Дан празновања 8.септембар

Овај празник је за нас почетак празника. Служећи као граница између закона и преображења, он истовремено служи и као двери за благодат и истину. „Јер је Христос завршетак закона“ (Рим. 10,4), Који, ослобађајући нас од закона и пророка, узноси ка духу.

Овде је крај Закону: зато што је Законодавац, свршивши све, променио закон и пророке за дух, да се све састави у Њему (Еф. 1, 10), оживљавајући закон благодаћу: благодат је усвојила закон под своју власт а закон је подчинила благодати, тако да својства закона и благодати нису претрпела мешање, него се само тешко и ропско (у закону) Божанском силом претворило у лагано и слободно (у благодати). Како каже Апостол - „да ми не би били поробљени стихијама света“ (Гал. 4, 3), и да не би остали под ропским игом писма и закона. Ето, то је врхунац Христовог благоделанија према нама! Ето откривања тајне! Ето обоготворења доживљаја  човечанства – плод лишавања Богочовека.

Светло и јасно нисхођење Божије ка људима морало је имати радостан почетак који нас уводи у велики дар спасења. Овај празник, чији је почетак Рождество Богородице, а крај,  сједињење Речи и плоти, и јесте такав, -то је најславније од свих чуда, непрестано откривајуће, необухватљиво и увек величанствено непојмљиво. Што је мање појмљиво, то је више откривајуће и што је више откривајуће то је мање појмљиво. Зато овај Благодатни дан, први у нашем празновању, јављајући светлост девствености, као да плете венац неувелог цвећа духовног  винограда Светог Писма, предлаже материји заједничку радост. Будите храбри – говори он – ово је празник рождества Дјеве и обновљења рода људскога! Дјева се рађа, васпитава, узраста и спрема да буде Матер Бога - Свецара векова. Све ово, уз помоћ Давидову, даје нам предмет  духовног созерцања. Богоматер нам открива Своје Богомдаровано рождество а Давид указује на блаженство рода људскога и дивно сродство Бога са људима.

И тако, уистину треба прославити тајинство дана и Матери Речи принети на дар реч – зато што ништа Њој није тако пријатно као реч и похвала речју. Отуда и ми добијамо двоструку корист: као прво, ступамо у простор истине а као друго, излазимо из плена и ропства писаног закона. На који начин? Познато је да, када нестаје мрак тада наступа светлост; тако и овде – иза закона наступа слобода благодати.

Данашња свечаност јесте граница која раздваја истину од преображења и уводи ново уместо старог. О томе Павле – Божанствена труба Духа – кличе: „Ако је ко у Христу, нова је твар“ (2 Кор. 5, 17);  обновите се;  древно пролази, јер Закон ништа није довео до савршенства, - а уводи се боља нада кроз коју се приближујемо Богу“ (Јевр. 7, 19). Истина благодати је засијала светлошћу...

 Да буде данас једна заједничка свечаност и на небу и на земљи. Нека заједно празнују сви, што су у свету и што су ван света. Данас се Саздатељу свега постројио створени храм и створење се припрема за ново Божанствено боравиште Творца. Данас наша природа, изгнана из земље блаженства, прима почетак обожења и прах земаљски стреми узношењу ка највећој слави. Данас Адам приноси Богу од нас и за нас основна знања, достојни плод човечанства – Марију, у Којој (нови Адам) постаје Хлебом за обновљење рода људскога. Данас се отварају велика недра девствености и Црква, по подобију брачноме, ставља на себе чист бисер истинске непорочности. Данас се људској врлини дарује првостворена вредност и враћа се у пређашње стање; човек добија благолепије и лепоту, помрачену греховним безобразлуком, кроз сједињење људске природе са, од Матере рођеним „Красним лепотом више од синова људских“ (Псалам 44, 3) у изузетном виду који и доликује Богу. И то стварање постаје, уистину стварањем, и поново створено – обожењем, и обожено – повратком на првобитно савршенство! Данас бесплодна, изнад свих очекивања,  постаје мајком и рађа Ону Која рађа без мужа, освештавајући природно рађање. Данас је припремљен благолепи цвет за Божанствену порфиру и јадна људска природа се облачи у царско достојанство. Данас је – по пророчанству – изникла Грана Давидова, Која нам је, поставши вечно зелено Жезло Ароново, процвала Жезло Силе – Христа. Данас од Јуде и Давида происходи  Девојка Дева, изображавајући Собом царско и свештеничко достојанство,  Које (Свештенство) је примио Арон по чину Мелхиседекову (Јевр. 7, 15). Данас започиње успостављање наше природе и  разорени свет, примајући Богоприлично подобије, добија почетак другог Божанственог стварања.

