Живот из гробова

Уводна реч

"Гроб Твој – извор васкрсења нашега, Христос, показа се као живописан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје", пева Света Црква у току Светле седмице, у дане после Васкрсења. Јер, од када је Христос устао из мртвих, гробови Његових чеда, Хришћана, више нису понори и безданице очајања, него колевке и источници радости. Овај део књиге "Чуда Божја у XX веку" говори о животу и радости заблисталим из гробова новојављених мученика Спасових – Светих Рафаила, Николаја и Ирине, пострадалих за Веру и Отаџбину на острву Лезвосу (Митилини) од Турака у XV веку, а откривених православном роду средином XX века, када их је Цариградска патријаршија увела у календар, признајући непорецива сведочења Духом Светим дата многим и многим верним сведоцима из малог стада Небеског Пастира.

Читаоци се нуди сведочење о добу које су сви православни Балкана преживели – добу турског ропства, које је, поред многих страдања, донело и мноштво Мученика и Исповедника Христових, који су Јагњетом Божјим победили зло овога света и удостојили се вечне и непролазне славе. Свети Рафаило, Николај и Ирина, велики страдалници и велики чудотворци, ту су да нас подсете и опомену ко смо, чији смо и куда идемо; ту су да нас охрабре да не посустанемо под Крстом својим јер је, ево, близу зора Васкрсења: ту су да нам покажу Бога, Дивног у светима својим, великог Бога Који чини чудеса.

Према догађајима који су овде описани, Свети Рафаило, Николај и Ирина се откривају на чудесан начин – у сновиђењима и преко својих светих моштију. С обзиром на чињеницу да живимо у доба када је, због умноженог безакоња и охладнеле љубави многих, све присутнија духовна превара, дужни смо да читаоца опоменемо на свештену трезвеност православних Хришћана, који се према сновима и виђењима односе веома пажљиво, знајући да се зле силе могу маскирати у силе добра и заводити неупућене, а грешно радознале душе. Снови преко којих су Свети Мученици са Лезвоса дошли у додир са православним човечанством дар су благодати Божје, и дају се ретко, по нарочитом Промислу Свете Тројице. По учењу Цркве, снова има три врсте: обичних, какви су најчешће, оних од ђавола и оних од Бога. Обични су нека врста обраде дневних утисака. Они од ђавола су лажна виђења која човека смућују и одводе од праве вере. Они од Вишњега су ретки и, као што видесмо, дају се по особеном благослову Његовом. Основни став Православне Цркве по питању снова изречен је Исусом, сином Сираховим: "Гатање, чини и снови ствари су испразне. Ако ти снови нису послани од Вишњега, не поклањај им срце своје. Јер, СНОВИ МНОГЕ ПРЕВАРИШЕ И ОНИ КОЈИ СЕ НА ЊИХ НАДАЈУ ОД БОГА ОТПАДОШЕ" (Стр. 34, 2 –27). У древним отачницима описан је случај изврсног подвижника који је, на несрећу, веровао својим сновима. Једном га демони обмануше, показујући му како сви Хришћани иду у пакао, а сви јудаисти у рај. Он напусти монаштво, обреза се по јеврејском обичају и ратоваше против Христа. После смрти, отишао је у вечну муку. Зато свако сновиђење мора бити проверено код искусног православног духовника.

Како је из гробова заблистао живот

Област Ораховог брежуљка налази се у близини места Терми на острву Митилини (Лезвосу). Некада је припадала Турчину Хасан-ефендији. Тај предео Термљани су звали "Калуђерско" ("Kalogeros" – "Калуђер"), јер су многи, нарочито пастири, веома често виђали монаха како хода унаоколо, слушали црквена звона и појање.

Исти монах виђан је у турској кући која је припадала рођаку Хасан-ефендије, Ариф-ефендији. Кућа је била украшена мермером који је некад припадао манастирској цркви на Ораховом брежуљку. Ариф-ефендијаје напустио кућу јер је веома често виђао монаха, и плашио га се.

У напуштену кућу настанио се један од његових служитеља, Игњатије Караконстантис, са женом и децом. Његова супруга је често, у будном стању, виђала свештеника који кади. Уплашена, захтевала је да оду. Ноћ пошто су отишли, јавила јој се Мајка Божја и саопштила да су без куће остали због њеног маловерја, јер је онај кога је Игњатијева супруга виђала био светитељ, па га се није требало бојати.

Године 1922. у Терми су, из Мале Азије, стигле многобројне избеглице, од којих су се неке настаниле у кући Ариф-ефендије. Са мајком и ујаком Константином Марангосом, ту је десет година живела Василики Ралис. Њени су често виђали свеца како кади кућу, али се нимало нису плашили.

Када се кућа, нагризена зубом времена, срушила, Константин Сјахос је узео део камења за изградњу свог дома. Између осталог, искористио је и нешто мермера од древне цркве, и уградио га. Пре но што је то учинио, његова сусетка Гарифалиа Мурлу видела је у сну неког званичника који јој је рекао: "Кажи Сјахосу да не узима мермер од оне куће, јер су га Турци узели од цркве коју су уништили". Али је она, због стидљивости, избегла да то саопшти Сјахосу.

Константин Марангос је пред Господом обећао да ће на Ораховом брежуљку подићи капелицу, јер се на том месту налазио велики комад мермера, који је служио као Свети Престо на сваки Светли Уторак, када су се Термљани сабирали на Литургије, по древном обичају чије је порекло нестало у маглама прошлости. Он своје обећање до смрти није испунио, па је Василики решила да то учини она, у име свог ујака.

У јуну 1959. год, њен супруг Ангелос, она, њена мати и ујна јој Марија Марангос, почеше да зидају капелу. Одређено је где треба да буде храм. Дука Цолакис требало је да копа за темељ.

