првој глави књиге Изласка читамо. „Кад се сваде људи, па који од њих удари трудну жену тако да изађе из ње дете (подразумева се да остане живо), али се не догоди смрт, да плати глобу колико муж женин рече... Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот. Абортус се отворено сматра убиством. У другим старозаветним књигама често се срећемо с поимањем да живот човечији почиње још у утроби мајчиној. У 138. псалму читамо: Јер си ти створио све што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје... Ниједна се кост моја није сакрила од тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској (13, 15). А у првој глави књиге пророка Јеремије налазе се следеће речи: И дође ми реч Господња говорећи: прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изиђе из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те (4, 5). Код пророка Исаије има ово: Овако говори Господ. Који те је створио и саздао из утробе материне (44, 2).

Друго: Мада о томе не постоји одређени догмат, већина Светих Отаца Цркве сматра да је човек од самог зачећа потпун, то јест да има и душу и тело, и да као нови човек од сједињена семена мајке и оца не добија само тело него, на исти начин, и душу. О томе пише протојереј Михаил Помазански у својој књизи „Православно догматско богословље". „По мишљењу других учитеља и отаца Цркве (Тертулијана, Григорија Богослова, Григорија Нисијског, преподобног Макарија, Анастасија презвитера), обе супстанце, и душа и тело, у исти мах добијају свој почетак и саздавају се: душа се саздава од душа родитеља, као и тело од тела родитеља... Као основа за ово расуђивање служи то што је у личности праоца Адама Бог створио сав род људски... Свети Јован Кронштатски у свом дневнику овако размишља: „Шта је то душа човечија? То је једна и иста душа или један и исти дух Божији, који је Бог удахнуо у Адама, које се од Адама и до сада распростире на сав род људски". То схватање изражено је и у Црквеним празницима Зачећа Пресвете Богородице, Зачећа светог Јована Претече и у празновању почетка нашег спасења, то јест Благовести Пресвете Свагдадјеве Марије. У богослужбеним песмама тих празника о зачетоме се говори као о пуновредном човеку. А из Еванђеља по Луки нам је познат сусрет Јелисаветин са Дјевом Маријом: И кад Јелисавета чу честитање Маријино, заигра дете у утроби њезиној. Ту се јасно види а дете у утроби (у нашем случају свети Јован Претеча) није само потпун човек, него да има могућности да реагује на околности ван утробе. Таквих примера има и у житијима светих. Свети Сергије Радоњешки се три пута огласио из мајчине утробе за време Божанствене Литургије. Све то потврђује Црвено учење да је ембрион аутономан самостални човек и да одузимање живота том бићу од првог тренутка није ништа друго до убиство.

Треће: Од првих векова постоје закони и правила Цркве против абортуса. У првом веку, у другој глави „Учења Дванаесторице Апостола" налазимо директну забрану абортуса. И други Свети Оци од самог су почетка иступали против абортуса. Свети Јован Златоуст, на пример, разобличавајући прељубнике, говори: „Зашто сејати тамо где сама њива настоји да погуби плод? Где се пре рођења дешава убиство; јер ти блудницу не само да разврату подражаваш, него је још и убицом чиниш. Видиш ли, како од пијанства настаје блуд, од блуда прељуба, а од прељубе убиство?"

Четврто: Црква сматра (и увек је сматрала) абортус тешким грехом и налагала је строге казне за оне који га чине. 21– правило Анкирског сабора гласи: „Женама које од прељубе зачеше и плод истребљују и занимају се прављењем чедоморних отрова претходним одређењем забрањено је било причешћивање Светим Тајнама до смрти: и тако се поступа. Тражећи нешто снисходљивије, одредили смо да такве пролазе десетогодишње време покајања, по установљеним степенима". Треба приметити да Свети Оци тог сабора нису могли ни замислити да би неко убијао плод зачет у браку и стога претпостављају да ово бива само код оних који зачињу од прељубе.