Прво стварање људи произашло је из чисте и нескверне земље, но њихова природа је помрачила урођено јој достојанство, лишивши се благодати преко греха непослушности, због чега смо протерани из земље живота и уместо рајског наслађивања добили привремени живот, као рођено наследство а са њом и смрт и поквареност рода нашега. Сви су почели да претпостављају земљу небу, тако да није остало никакве наде на спас осим помоћи свише. Ни природни, ни писани закон, ни ватрене помирљиве проповеди пророка, нису имале снагу да излече болест. Нико није знао како исправити људску природу и посредством чега би било најзгодније узвести је првобитној вредности, док није благоизволео Уметник свега, Бог, да нам открије други постројени и новосастављени свет, уништивши од давнина уметнуту живу рану греха која је породила смрт, дарујући нам потпуно безстрасан и слободан живот, преко новог саздања нашега кроз рођење Божанственим крштењем. Но како би нам саопштио то велико и преславно благо, толико саобразно са законима Божијим, да нам се Бог није јавио у плоти  подвргнувши се законима природе и да није благоизволео да поживи са нама начином, подобним Њему? А како би све то могло доћи до испуњења да претходно није послужила тајинству Чиста и Непорочна Дјева, Која је сместила Несместивога, који по Закону превазилази природне законе? И да ли је то могла учинити нека друга Дјева, осим те Јединствене, Која је била изабрана пре свих родова од Творца природе? Та Дјева јесте Богопрослављена Богородица Марија, из Чије је утробе у плот изишао Пребожанствени и од Које је Он Сам за Себе саградио предиван храм. Она је зачела безгрешно и родила нетрулежно, зато што је (Син Њен) био Бог, иако се родио плотски,  али без нереда и болести. Та Матер је уистину избегла својствено мајкама и дивно хранила млеком Сина рођеног без мужа. Дјева, родивши безгрешно Зачетога, остала је Чиста Дјева сачувавши неповређена својства девствености. И зато се уистину Она назива Богородицом; њено девство се поштује и рађање ублажава. Бог, сједињујући се са људима и јављајући се у плоти, дарује Јој сопствену славу. Одједном се женска природа ослобађа од претходне клетве и како је кроз њу првобитно и ушао грех, тако кроз њу прво и почиње спасење.

Но, наша беседа је достигла свој главни циљ и ја, славећи данас и са весељем учествујући у том свештеном пиру, предлажем вам заједничку радост. Искупитељ рода људскога, као што сам рекао, пожелео је да устроји ново рођење и сазадање човека, подобно првом стварању кад је узевши прах земаљски из девствене и чисте земље створио првог Адама, тако је и сада, устројавајући Своје оваплоћење на земљи, тако рећи уместо прашине земаљске изабрао из читаве творевине Ту Чисту и Непорочну Дјеву и стварајући человечество у Изабраној међу људима, Творац Адама је чини Новим Адамом, да би спасио старога.