3. јула Дука је откопао један гроб и у њему нашао очуван скелет непознатог човека. Глава је 30 центиметара била удаљена од тела. Дука је поред тела нашао и опеку у коју су ножем, или неким оштрим предметом, била урезана три крста, што је значило да је гроб хришћански.

Цолакис је кости уклонио да би наставио са копањем. Веће од њих је ставио у врећу, и положио их под маслину, где су стајале пет дана. Један дечак је пролазио туда са бабом, узео камен и погодио лобању. Цолакис је онда кости сместио у празан џак од цемента и ставио их под друго дрво. Следећег дана, радећи, саплео се о врећу и, љутит, заурлао: "Торњај ми се с пута!", бацајући је подаље од себе. Те вечери, кад је завршио са радом, негде око деветнаест часова, решио је да џак премести под суседно дрво. Кад га је узео, осетио је дрхтавицу у рукама, као од струјног удара. То се поновило три пута, а врећу није могао да помери са места. Уплашен, Цолакис се прекрстио, што, као безбожник, није чинио претходних ДВАДЕСЕТ СЕДАМ година! Тада је успео да подигне врећу и стави је на дрво.

 Три недеље, док је капелица грађена, врећа је стајала тамо. Три-четири дана пошто ју је сместио, Дука је у капелици чуо топот коњских копита. За неколико минута, звук се три пута поновио, мада он никога није могао да види. Уплашен, отрчао је у село, решивши да тамо никада више не остаје у ноћним часовима, поготову не сам.

Сутрадан, Цолакис је радио са још неколико људи, и размишљао: "Ако је овде била црква, зашто онда нема ниједног камена са крстом?" Чим је то помислио, радници су почели да откопавају комаде мермера са крстовима и разним орнаментима. Нашли су и део зида, украшеног фрескама. Не знајући му вредност, срушили су га. Касније су вредни остаци предани археолошком музеју Митилине.

Дука је о налазима обавестио своју жену Марију, пославши је да их види, а он је прилегао да се одмори. Марија Цолакис је отишла на Орахов брежуљак да запали свеће на мермеру који је коришћен као Свети Престо. Попевши се на брдо, поред себе је угледала нечију сенку. Окренула се и видела високог свештеника одевеног у црну мантију, али без главе. Крикнувши: "Мајко Божја!", Марија је отрчала кући и саопштила мужу о свему, сматрајући да је место "уклето". Дука јој се наругао и, испричавши све радницима, смејао се својој супрузи као "празноверној".

Те ноћи, Марија Цолакис је уснила Госпођу одевену у црнину. Она јој је рекла: "У тренутку кад си видела свештеника није требало да се уплашиш и побегнеш. Он је био монах који је ту водио подвижнички живот. Једног дана он ће рећи своје име и одакле потиче, и испричаће читаву повест о своме мучеништву. На том месту је постојао манастир са много монаха, али су га Турци уништили, запаливши га. Има драгоцених црквених предмета на Ораховом брежуљку, а у погодно време и они ће бити откривени. Доноси и пали не само свеће, него и свето кандило, и нека тамо непрестано гори".

После неколико дана опет је видела исту Госпођу – саму Богородицу! – која јој је рекла:" Кажи Ангелу Ралису да отпусти све раднике, укључујући и твога мужа, зато што од јутра до мрака богохуле, и нека најми друге". Заиста, они су били неверници, и стално су псовали светиње. Марија Цолакис је све рекла Ралису, али он није желео да верује сну једне жене.

Марију Цолакис је чуо Евстратије Литрас из села Памфиле, између Термија и Митилине. Препоручио је Ангелу Ралису да пости три дана, и да приступе ископавању црквених драгоцености, о којима је Марији причала Богородица. Марија се уплашила јер Дјева није дала благослов за такву делатност. Ралис је пак послушао  (НЕШТО НЕДОСТАЈЕ) друг Теодор попели су се на Орахов брежуљак и почели да копају. Трудили су се, али ништа нису нашли.

Сутрадан, Марија Цолакис је дошла Ралису и испричала о сну који је имала претходне ноћи. Видела је сву тројицу копача и свештеника у позлаћеном одјејанију, који им гневно виче: "С којим сте правом дошли да копате овде, кад није стигло ни право време ни права особа? Ако још једном пробате да урадите то што сте радили ноћас, зло ћете проћи". Ралисова супруга Василики рекла је Марији: "Мора да си под демонским упливом кад си сањала такав сан". Ангелос је ћутао, запањен, схвативши овај сан као истиниту Божју опомену.

Марија је такође сањала свештеномонаха како јој, у рушевинама на Ораховом брежуљку, пружа трнову круну што је био знак да је то место – место мучеништва.

6. септембра 1959. изградња капеле је завршена, а 8. септембра је било освештање са празничним богослужењем. Дука Цолакис, који је присуствовао богослужењу, све време се у себи подсмевао новооткривеним моштима, смештеним у ћивотић, називајући их "двопецима". Када се служба окончала, на Орахов брежуљак попео се оркестар и почео да свира. Дука је кренуо да игра, и одједном осетио како је глув. Поред себе је угледао сенку мушкарца. Престао је да игра и појурио према оближњој чесми. Одједном, зачуо је глас како га зове ка суседној маслини. Дука је обратио пажњу на глас и осетио како га је неко снажно гурнуо: "Ко ме то гурну?", закукао је, павши на тле. Покушао је да устане, али је био парализован. Подигао је поглед и видео високог свештеника који му је рекао: "Безбожниче један! Два месеца непрекидно овде радиш и исмеваш веру, а данас си се подсмевао мојим костима".

Више ништа није видео, али је осетио страховите болове, као да га свештеник боде копљем. У очају, Дука Цолакис је завапио:

"Пресвета Дјево, спаси ме! Смилуј се на моју децу, ако нећеш на мене грешника!"