Свети Василије Велики у свом другом правилу одлучно прекида све разговоре о стадијуму развоја ембриона. Он пише: „Она која са предумишљајем убије зачети плод подвргава се осуди за убицу. Тананог разликовања плода који се образовао или се није још образовао код нас нема". А у осмом правилу он говори: „... оне које дају отров за избацивање плода зачетог у утроби су убице, као и оне које примају чедоморне отрове..."

Али, оци и браћо, да ли је то очигледно за нашу паству? Не губимо ли ми време излажући општепознате чињенице? Нажалост, недопустивост побачаја уопште није општеприхваћена чињеница, чак и међу нашим Православцима. Ево примера из пастирског рада Владике Митрополита Виталија, који је на крају II светског рата организовао логор за руске избеглице у близини немачког градића Фишбек. Владика, тад још игуман, приметио је да млади супружници у логору скоро уопште не рађају децу. Схвативши о чему је реч, отац Виталије је почео да проповеда са амвона и приликом личних пастирских сусрета да су абортуси недопустиви. У току следеће године родило се много деце. Људи су срцем осећали тежину тог греха, али умом то нису схватили.

Често чујемо мишљење да је комунизам за седамдест година погубио руску земљу. То је истина, али кад се то каже углавном се говори о екологији и економији. Ретко ко схвата да је она претворена у земљу убица. По најконзервативнијим статистичким подацима, просечна совјетска жена у току живота начини шест абортуса. У „Православном животу" читамо: „Сваки четврти абортус у свету је – совјетски. А ако се узме да је ова појава међу женама Средње Азије ретка, јасно је да су епидемијом чедоморства заражени – Русија, Украјина, Белорусија, Прибалтик и Молдавија. Сваке године се у нашој, руској земљи у утроби мајчиној убија (и то према званичној статистици) осам милиона људи, а то је број становника Москве; у самој ствари, убистава је много више". Дакако, нису само мајке, него и очеви побијене дечице криви за грех чедоморства. На тај начин, највећи део становништва је директни учесник у убијању. Није ли то једна о главних препрека препороду руског народа? Али и овде, у иностранству, сви су свесни тежине те појаве. Уверен сам да је свим духовницима позната раширеност тога греха.

3. Наредна могућност коју имају савремени супружници јесу специјалне медицинске анализе. Најраспрострањенија међу њима, а и морално најпроблематичнија, јесте аминоцентеза.

У чему се она састоји? Дугом иглом пробија се мајчина утроба, пробија се амнионска кесица и узима се мања количина амнионске текућине, у којој плива ембрион у утроби. Та течност садржи детиње ћелије које се подвргавају генетској анализи. Постоје и друге сличне анализе које се заснивају на сродним начелима? Тако је могуће открити болести генетског порекла (например, Даунов синдром, монголоидност). Неопходно је одмах рећи да та анализа сама по себи носи велики ризик заразе, повређивања, па чак и смрти за дете. Зашто је ова процедура морално сумњива? Ствар је у томе да ако се открије било каква болест, скоро једини излаз јесте – побачај. То јест, ако се открије да је дете ненормално, родитељима се предлаже да га униште. Амерички лекари имају неписани закон назван „Standarts of care" по коме доктори предлажу анализе и абортус као решење настале ситуације. У складу с овим стандардима лекар који не предложи сличне анализе подвргава се судском прогону. Стога је наша дужност да младим супругама објаснимо гнусни резултат процедуре. Забрањивати ове анализе у потпуности не треба, пошто има ретких случајева у којима се код детета открива нарочита болест чије је лечење могуће предузети одмах након рођења. Треба додати да се анализа каткад користи за одређивање пола детета. Једна од генетичких информација која се добија приликом анализе јесте пол детета (женски или мушки). Ако се пол не допада родитељима, они свог потомка имају право да убију и да се надају да ће им следећег пута заметак одговарати. У овом случају тешки грех чедоморства здружује се с још тежим грехом гордости.