Ко је Та Дјева и од каквих је родитеља постала? Марија, слава свих, родила се из племена Давидова а од семена Јоакимова. Она је произашла од Еве а била је чедо Анино. Јоаким је био кротак и благочестив муж, васпитан у закону Божијем. Живећи целомудрено и пред Богом ходећи, он је остарио бездетан; његове плодне године нису донеле продужетак рода. Исто је и Ана била Богољубива, целомудрена, но бесплодна; живела је складно са мужем али је била бездетна. Ни о чему се не бринући толико колико о поштовању закона Господњег, она се ипак свакодневно бола жалошћу бездетства и трпела оно што је обично удео неплодних – плакала, жалостила се, туговала, јадила, не трпећи бездетство. Тако су Јоаким и његова супруга са сетом говорили о немању наследника али искра наде се у њима још није била угасила у потпуности: обоје су узносили молитве о даровању им чеда за продужетак рода. Њих двоје, уподобљујући се  услишаној молитви Ане (1 Цар. 1, 10) нису одлазили од храма усрдно се молећи Богу да их ослободи неплодности и дарује плод бесплоднима. И нису прекидали своје напоре док нису добили жељенога. И стварно, жељено им се испунило. Дародавац дарова није презрео њихова  поуздања на Њега. Сила је ускоро пришла у помоћ молитељима и умолитељима Бога и учинила способним једнога за производњу а другога за примање плода. На тај начин од неплодних и увенулих родитеља, као од сасушеног дрвета, произвео се за нас преславни плод – Пренепорочнаја Дјева. Неплодни узао се развезао, молитва је и мимо очекивања постала плодоносна, бездетна је родила Чедо; бездетна постаје срећном мајком. Тако је Она, Која је произашла из неплодне утробе матере Своје, па су Је родитељи у првом цвету Њеног узраста привели у храм и посветили Богу, произрасла из утробе Своје Клас нетрулежни. Свештеник,  који је био тада дежурни, узревши лик Дјеве, претходнике и наследнике Њене, узрадовао се и узвеселио, видећи као у стварности испуњење Божијег завета. Он Је посветио Богу као честит дар и благопријатну жртву и као велику ризницу спасења увео је у најдубљу унутрашњост храма. Овде је девојка улазила у одаје Господње, као у брачне одаје, хранећи се небеском храном до времена обручења које је било предодређено пре свих векова Оним, Који Се по неизрецивом милосрђу родио из Ње, и Онај Који је, пре стварања времена и пространства Божијег родио Њега, и заједно са саприродним, сапрестолним и поклањајемим Духом Његовим, а то и јесте Једно Божанство које има Једну Суштину и Царство, неразделно и непромењиво и који се ни у чему не разликује, осим у личним својствима. Зато ја и славим и ликујем и Матери Речи приносим дар празновања, зато што је  Рођени од Ње мене научио да верујем у Тројицу: Беспочетна Реч и Син је у Њој устројио Своје оваплоћење, отац Који Га је родио је то благословио, Дух Свети је осенио и осветлио утробу непојмљиво зачевше.

Сада је време да запитамо Давида – у чему му се заклео Бог свега? Кажи песмопојче и Пророче! Заклео се да ће од порода мојега посадити на престолу мојему (Псалм 131, 11). Ето у шта се клео и није порекао заклетву Своју, клео се и реч запечатио делом! „Учиних завет с изабраним својим – рече Он – заклех се Давиду, слузи Својему: Довијека ћу утврђивати семе твоје и престо твој уређивати од колена до колена. Јер знам да је зававијек основана милост и на небесима да си утврдио истину своју“ (Псалм 88, 36 – 38). Такву заклетву је Господ испунио зато што је немогуће да Бог превари (Јевр. 6, 18). Ево погледајте: Христос се по плоти назива мојим сином (Мат. 22, 42) а Господу моме и Сину се поклањју сви народи (Псалм 71, 11) видећи Га да седи на девственом престолу! Ето и Дјева, из чије је утробе изашао Предвечни оваплотивши се на крају векова и обновивши векове, такође је потекао из мојих слабина! Све је то тако!

Људи Божији, народе свети, свештено сабрање! Поштујмо сећање отаца величајући силу тајинства. Свако од нас, по мери дате му благодати, да принесе достојан дар овоме слављу. Оци -  благостање рода; мајке – благочедност; неплодне – неплодност греха, девице – истинско целомудрије, то јест и душе и тела; брачни – похвално уздржање. Ако је ко од вас отац, да подражава оцу Дјеве; ако је неко бездетан – да уздигне плодотворну молитву која узраста из Богоугодног живота. Мајка, хранећи чеда своја, да се радује заједно са Аном васпитавајући чедо даровано јој молитвама у неплодности. Неплодна, нерађајућа, лишена благословеног плода да са вером прилази Богоданој Аниној Грани и да одложи неплодност. Дева, непорочно живећа, да буде матер речи улепшавајући речју благољепије душе. Брачна, да приноси умну жртву од плодова молитве. Заједно богати и сиромашни, момци и девојке, старци са омладином (Псалми 48, 3 Псалми 148, 12), свештеници и левити, сви скупа да се радујемо у част Девојке, Матере  Бога и Пророчице: из Ње је изашао Пророк, наговештен Мојсијем, Христос Бог, Истина (Друга Мојс. 18, 15). Амин.

Са руског превео:

Ранко Гојковић