Нашли су га како лежи парализован. Лекар Евангелос Кунелис из Термија установио је да Дука није ни отрован, нити се шлогирао. Унели су га у црквицу, где је лежао затворених очију. Плакао је, певао црквене песме и преклињао Богородицу да му опрости неверје. Рекао је да су, док га је свештеник тукао, дошле две жене, једна одевена у црну, друга у плаву одежду. Прва је рекла свештенику: "Доста је!", и он је престао да га туче. То су биле Пресвета Богородица и Света Петка.

Мајка Божја је рекла Цолакису да мора да поверује у Господа, да пости три дана и причести се. Биће три дана парализован и исцелиће се после свеноћног бденија. Тако је и било – Дука је три дана патио и мучио се, а после Причешћа се опоравио. Потпуно се повратио након десет-петнаест дана.

У исто време, чудесно излечење доживела је и старица Параскева Дургуна, која је у коми имала виђење монаха што јој је рекао: "Дођи и поклони се мојим моштима које су на Ораховом брежуљку и поново ћеш оздравити. Ја сам светитељ. Турци су ме заклали. Кости које су открили припадају мени." Кад је отворила очи, Параскева је својим двема кћерима испричала оно што је видела. Уз помоћ њихову и сусетке Марије Сарантинис, Параскева се попела до капелице, целивала мошти и – оздравила.

Василики Ралис је месецима патила од киселине у желуцу, и узимала је лекове без икаквог побољшања. Једног дана, пошто се вратила са Ораховог брежуљка, уснила је светитеља који ју је три пута закрстио и рекао: "Не плачи што ти се ругају јер се пењеш на Орахов брежуљак због мене. Ја сам претрпео мучеништво Христа ради. Једног дана ћу им доказати да нису у праву. Светитељ сам. Мошти нађене на Ораховом брежуљку су моје. Настави, чедо моје, да чиниш то што чиниш, и ја ћу те заступати пред Господом". Овај сан – виђење Василики је имала крајем септембра 1959. Од тада су проблеми са желуцем ишчезли као да их никада није ни било.

Светитељ који се јавио Параскеви и Василики своје име никоме није откривао све док није освештана капела на брду. Први човек коме је открио име био је Константин Цаликис из Термија. Једанпут, у сну, чуо је глас: "Константине, ја се зовем Рафаило!" Никоме ништа није рекао, осим свом пријатељу Василију Хаџиантонију, јер се плашио да га безбожници не исмеју. Није ни знао како то да протумачи. Мислио је да му се јавио Свети Архангел Рафаило, пошто је у суседном граду Ментамадосу посећивао храм Светих Архангела и приложио му једну икону.

Тада је Светац јавио име Василики Ралис и Марији Цолакис. Првој је казао како се зове и да је мученик Христов, пострадао од Турака, и да је мучен слично Спаситељу за Кога је пострадао; другој је дошла Пресвета Богородица и саопштила: "На Ораховом брежуљку, близу цркве, налази се икона која ме изображава. Ту ју је својим рукама сместио отац Рафаило, монах заклан од Турака".

Затим се угодник Божји јавио јеромонаху Пахомију, парохијском свештенику у селу Пиргои Термис. Рекао је да се зове Рафаило и да је родом са Итаке. Тражио је, такође, да му буде састављена служба и да се уради икона која га изображава. Пахомије, средовечни монах са Свете Горе, који је на Лезвос дошао по молби митрополита Јакова, био је слабо школован, и црквене песме никад није састављао. Па ипак, по благослову Вишњег, касније је сачинио предивну службу.

Свети Рафаило је тражио да му икону наслика други, жењени свештеник, отац Василије Бамиас из оближњег села Морије. Он никад није учио иконопис, али је, из љубави, заиста понекад сликао иконе. Једног дана, дошла му је Мирсина Дургуна и саопштила да је у сну видела Светог Рафаила, који јој је казао да оде оцу Василију и поручи му да изради икону Светих Рафаила и Николаја. Мирсина тада није ни знала да неко у Морији слика иконе. Свештеник је прихватио послушање и учинио оно што је требало, по опису госпође Дургуне. Кад је окончао свето дело јавио му се угодник Божји у сну – заједно су служили Литургију. Такође, дошла му је и Василики Ралис, опет по благослову новојављеног свеца, и затражила од оца Василија да напише чланак о чудесним јављањима његовим. И то је свештеник из Морије учинио. Чланак је штампан у једном часопису, "Светогорска библиотека".

Касније је иконе радио чувени грчки уметник и публициста, побожни обновитељ византијских предања у живопису и појању, Фотије Кондоглу, становник Атине. Прво је 1960. живописао Свете Рафаила и Николаја, а касније им је, на следећој икони, додао и Свету Ирину, о којој ћемо рећи коју реч касније. 1962. године објавио је књигу о ономе што се збило под насловом "Велико знамење". Књига је брзо постала омиљено штиво православних Грка. И њему се у сну десило јављање свеца Господњег, које Фотије овако описује: "У току поћи између 5. и 6. новембра 1962, у сну сам видео Светог великомученика Рафаила. Био је висок, носио је панакамилавку, лице му је блистало и очи светлуцале; брада му је била црна са седим прогрушцима. Одједном сам схватио да је то Свети Рафаило, и пожурио сам да му целивам руку, што је учинио и мој драги у Христу брат, Александар Пападимитрију, који је такође био присутан. Видео сам да светац седи на столици и покретом ме позива да седнем на столицу са његове десне стране. У том тренутку сам се пробудио. Било је пола четири после поноћи".

У априлу 1960. године Свети Рафаило је открио гроб јерођакона, Светог Николаја, умученог са њим. У сну су га виделе Марија Цолакис, Василики Ралис, Марија и Мирсина Дургуна, Вирxинија Адам: свима је показао гробно место. Оне су се плашиле да јаве митрополиту митилинском Јакову и да га моле за дозволу да копају. Чинило им се да ће се, ако мошти не буду нађене, неверници подсмевати вернима. Па ипак, осмелиле су се. Владика је благословио. Дука Цолакис је почео да копа. Пошто је наишао на стену, престао је да ради, мислећи да ту гроба не може бити. Те ноћи видео је омањег монаха који му је рекао: "Ја сам Николај. Зашто сумњаш да је мој гроб ту? Зар си заборавио шта ти је учинио Свети Рафаило? Ја ћу те још строжије казнити!"