4. Супружницима неспособним да роде савремена медицина нуди читав низ разних терапија. Најраспрострањеније су: а) вештачко оплођење; б) сурогатно родитељство; в) премештање ембриона; г) оплођење у епрувети. Не би се ни морало говорити о томе да ова средства нису тако раширена у наше доба. У САД се на тај начин рађа око 20 000 деце. Постоји реална могућност да се и неком од наших младих супружника предложи нешто слично, па ћемо укратко о проблемима ових метода.

Најуобичајенији метод је вештачко оплођење. Постоје два типа оплођења: семе мужа се на вештачки начин смешта у утробу жене. То је једини начин коме се може допустити известан степен дозволивости. 2) Други вид вештачког оплођења прелази границу допустивости јер се семе страног, непознатог мушкарца смешта у женину утробу, а то није могуће прихватити.

Наредни метод – сурогатно родитељство – користи вештачко оплођење да би се избегла неспособност рађања жене. Утроба мајке сурогата (замениве) вештачки се оплођава семеном оца. Кад се дете роди, предају га оцу и његовој супрузи. За Хришћане је ова пракса незамислива.

Четврти и последњи метод од оних који се примењују је оплођење у епрувети. Узима се мушко семе и женско семе и оплођење се обавља у епрувети, тачније речено у „тањирићу". Као последица тога, добијају се на десетине заметака од којих се најздравије смешта или у утробу мајке или у утробу мајке сурогата. Неупотребљени ембриони се или уништавају или се замрзавају за случај да се насађени заметак не прими. С обзиром да ови методи још нису усавршени, нужно је усађивање у мајчину утробу. Али блиско је доба у коме ће ембрион моћи да потпуно расте и развија се из епрувете. У тој области медицина је ступила на територију у којој решава о ономе о чему може да решава само Бог.

Погледајмо мало оне етичке проблеме који се тичу васпитања наше деце и омладине. Неколико година је прошло од када је протојереј Владимир Глиндски на следећи начин дефинисао савремено морално стање које окружује наше васпитанике: „Дрво познања" у потпуности је заклонило „дрво живота". Представа о греху уништена је. Морал се заснива на безбожним начелима. Поимање људске личности је унакажено: она постоји, самостално, ради себе, без икакве везе с Богом. У нездравом начину смене генерација – већина младог поколења, због крајњег попростачења унутрашњег света младића и девојака, свуда себе осећа као јединствени клан, макар да је то јединство лишено било каквог идејног садржаја. Унутрашња настројеност такве еманципације омладине изражава се у борби против лепоте и поретка у свему: у понашању, у забавама, у одевању; насупрот томе, подвлачи се уништење естетике и стида и свачије потчињавање моди, упркос индивидуалиости.

Своју лишеност принципа савремено човечанство нарочито јако показује у потпуном занемаривању седме заповести. Опште–позната је чињеница да се педесетих и шездесетих година овог столећа збила тзв. „сексуална револуција". Све „застареле" забране против звероликог живота укинуте су и човечанство је ушло у доба „слободног морала" и „слободне љубави". Резултат тог преврата је – отворено уништење нормалног људског устројства. Човечанство је одступило од божанственог и духовног и потпуно се погрузило у плотско, зверско, демонско. Статистика која описује моралну слику савременог човечанства врло је обимна. Истраживачи се радо купају у тој прљавштини. Но пошто садашње морално стање не може да у извесној мери не додирне и најискреније Хришћане, који живе у развратној средини, навешћемо неколико података те статистике да бисмо илустровали дубину понора у којој се налази савремена наравственост. Према најконзервативнијој америчкој статистици, до 15 година 51% дечака и 31% девојчица губи невиност. До 18 година, 80% дечака и 56% девојака нису више девствени. Сваке године у другом стању остаје око 500 000 непунолетних девојака. 50% тих трудноћа оконча се побачајем. 55% мужева и 45% жена варају своје брачне другове.

