Када је пре неколико година један од службујућих владика СПЦ далеко од родне груде коментарисао "пеглање" црквеног раскола констатацијом "ми смо се помирили, али се нисмо још ујединили", било је јасно да се у крилу мајке цркве, толико важне за духовни опстанак нашег народа, посебно у ово зло време, нису стекли услови за ону врсту јединства и самопоштовања коју прижељкују искрени и национално освешћени људи.

Практично је то постајало видљиво сваки пут када су с различитих крајева света стизале онеспокојавајуће вести да су неке од муком и љубављу уздизаних светиња остајале закатанчене и без парохијана, због неслоге, свађа, раскола разних врста. Дрвена црквица у Џексону у Америци, или оних више од 40 светиња који подигоше Срби широм Аустралије, уверљив су симбол времена у коме су некада људи српског порекла и имена од својих једнодоларских дневница одвајали за оно што им је био приоритет.

Иако су, захваљујући њима, за данашње генерације Срба у расејању те цркве и парохијске сале често једина и ретка српска места за неговање духовног јединства, сведоци смо како су оне управо данас повод за нове свађе, раздвајања и катанчења. Ко би рекао да ће имовина везана за цркве бити повод новим расколима?

Екстремна дешавања у том смислу одвијају се у Аустралијско-новозеландској митрополији, где се после дефинисања новог устава, који пледира да сву имовину практично стави под контролу цркве и свештенства, из недеље у недељу повећава број црквено-школских општина које не одобравају такве потезе владике Иринеја Добријевића и тамошњег свештенства. У страху да би неко други, а не они - парохијани, могао да располаже њиховим светињама исказују непослушност и пркос, који руку на срце није својствен односима унутар цркве, али је изгледа једини начин да се сачува утицај.

Иако је у Аустралији ова врста сукоба између парохијана, градитеља и ктитора, и црквене власти оличене у владики ескалирала, није то специјалитет верника СПЦ на петом континенту. Слични разлози били су повод да се дуго закатанчи Црква св. Ђорђа у Нијагари, позната по незаборавним српским скуповима у време комунизма, којима је присуствовало и више од 100.000 људи. Зашто је дуго време била затворена црква у Цириху, а верници морали да одлазе у друге братске цркве не би ли одужили дуг Богу и себи? Одговор претпостављате.

Сукоб верског и цивилног, најчешће поводом имовине, годинама већ тресе Српску православну цркву. Позитивни закони у највећем броју земаља где живе наши људи гледа на ЦШО као на компанију која у складу с тим треба да послује. Истовремено, црквени суверенитет владика и унутрашња правила снажно се противе оном "цивилном", осим у ретким случајевима кад благост и мудрост црквених великодостојника хоће, може и уме да превазиђе овоземаљски проблем.

Зачуђује да на различите поводе раскола и свеопште бруке, Патријаршија СПЦ већ годинама нема адекватан одговор, неко осмишљено решење врхунских правника које би смањило простор за егзибиционизам и властољубивим парохијанима и арогантним владикама.  

Ако је то решење садржано у Предлогу о помирењу из 1991. године, где се изричито каже да "Српска православна патријаршија... неће полагати право на ма коју непокретну, покретну, или личну имовину новограчаничке митрополије", онда СПЦ мора да уведе ред и међу своје владике и свештенство јер је штета која се чини оваквим разбијањем Цркве, због наметнутих лицитација шта је чије, најгоре што у овим тешким временима она себи сме да дозволи.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/166533/Razbijanje-Crkve