Сутрадан, 13. јуна, Дука је свој сан испричао људима који су радили на налажењу моштију. Придружио му се још један копач, Никос Подарас, и мошти су откривене истога дана. Радост верујућих била је неизмерна.

Одмах после тога, Свети Николај је почео да чини чуда. Ево неких:

1. Василики Имвриоту, старица из града Митилине, била је тешко болесна – једна страна тела била јој је парализована. Пошто се помолила новојављеном свецу, целивајући његове мошти, Василики је оздравила, и рука и нога су се вратиле "у нормалу".

2. Једна млада жена, на ивици смрти због инфекције, сасвим се опоравила благодаћу Божјом датом Светом Николају.

3. Човек који је боловао од туберкулозе, и имао велике каверне у плућима, посетио је Орахов брежуљак, помолио се Светом Николају и оздравио. Доктори су га послали, будући да је био тежак случај, у санаторијум поред места Ајасос, на Лезвосу. После чудесног излечења, рендгенски снимак је показао савршено здрава плућа.

Истог дана када су обретене мошти Светог Николаја, откривен је и патријарашки повељни печат из XIV века, начињен од олова и сребра. С једне стране био је лик Дјеве Марије; с друге – Светог Архангела Михаила. Тиме је потврђена чињеница јављена Марији Цолакис у сновиђењу да се у тој области у земљи налази и икона Богородичина.

Затим је почела да се јавља и једна девојчица од дванаест година. Имала је дугу плаву косу и сведочила да је и она претрпела мучеништво. Марија Дургуна ју је угледала са граном уцвалог бадема у руци. Ангеликула Ралис, осмогодишња кћи Ангела и Василики, такође ју је видела. Људи су у почетку мислили да им се јавља Света Петка у виду девојчице. Богородица је Василики Ралис рекла да то није Света Петка, него девица – мученица Ирина, кћи сеоског кмета места Терми. На питање, откуд она међу мученицима, Богомати је одговорила: "Турци нису спалили манастир чим су освојили Лезвос (1462). Прошло је извесно време. Грци у тој области су се побунили, и многи су одбегли у планине. Тада су Турци почели да хапсе водеће људе у Термију. Сеоски кмет и његова породица отишли су да се сакрију у манастиру. Мислећи да су монаси побуњеницима дали склониште, Турци су дошли у манастир и ухватили монахе и сеоског старешину, и мучили их да би их натерали да кажу шта знају о побуни. Мучили су кћи сеоског старешине пред њим самим. Али она није издала Грке".

Елевтерија Кавура из Термија уснила је, након тога, да се попела на Орахов брежуљак, али да место није онакво какво је данас. На њему се налазио древни храм, као и монашке келије. Тле је било прекривено драгуљима. Она се сагла да узме неки од драгих каменова, али ју је зауставио глас из једне од келија. Угледала је старог монаха који јој рече: "Ништа не дирај овде, јер је ово место свето. Натопљено је крвљу мученика". Елевтерија је питала: "Ко су ти мученици?" Монахћенато: "Гледај!" Показиваше јој некакав, као стаклом ограђен, простор, у коме су се налазила два монаха, два световњака и једна девојчица. На раменима ношаху крстове, а један страхотан Турчин их је боо копљем. Стари калуђер настави: "То су монаси, старешина села и сеоски учитељ. Сви су претрпели мучеништво". Елевтерија је, уплашена, покушала да се склони у неку од монашких келија, а старац је понављао: "Ово је место освештано, ово је место свето".

Вирxинија Адам је у сну имала виђење  неколико нагорелих костију на једном месту Ораховог брежуљка. Саопштила је то свештенику из Термија Јевитимију Цолосу. После неколико дана, људи су копали на месту које им је показала Вирxинија и, на дну неке врсте каце од земље, обрели неколико огорелих дечјих костију. Те ноћи, Свети Рафаило се јавио Марији Цолакис и рекао јој да нађене кости припадају кћери сеоског кмета, коју су Турци на том месту живу спалили.

31. децембра 1960. Константина Дургунис из Термија сањала је да ће још један гроб бити откривен на брду. Рекла је некима о томе, али они нису обраћали пажњу. После 15 дана, током ископавања, нашли су гроб поред гроба Светог Николаја. Унутра је био скелет човека искасапљеног, умученог. Глава му је одсечена и стављена између ногу. Нашли су знак да је гроб хришћански – комадић црепа са три урезана крстића. Копачи су мислили да је реч о трећем монаху – мученику из тог манастира.

15. јануара 1961. године, четрнаестогодишњем Кости Псирукису из Термија у сновиђењу је откривено о коме је реч. Он је сањао како се са једним другом пење према капели на Ораховом брежуљку. Приближивши се, угледаше човека како улази у капелу. Затим се тај исти човек молио и палио кандила. Рекао им је:" Оставили су ме тамо и бацили нешто земље на мене, не знајући ко сам. Ја сам сеоски учитељ. Пошто су Турци одсекли главу Светом Рафаилу, заклали су и мене. Кад су то урадили, ставили су ми главу међу ноге.

Хришћани ме погребоше поред Светог Николаја". 20. јануара, такође у ноћном виђењу, учитељ је Кости рекао да се зове Теодор.