Али разврат се тиме не ограничава. Сада су мужеложништво, скотолоштво, развраћање деце, па чак и инцест – постали нормални. Државни универзитет Масачусетс у граду Амхерсту у свом статуту 1991/92. године забрањивао је дискриминацију на основу „расе, вероисповести, пола, узраста, статуса ожењености или удатости, националног поретка, физичких недостатака, ветеранског статуса или сексуалне оријентације, осим оне сексуалне оријентације чији су субјекти жеље или деловања малолетници". Недавно су изашла школска правила за 1991/92. Избачено је последњих петнаест речи, то јест универзитет Амхерст више не дискриминише блуднике чији су објекат и предмет деловања малолетна деца. А то је највиша америчка школска установа, свуда уважена.

Многи тврде да су греси савременог друштва увек постојали. Заиста, ако погледаш у Требник, сви савремени греси тамо су побројани. Али се модерна епоха од свију других разликује по томе што се онда грех, ма како раширен био, увек сматрао грехом. Сада су се сви појмови изопачили. Греховно понашање сматра се у потпуности прихвативим, чак и здравим.

Милостиви, штедри и дуготрпељиви Господ, Који не жели смрт грешника, него да се обрати и жив буде, палом човечанству шаље педагошко–поправне казне. Епидемија СИДЕ није ништа друго до уразумљујућа казна Божија. Главни начини заражавања том болешћу су блудничење и употреба инфицираних игала приликом убризгавања дроге. То је отворени, неоспорни резултат греховног понашања. Али, говори ли ко од друштвених делатника о томе, пише ли о томе штампа? Не, напротив. Чак и најмањи наговештај да је реч о допуштењу Божијем због грехова изазива грех и негодовање. Још црње и горе: либералне снаге су епидемију искористиле да би у школама, од најмлађих разреда, увели сексуално васпитање. Држава Њу Јорк својим школама препоручује да обавештавање о СИДИ почне од девете године. У вишим разредима администрација почиње да деци дели прфилакте који тобож спречавају ширење СИДЕ. Многи здравоумни лекари тврде да нема доказа да профилактици смањују ризик инфицирања. Па ипак, децу уче „безопасном блудничењу", што је de facto благослов школских власти за такво детиње понашање. Није случајно да је у САД, међу верујућим Хришћанима, све присутнија пракса учења деце код куће. Већ постоје многе протестантске, римокатоличке и једноставно конзервативне заједнице које (свакако за новац) шаљу материјале за учење са свим потребним училима на кућну адресу. То је велики подвиг за мајку, на којој углавном лежи обавеза домаћег поучавања. Нису сви способни за то, али, због атмосфере која царује у друштвеним школама, то све више постаје једини могући излаз из тренутног положаја.

Но чак и ако побожне хришћанске породице сачувају себе и своју децу од лоших утицаја околног света: не опште и деци не дозвољавају да опште са развратним елементима; шаљу децу у специјалне школе или их сами обучавају – једном речју, настоје да себе сачувају од сваког зла, упркос њиховим напорима у кући им се налази ТВ–апарат и они га често гледају. Сви зли упливи од којих су се тако брижљиво чували у концентрисаној форми стижу им кроз тај ужасни апарат. С обзиром на то да је ова појава честа и међу морално исправним људима, гледање телевизије се може сматрати најопаснијим елементом у савременом друштву. Професор Нил Поустмен у часопису „Us World and News Report" пише следеће о утицају ТВ–програма на децу: „Гледање телевизије има катастрофалан утицај на децу. Оно све тајне и табуе открива деци, и тиме уништава границу која свет деце одваја од света одраслих. Тај апарат, по свом устројству, деци одузима детињство. Он исту информацију предаје свима, без обзира на пол, узраст, образованост или животно искуство гледаоца. На тај начин ишчезавају многи важни критеријуми којима дете разликујемо од одраслога. На пример, једна од главних разлика између одраслог човека и детета јесте то што одрасли зна и поима животне аспекте који су за децу – тајна. Телевизија све тајанствено у животу прикаже. У потрази за сeнзацијама које треба да привуку гледаоце она се не боји да приказује хомосексуализам, инцест, развод, разврат, распојасаност, нарушавање брачне верности и разне врсте окрутности и садизма. Телевизија игра врло важну улогу у васпитавању деце важнију но што је игра школа. Између шесте и осамнаесте године свог живота просечно дете пред телевизором проведе између 15 000 и 16 000 часова. У школи проведе само 13 000 часова", завршава Поустмен у часопису "New England Journal of Medicine".