8. септембра 1959, Асименија Вурновалис из Термија уснила је како капелица на Ораховом брежуљку треба да буде срушена да би се обреле и остале мошти. Исто су сањали и Апостол Хаџиантонију, Панајота Пломариту, Мирсина Дургуна и госпођа Ралис. Ангело и Василики Ралис су се тешка срца одлучили да ураде тако нешто јер им је капелица била веома драга. Па ипак, заповест Свише била је важнија, и храмић је срушен маја 1961. 12. маја нађено је тело сеоског старешине Василија, а затим, у гробу поред његовог, остатак моштију Свете Ирине. Према виђењу датом Марији Балабанис, 13. јуна 1961, откопан је, на дубини од шест метара, извор свете воде (агијазма) из доба у коме су се подвизавали Свети Рафаило и Николај.

Коста Канелос из Термија видео је, 3. јула 1961, Светог Рафаила који му је казао: "Реци народу да је много крви овде проливено. Претрпели смо мучеништва за Веру своју и за своје Отачаство". Света Ирина му је тада показала место на коме се налазила рељефна икона – енколпион са ликом Христа Сведржитеља. Касније је та светиња смештена у манастир Светих Рафаила, Николаја и Ирине, где се и данас налази, управо на Ораховом брежуљку. Потоња ископавања донела су још многа открића – златнике са ликовима Светих Константина и Јелене, Свете царице Теодоре, заштитнице иконопоштовања, са двоглавим ромејским орлом, итд.

Чуда су се наставила, све обилатија и дивнија, јер, како пева Црква "које тако велики као Бог наш? Ти јеси Бог који чиниш чудеса". Таква чудеса је, на пример, доживела Катарина П. Литрас из места Памфила на Лезвосу. Њен супруг Панајотис био је исцељен Светим Рафаилом од болести стомака која га је годинама мучила. Тада је Светац стао да се јавља и Катарини, прилично лакомисленој особи, склоној луксузу и модирању. Свети Рафаило јој је заповедио да измени начин живота: да скупоцену одећу раздели сиротињи и почне да се облачи једноставно, скоро монашки строго; да пости дванаест дана не узимајући храну и да се затим три пута причести; да са својим супругом почне да живи као сестра са братом, без телесних веза; да стекне што дубље смирење и што већу љубав према ближњима; и, на крају, да она, њен супруг и син, који је живео у Јужној Африци, буду први приложници за изградњу манастира на Ораховом брежуљку. У потпуној послушности Свецу, Катарина је променила свој начин живота, постајући и споља и изнутра сасвим друга особа. Светац је и другима говорио како да живе хришћански (његове поуке доносимо у наставку), али је Катарини рекао и нешто ново – своју жељу да на брду изнад Термија, које је назвао "другом Голготом", буде манастир, у коме ће многи људи, са свих страна света, стећи исцелење.

Панајотис и Катарина Литрас почели су да сабирају прилоге за зидање манастира. Темељи за цркву будуће обитељи постављени су 16. септембра 1962. године.

24. децембра 1961. године, Свети Рафаило је у сну показао Марији Цолакис госпођу Мелпомену, која је 1433. манастир обновила на рушевинама старе обитељи. То је она учинила у знак благодарности Мајци Божјој која је на том месту исцелила њеног сина Акиндипа. Свети Рафаило је рекао Марији да су Акиндин, који је касније постао надгледник манастира, и монах Ставрос, сахранили њега и другаре његове, саборце у мученичком војевању. То су учинили по–што су Турци запалили манастир и отишли.

13. фебруара 1962. седамнаестогодишњи младић из Термија, Захарија Пафилиотис, имао је виђење манастира на Ораховом брежуљку који је у XIII веку био уништен од стране пирата. Свети Рафаило је у сну одвео Захарију до старог манастира и, после молитве у манастирском храму, упознао га са игуманијом Олимпијом, настојатељицом светиње. 16. фебруара она му је у сну рекла следеће:

"Дете моје, дошао је тренутак да научиш моју повест. Ја сам монахиња Олимпија. Родом сам са Пелопонеза. Кад сам имала десет година, остала сам без родитеља и дошла у манастир на Ораховом брежуљку који је у то време био женски, а игуманија му је била моја тетка Доротеја. У деветнаестој години примила сам схиму. Кад сам напунила двадесет пету, постала сам игуманија обитељи. 11. маја 1235. у манастир су стигли злочинци – пирати. У обитељи је било 30 монахиња, и пирати су неке од њих обешчастили, док су остале побегле у планине. Али ја и сестра Ефросинија биле смо подвргнуте многим мучењима. Она је била обешена на дрво и паљена до смрти. И моје тело су, такође, жегли великим бакљама. Тада су ми (у главу) зарили гвоздену шипку и њоме ме пробили кроз уши. Нисам могла издржати остала истјазања, и предала сам, тог дана, дух свој Господу".

Митрополит Јаков је у сну видео Светог Рафаила који је говорио о значају светих моштију и о њиховој, Богом дарованој, сили. 22. јануара 1966. г. Светац се опет јавио митрополиту у блиставим епископским одеждама, разговарали су о изградњи манастира на Ораховом брежуљку. Владика Јаков се жалио на недостатак средстава, али му  је Светац казао да не брине, јер ће ускоро стићи довољно новца, и манастир ће брзо бити сазидан. На крају разговора, Митрополит је свом светом саговорнику целивао десницу. И заиста – ускоро је стигло довољно средстава, па је манастир освештан већ 6. јула 1969. године.

Митрополит је благословио да манастир буде женски. Са острва Хијоса стигла је, скупа са неколико сестара – монахиња, мати Евгенија (Клеидара), око које се касније окупило веће сестринство.

1964. г. у Атини је штампана "Служба и молебни канон Светим и славним новојављеним мученицима Рафаилу и Николају и Светој девици – мученици Ирини из Термија на Лезвосу". Службу и канон је саставио монах Герасим (Микрагијанатис) са Свете Горе. Касније је написано још неколико служби овим угодницима Божјим.

Од тада, па до дана данашњег, скоро сваке године појављују се књиге са новим чудима Светих Рафаила, Николаја и Ирине. Пишу их монаси, свештеници, мирјани, осењени благодаћу Божјом датом светитељима, људи који су се уверили у чудесну силу исцелења и утехе коју мученици Христови поседују.