Да телевизија не може а да нема страшан утицај не само на децу него и на одрасле показује чињеница да је у просечној америчкој породици она присутна 49,5 часова седмично. Ако је православна породица заузета гледањем телевизије (а таквих је нажалост много), када ће наћи времена за читање духовне литературе? Неће имати времена ни за разговоре с децом, а они су врло важни за васпитавање деце у православном духу. Баћушка отац Јован Кронштатски често је беседио против посећивања позоришта, сматрајући његов лош утицај опасним. Шта ли би баћушка рекао сада када би сазнао да православни Хришћани примају позориште у свој дом, и то не само у његовим културним видовима него често и у најодвратнијим његовим варијантама? Оци и браћо, гледање телевизије може се сматрати најштетнијом појавом савремености. Раније се могло говорити о некаквој користи које то гледање доноси. Ако је штогод корисно од тога и остало, оно је сасвим безначајно, и бива у потпуности неутрализовано огромном штетом која се гледањем ТВ–а наноси. Дошло је време да се тражи потпуно избацивање овог погубног апарата из домова наше пастве.

Али, и без телевизора савремени живот усмерен је на сасвим погрешну страну. Одбацивши Бога и Њиме даровани вечни живот, савремено човечанство обрело се у језивом ћорсокаку. Заборавивши своју духовну бесмртност, оно је сву своју наду положило у овоземаљски живот. По савременом схватању, све се смрћу окончава и, самим тим, циљ целокупног земаљског постојања је достизање наслеђа. Сви напори усмерени су на стицање земаљских добара. Људи сву енергију троше на материјалне успехе и задовољства – а то је енергија која би се могла боље искористити ради духовног усавршавања. Такав, ограничени поглед на свет, утиче, нажалост, и на верујуће људе. Он не само да обогаљује поглед на живот, него и поглед на смрт. Због губитка вере у Бога и наде на будући живот савремено друштво упада у две крајности у вези са смрћу. Једна је – бесконачно и бесмислено продужавање живота тешких болесника. Друга крајност, која стиче све већу популарност у штампи, још је страшнија и богохулнија – давање могућности тешким болесницима и престарелим да сами окончају свој живот.

Да бисмо илустровали ту крајност, ту другу заблуду, дозволите ми да прочитам скраћени превод чланка објављеног у марту 1991.

Аутор чланка је доктор Тимоти Квил који ради у рочестерској болници, у близини нашег храма. Наслов чланка је „Случај индивидуалне одлуке". Наводим га у скраћеном облику. Упозоравам вас да је врло варљив и лукаво написан.

„Дијана се осећала лоше, изашле су јој некакве оспе. Некакво неодређено подозрење приморало ме да је упутим на анализу крви. Црвених крвних зрнаца било је 22%, а белих – 4,3, при чему су били нађени метамиелоцити и бела зрнца необичног изгледа. Анализа коштане сржи потврдила је најцрње претпоставке: оштра миеломоноцитна леукемија. Кад се трагедија десила, остало нам је само да се било чему надамо. Развитак медицине у тој области и нове технологије омогућавали су велики успех – отприлике 25% болесних се лечило. Мада се хематолози често споре о томе колики је заиста проценат излечених, сви се слажу да, ако се случај не подвргне лечењу, неминовна је смрт кроз неколико дана, седмица, или, у најбољем случају, месеци.

Схватајући да је свако одуговлачење опасно, наш онколог објаснио је ситуацију Дијани и предложио јој да се прикључи на катетер Хикмана, да би хемиотерапија почела одмах после ручка. Кад сам је срео одмах након тога, она је била уплашена његовим налазима о неопходности лечења и потресена коначношћу дијагнозе. Једино је желела да се врати кући, својима. Није постављала никаква питања у вези с лечењем и, уопште, решила је да се не лечи. С њом смо разговарали о трагедији која се деси и о неправди судбине. Схватао сам да је, због тога што она одлази, нужно да њој и њеном мужу саопштим да је свако одуговлачење врло опасно, да болест не може проћи сама по себи и да је у најкраћем року неопходно предузимање неких мера. Договорили смо се да се видимо за два дана. Кроз два дана вратила се са мужем и сином. О свему смо наново подробно попричали. Остала је при својој одлуци – да не почиње да се лечи и да време које јој је преостало проведе ван болнице. Био сам приморан да се с њом сложим. Врло ме је дирнуло то са каквим је достојанством она ушла у последњи период свог живота, како је контролисала своје понашање".

У току своје праксе стекао сам велико искуство у коришћењу лекова за смирење болова, који побољшавају пацијентово индивидуално осећање и умаљују њихова страдања. Дијани сам објаснио философију тог комфорног лечења, којег сам се одлучно држао. Мада ме разумела и сложила се с тим, рекла је да то не жели ни у ком случају. Кад дође час, желела би да себи одузме живот на најбезболнији начин. Уочавајући њену љубав према независности и решености да себе контролише, сматрао сам такав захтев разумним. Рекао сам да поседујем информације из друштва "Hemiock" које јој могу бита корисне.

Кроз недељу дана позвала ме и замолила за нешто против несанице – барбитурате. Пошто сам знао да они могу бити искоришћени за самоубиство по плану који нуди друштво "Hemiock" позвао сам Дијану да све детаљно анализирамо. Схватио сам да проблем с несаницом не постоји, али да је њен главни циљ да створи залиху барбитурата довољну да, у случају потребе, себе лиши живота. Таква могућност би је смирила и дозволила јој да нормалније живи. Уверио сам се да зна како се барбитурати користе против несанице али и која је количина потребна за самоубиство.

Бол у костима, слабост, умор, температура постали су јачи. Мада су лекари, њена родбина и ја чинили све да јој умање страдање, било је јасно да се крај приближава. У најближој будућности Дијани је претило оно чега се највише бојала – све већа непокретност, зависност од других и тешки избор између подношења болова и примања наркотичких лекова. Позвала је своје најближе пријатеље и саопштила да ће ускоро умрети. Како смо се договорили, саопштила је то и мени. Кад смо се срели, схватио сам да зна шта ради, да јој је тешко и страшно да умре, али би јој било још горе да остане у животу и да страда. Растајали смо се са сузама и она је обећала да ћемо се у будућности срести на њеном омиљеном месту, на обали Женевског језера, где на заласку сунца плове змајеви.

Кроз два дана звао ме је њен муж и саопштио да је Дијана умрла. Ујутро се последњи пут опростила с мужем и сином и замолила их да је у току часа оставе саму. Пошто је прошао један час, који им се чинио као вечност, нашли су је на отоману, покривену њеним омиљеним шалом, где лежи веома тихо. Није било никаквих трагове борбе, изгледала је врло спокојно. Звали су ме да ме питају шта да раде".

Запрепашћујуће је колико много сродника и лекара помажу (у тајности) својим пацијентима да лакше умру, ако му предстоје велика страдања. Запрепашћујуће је колико много тешких болесника или умирућих пацијената лишавају себе живота, умирући у самоћи и очају.

"Хоће ли поново видети Дијану на обали Женевског језера, у залазак сунца, док дечији змајеви лете на хоризонту?"

Доктор Квил је толико уверен у своју заблуду да се човек за трен може поколебати и запитати "зар није хуман такав излаз из страшног положаја болеснице?". Али намах се зауставих – то је хула на Духа Светога. То је бунт против Свемудре воље Божије, против Источника живота нашег. Није случајно да самоубица лекару који јој је помогао да се убије обећава сусрет тамо где лете аждаје (демони, нап. прев).