Игуманија Евгенија је дела Светаца описала у многим књигама. Нови бесплатни лекари Спасови, по сведочанству самих излечених, исцељују од: амебног хепатитиса, астме, бронхијалне астме, тумора на мозгу, рака дојки, рака јетре, рака желуца, рака материце, бронхитиса, колитиса, шећера, чира на желуцу и дванаестопалачном цреву, ехинококуса, водене болести, екцема, запаљења мозга, фистула, гангрене ногу, срчаних болести, хемиплегије, хеморагије, жутице, киле, високог крвног притиска, инфекција, излива жучи, оспи, депресије, миокардитиса, нервног слома, шока, псуралгије, неурастеније, остеомијелитиса, парализе, запалења плућне марамице, психозе, реуме, ишијаса, кожних болести, богиња, камења у бубрегу, шлога, тетануса, тромбозе, болести штитњаче, тонзилитиса, туберкулозе – ко ће све набројати! Људи долазе свакодневно да се поклоне њиховим моштима које се налазе у манастиру Светих Рафаила, Николаја и Ирине на Ораховом брежуљку, тој "другој Голготи".

Омиљеност новојављених Светаца у Грчкој огромна је. Поред Ораховог брежуљка, цркве посвећене њима налазе се у месту Като Ахаја на Патрасу, у родном месту Светог Рафаила, Перхориону на Итаки; у Карловасима на Самосу; у Хептахориону код Касторије; у Ливерпулу у Аустралији; у Тоготу у Кенији; у Торонту у Канади. Делићи њихових часних моштију находе се у манастиру Петраки код Атине; у црквици Теолошке школе Часног Крста у Бруклину, Масачусетс; као и у Светопреображењском манастиру у предграђу Бостона. Служба им се служи на вечерњи Светлог Понедељка и Јутрењи Светлог Уторка, када су и пострадали за Христа.

Њиховим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

Живот који се открио по заблистању из гробова

"Ја сам васкрсење и живот који верује у мене ако и умре, живеће." (Јн. 11, 25)

Тама заборава одавно је прекорила Орахов брежуљак, надалеко од Митилене, на острву Лезву, после великог покоља који су починили турски војници давне 1463. године. Једино су столетне маслине, као неми сведоци, чувале тајну о мученичком страдању монаха једног малог манастира, чији су остаци већ давно зарасли у бујно растиње овога егејског острва. Вео тајне почиње да се открива 3. јуна 1959. када је надзорник радова на изградњи нове цркве на Ораховом брежуљку, Дука Цолакис, заједно са радницима пронашао један непознати гроб у коме се налазио скелет одраслог човека. Из костију је излазио мирис, а лобања је била наслоњена на један округао камен. Једино је недостајала доња вилица. Руке су биле прекрштене на грудима. Радници су одмах обавестили локалног сеоског пароха, Митрополију и археолога Харитонидија. Од дана проналаска гроба непознатог човека почео је да се одвија читав низ натприродних догађаја, који су све оставили у великом чуђењу и недоумици. Надзорник радова, Цолакис, сакупио је кости из гроба и привремено их ставио у једну врећу. Али када је покушао да је подигне, није успео, јер је врећа изненада толико отежала, као да је била прикована за земљу. Из саме вреће допирали су необјашњиви шумови и снажно се осећао мирис тамјана. Други радник, који је ту био присутан, Леонид Сидерас, покушао је да ногом одгурне врећу са земље, али му се нога одједном укочила. Видећи у ужасу шта се дешава, Дука Цолакис покуша да се прекрсти, али није могао да покрене руку. Радници, који су са запрепашћењем посматрали ову необичну сцену, брзо отрчаше до свештеника да га доведу како би прочитао молитву над моштима тога непознатог и очигледно светог човека. Свештеник се нашао у недоумици како да се обрати светитељу јер и сам није могао да зна о коме се ради...

Одговор је дошао након четири месеца, и то од самог светитеља, који се јавио двема простим женама Василики Рали и Марији Цолакис, из оближњег села Терми, рекавши им да се зове РАФАИЛ и да је био игуман манастира на Ораховом брежуљку, кога су запалили Турци. У току јесени и зиме те исте 1959. г. долази до читавог низа јављања светитеља на јави и у сну и то великом броју људи из околине, и деци и одраслима. Светитељ се обично јављао обучен у свештеничке одежде, а понекад само у монашкој раси. Више пута се дешавало да га једне исте вечери види више особа које се међусобно нису познавале. Али њихове приче биле су идентичне. Светитељ  се обично јављао обучен у свештеничке одежде, а понекад само у монашкој раси. Више пута се дешавало да га једне исте вечери види више особа које се међусобно нису познавале. Али њихове приче биле су идентичне. Светитељ је почео да открива своју животну причу: "Ја, свештеномученик Рафаил, чије сте мошти пронашли, пострадао сам од Турака на Светли Уторак, 9. априла 1463. године". У сваком новом јављању откривао је понешто ново. Све податке које је светитељ давао потврђивала су ископавања на Ораховом брежуљку, и то тачно на местима која је светитељ у јављању показао. Из дубине земље почели су да излазе на светлост дана зидине старог манастира, остаци цркве, трагови паљевине и рушења. У наредним виђењима од новембра 1959. године почињу да се јављају и други мученици пострадали заједно са св. Рафаилом. Најпре се јавио јерођакон Николај, а убрзо и једна девојчица са именом Ирина. Свети Рафаил ускоро открива тачно место где је сахрањен св. Николај. Његове чесне мошти пронађене су 13. јуна 1960. године и већ након неколико дана сам светитељ јавља се у више наврата и открива своје порекло и житије. На основу виђења Виргиније Адам, сељани су пронашли у земљи и велики казан у коме су се још налазили угљенисани остаци светих моштију девојчице Ирине, коју су Турци живу запалили, пошто су је сурово мучили на очиглед њених родитеља. Свети Рафаило после тога открива и место где се налазила његова доња вилица, која није пронађена у гробу, јер су је Турци у току мучења светитеља одрезали тестером и бацили под једно дрво. Пронађена је тачно на месту које је светитељ показао у виђењу. Након толиког броја непобитних доказа, чудеса, исцељења која су се већ почела дешавати над моштима светитеља, митиленска митрополија шаље званичан извештај Васељенској Патријаршији о свему што се догађа. Али, читава тајна још није откривена, виђења се настављају, проналазе се и тела других пострадалих мученика.  Увиђењима у сну и на јави као у филму простодушни и побожни људи и жене посматрају читаве сцене бруталних мучења. Паљења манастира, чују крике страдалника. Свети Рафаил се јавља и самом митрополиту и подстиче гада обнови манастир на месту њиховог страдања. Након свих ових драматичних догађаја полако се почела разоткривати цела прича о страдању мученика на Ораховом брежуљку. Сваки од светитеља појединачно је саопштавао по један део те потресне приче, често без хронолошког реда, а многи видиоци су "уживо" и сами видели сцене мучења. Сви каменчићи овога тајанственог мозаика, полако су почели да долазе на своје место и пред очима јавности се појавило ...... Житије митиленских мученика, које нас враћа у давно време НЕДОСТАЈЕ КРАЈ РЕЧЕНИЦЕ.

Размишљање приређивача

У наше јадно, безверно време, многи су престали да верују у истинитост речи Божјих и речи Његових угодника; многи су престали да верују у животворна Житија Светих, то продужено Еванђеље Христово, сматрајући их, малтене, морално – поучним бајкама. Маловерје које је завладало у душама и умовима не само обезбоженим и посветовњачених људи краја XX века, него и православних Хришћана. Неки као да желе свођење Богом откривене Истине и Живота на формуле разумске теологије, која није ништа друго до жонглирање светоотачким цитатима у филозофском, топлине и љубави лишеном, кључу. Поред рационалистичке огуглалости, која не може да верује да је Адам живео преко девет стотина година, или да је Свети Симеон Богопримац имао преко триста лета кад је Христа на руке примио о Сретењу, да је Исус Навин зауставио сунце, и да је пророка Јону три дана у утроби држала морска неман (ко би сва чуда Божја набројао, и које сумњало не би желело да их објасни друкчије, "научније"), опасна је, и још опаснија, комформистичка огуглалост, некакво хедонистичко, антиподвижничко "Православље", чија је логика: "Ако ја не могу и нећу да чиним тај и тај подвиг, ни Свеци нису могли да га творе! Ако ја не бих могао оно што пише у житију Светог Јакова Персијанца, онда ни он то није могао!" Ово безумно мудровање, ослепело од сопствене надувености, маскира се "научношћу, "евхаристијском еклисиологијом", "изучавањем изворника", итд. И тако се рађа низ "богослова са цигаретом" (о. Серафим Роуз), који о тајнама Свете Тројице и Њених угодника расправљају пијуцкајући виски. Уместо да светоотачким текстовима и Житијима приступају као светим моштима и иконама као што се приступа, они их "анализирају", подвргавају "критичкој провери", са једним простим циљем – да Православље прилагоде себи, а не себе Православљу, које јесте Црква Божја, спасење Христом даровано човечанство!

Зато су сведочанства попут сведочанстава Светих Рафаила, Николаја и Ирине бескрајно важна. Она сваком ко има очи да види и уши да чује потврђују истине Светог Предања на најживљији могући начин, и то у "доба најмртвије" (Блок), у крвавом и мрачном, од рационализма полуделом, XX веку, који је веровао свим могућим баснама а са безбожничком мржњом устао против Еванђеља Спасовог. Потписнику ових редова, од како је сазнао за Свете са Митилинс, на срцу је велика радост, радост због милосрђа Премудрога Бога Који све маловернике и полувернике и невернике уразумљује, показујући им да је Он, Диван у Свецима Својим, заиста Бог живих, а не Бог мртвих (Мт. 22,32). Из житија Светих Рафаила, Николаја и Ирине видимо, ако желимо да видимо, и чујемо, ако желимо да чујемо:

1. Да душа човекова постоји независно од тела, и да се њен живот после смрти појачава и просветљује у Царству Небеском, чекајући васкрсење, када ће се душа поново сјединити са својим телом.

2. Да тело човеково, и после смрти, задржава везу са душом, а да тела светитељска, њихове мошти (= моћи, исцелитељске силе Богом им дароване због подвига и љубави према Христу) благословом Господњим постају извор здравља за све којим им са вером прибегавају.

3. Да свеци Божји, најживљи од живих у Живоме Богу, својим дејством преображавају људе из грешних у праведне, из тамних у светле, из звероликих у боголике. Панајотис Бакас, човек који је учествовао у ископавању моштију Светих, за себе каже (у писму упућеном Фотију Кондоглоу): "Постао сам други човек. Није ми важно хоћу ли живети још пет дана или још сто година. Кажем то зато што сам сигуран да се после смрти наш живот наставља". Бакас то каже пошто је и у сну и на јави видео Светог Рафаила, и тако схватио Истину, а она га је ослободила окова приземног, лажног мудровања, чија је логика: "Узми све што ти живот пружа", јер "нема другог живота осим овог".