Обратите пажњу како се ова демонска замка вешто маскира. И то није изолован, јединствен случај. Сад се таква медицинска помоћ све чешће тумачи у штампи. Свима је сигурно познат доктор Џек Кеворкиан, проналазач тзв. "машине за самоубиство". Принцип машине је прост. Неизлечиви болесник, који хоће да заврши са свим мукама својим, договара се са доктором Кеворкианом. Доктор отрује бочице за интровенозно убризгавање и повеже пацијента са машином. Пацијент сам притискује дугме које пушта отров и убија га. Доктор Квил и Кеворкијан су авангарда овог богохулног покрета. Али сва медицина томе стреми. Сила која све покреће су – финансије. Ствар је у томе што због скупоће савременог лечења друштво нема новца да би помогло тешким болесницима на дуг рок. Например, медицинска помоћ човеку оболелом од СИДЕ годишње кошта (у просеку) 100 000 долара. Неки малигни тумори – и више. Број болесника се повећава, а средстава нема довољно. За безбожнике, дилема се логички разрешава: ограничити трајање болести. То се може постићи на два начина. Први начин, радикалнији, још увек мање раширен – то су самоубиства на горепоменут начин. Други начин је стварност с којом се мора суочити сваки грађанин САД. Ствар је у томе што је првог децембра 1991. Конгрес издао закон који захтева од сваког пацијента који добија државне субвенције и одлази у болницу или старачки дом да попуни и потпише тзв. "живо завештење" или сличан документ. Та завештења дају могућност болеснику, док је још при свести, да одреди степен агресивности медицинских покушаја да му се продужи живот. Пацијент бира један од нивоа из серије решења која му се предложе. Једна крајност је кад се пацијенту предлажу сва могућа средства ради продужења живота. Супротна је кад се пацијент одриче сваке помоћи са стране, укључујући најелементарније лекове, па чак и храну. Између та два екстрема налазе се разни нивои помоћи које пацијент бира.

Сама по себи, слична завештења не морају бити негативна. Православни Хришћанин може их искористити да би изрекао своју жељу кад му дође кончина. На пример, он може да саопшти да му је од свега важније да га пре смрти посети свештеник и да га причести Светим Тајнама. Но, с обзиром да је разлог за ова завештања финансијски, мене смућује то што ће у будућности један од могућих избора бити самоубиство. Пре само три месеца у држави Вашингтон на опште гласање стављен је страшан предлог. Народ је одлучивао о томе да ли да се лекарима да право да убијају хроничне болеснике (медицинским средствима), по њиховој молби. Предлог није прошао, али на једвите јаде. 47% становништва те државе гласало је за то да се ова могућност дадне лекарима. Због 3% гласача предлог је одбијен, али ће у будућности сигурно бити прихваћен. На то се иде. На крају крајева, сви ће имати могућност да са собом сврше уз помоћ последње технике. Избави нас, Господе, од те хуле и удостој нас хришћанске кончине, без бола, непостидне, мирне, и да добар одговор дамо на Страшном суду Христовом!

Да, драги оци и браћо, време наше је тешко; по многим сведочанствима апокалиптично. Јуриш врага рода људског све је силнији. Паства гине. Али све то мора да се збуде. У овако краткој беседи немогуће је додирнути сва важна етичка питања нашег доба. Али то није ни важно. Из свега што је речено јасно је да је једина Ризница Истине из које је могуће црпсти решење свих тих сложених проблема, једини извор Светлости Христове која просвећује и освештава сваког човека који долази у свет – Православна Црква. Стога је једини пут за правилно решење свих наравствених питања у савременој пастирској делатности живот у Цркви: покајање, подвиг, молитва. Неки – колима, неки – коњима, а ми се хвалимо именом Господа Бога нашега... Њему приличи свака слава и част, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у векове векова. Амин.