Игуманија Евгенија (Клеидара), настојатељица свете обитељи на Ораховом брежуљку, у својој књизи "Имате бесмртну душу", тим поводом вели: "Самилост Божја нам је догађајима доказала јасно да постоји живот после смрти. Појаве новојављених Светаца Рафаила, Николаја и Ирине у наше дане објављују бесмртност душе. Пет стотина година њихова су тела била у гробовима, а данас су духови њихови међу нама. Тако наши светитељи одговарају (на питање о бесмртности душе, нап. прев.). Великодушност Божја послала је данашњем растројеном човечанству такву дивовску духовну фигуру какав је Свети Рафаило, да јасно објави својим присуством како имамо бесмртну душу... Безбројне личности из разних земаља казују о јављањима Новојављених Мученика Рафаила, Николаја и Ирине. Чак ни не знајући Мученике, они од њих самих сазнају ко су ти Мученици, што их исцељују и позивају у манастир у Термију, на Лезвосу... Ниједан други аргумент и сведочанство за бесмртност душе нису тако силни као присуство новојављених Светаца. Не може бити аргумента који је већи и силнији за данашњег човека да би поверовао у бесмртност душе".

4. Да је живот после живота узрастање из силе у силу, и да усавршавање у наручју Божјем има један "крај" – а то је бескрај. Свети Симеон Нови Богослов, према Предању Отаца, сведочи: "Путем јасног откривења Свише, Свеци заиста знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно, да ће њихово напредовање у слави бити вечно, да ће у њима бити непрекидно узрастање Божанског обасјања, и да никаквог краја неће бити напредовању њиховоме". То јасно показује Свети Рафаило, који се после пет векова "враћа" међу своје сународнике, пун силе и благодати, кажњавајући безбожне, позивајући грешнике на покајање, учећи људе да творе добро, лечећи и тешећи безбројне невољнике.

5. Да су мошти светаца, по речима Николе Кавасиле, "истински храм Божји и олтар" и да је Бог "толико сједињен са њиховим душама да је на неки начин присутан и у њиховим земним остацима". Зашто? На питање како су се мученици тако смело одрицали живота и умирали у највећим патњама за Христа, Свети Максим Исповедник је одговорио (препричавамо његову мисао) да су мученици Духом Светим за Богочовека били везани више него што је њихова глава била повезана са њиховим телом, и да им је зато било лакше да се одрекну своје главе и удова него Господа Коме су служили. (Зато је и Свети Јаков Персијанац могао да трпи муке одсецања прстију као у туђем телу; зато је Свети Рафаило издржао мучење од великог Четвртка до Светлог Уторка, не колебајући се у исповедању љубљеног Имена ни у најмањој мери).

6. Да су свете иконе, упркос безбожном вриштању секташа који иконољубље називају" идолопоклонством", од Бога благословено средство општења са Царством Небеским. Свеци са Ораховог брежуљка су људима заповедили да ископају иконе из њиховог доба, и да буду насликане иконе њих самих, ради побожног поштовања и молитве.

7. Да је Часни и Животворни Крст, то оруђе нашег спасења, нешто без чега православни хришћанин не може: Светог Рафаила су многи виђали како носи напрсни крст, како се, као и остали Мученици, крсти док се моли и закрштава болеснике кад их лечи. Јер Крстом је, како пева Црква, дошла радост свему свету – радост Васкрсења и вечног живота.

8. Да је Црква Божја, храм Божји, светиња, чак и кад је срушен. Вековима су Свети Рафаило и Николај кадили камење уграђено у кућу Ариф – ефендије, јер је некад припадало манастиру. Руски писац Успенски је рекао: "Позитивизам уверава себе да је камен – камен, и ништа више; али било која проста жена или дете савршено знају да су камен из зида цркве и камен који је био уграђен у затвор – сасвим другачије ствари". Господ је рекао да храм освештава приложено злато (Мт. 23,17), јер је храм дом Божји (Лк. 6,4), који освештава твари у њега уграђене. Свети Симеон Солунски тим поводом каже: "Мада је начињена од камена и дрвене грађе, као и других материјала, црква поседује надсветску благодат. Она је освештана од стране епископа тајинственим молитвама и помазана светим миром, и цела је учињена стаништем Божјим".

9. Да је мучеништво – врхунски подвиг, крштење крвљу, којом Црква, невеста Христова, узвраћа љубав свом Женику, што је први пролио своју Пречисту Крв за њу, висећи па голготском Крсту. Поштујући Мученике Христове, молећи им се да се моле Спасу за нас, ми, како каже Свети Василије Велики, постајемо "мученици по избору", и призивамо благодат Царства у своја срца и душе.

10. Да је монаштво, то "добровољно мучеништво", како га називају Свети Оци, најузвишенији начин хришћанског живота, јер, по Предању, Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост људима који живе у свету. Свети Рафаило и Николај су били монаси, а Свети Рафаило је изричито захтевао да се на месту њиховог страдања поново установи манастир.

11. Да хришћани, у складу са саветима Светог Рафаила, морају живети еванђељски – имати чврсту веру, послушност Божјим заповестима, смирење, трпење, духовну љубав и праштање ближњима, да треба да се кају и исповедају, држе постове, моле Богу, читају побожне књиге и редовно причешћују.

12. Да више вреди једно житије Светих него томови филозофско–теолошких пустословља, заснованих на људском мудровању, а не на живом опиту Живога Бога, на коме се заснива свако право богословље.

Литература:

1. Constantine Cavarnos, SAINTS RAPHEAL, NICHOLAS ANDIRENE OF LESVOS, Institute for Byzantine and Modern Greek Studies, Belmont, Massachusetts, 1990.

2. Igoumeni EVGENIA KLEIDARA: HISTORIC FACTS OF RAPHAEL’ S HOLY MONASTERY, Athens 1987.

3. Hieromonks Ambrose Agiokyprianites, "The Life and Martyrdom of Holy Hieromartyrs Raphael and nicholas and Those with Them, "Orthodox Life" n. 5, 1982, Holy Trinity Monastery, Jordanville, New York.

4. Photios Kontoglou, "Thoughts on the miracles at Threme", "Orthodox Life", n. 5, 1982.

5. Јеромонах Сава (Јањић): "Свети Рафаило, Николај и Ирина", "Свети Кнез Лазар", бр. 3/1994, Призрен.