Предраг Мирковић*

РУЂЕР БОШКОВИЋ ЈЕ БИО СРБИН

„На основу фалсификата и прећуткивања (Фрањо) Рачки је још 1887. године створио основу Хрватима да они 1993. године предложе име свом новцу „руђер“, по Руђеру Бошковићу. Кад предлог није усвојен, Бошковићев лик је штампан на хрватској новчаници, да би се Хрвати легетимирали пред свијетом као народ који је, ето, дао свијету и такве научне величине попут Руђера Бошковића. А он је одиста био Хрват колико и Никола Коперник.“

Тако је још пре 12 година написао Светозар Борак у својој књизи „Срби католици“, препуној података о покатоличавању Срба а потом њиховом похрваћивању, тако да данас Срба католика више и нема. У католичанство су прелазили јер су их на то нагониле прилике током протеклих векова, пре свега расутост на великом простору, па тиме и немогућност да се чвршће повезују и супротстављају све агресивнијем наступању католичке цркве, које ни до данас није престало.

Борак указује на писање Фрање Рачког 1887. године о Бошковићевом пореклу, који каже да Бошковићи потичу из села Орахово код Попова (поља) у Херцеговини, односно старом Хуму. Из тог села дошао је у другој половини 17. века Бошков син Никола у Дубровник у службу Рада Глеђевића, који га је послао у тргивину у Нови Пазар, где је било доста дубровачких трговаца. Кад је стекао иметак Никола Бошковић вратио се у Дубровник и оженио се Павицом, кћерком Дубровачког трговца Баре Бетере, с којом је изродио осморо деце – три кћери и осам синова. Руђер је био седмо дете, а рођен је 1711. године.

РУЂЕРОВ ОТАЦ НИКОЛА ПИСАО О СРПСКИМ СТАРИНАМА

„Рачки ни прије ни послије свога навода не спомиње књижевни рад Руђеровог оца Николе“, истиче Борак. „Тек овлаш спомиње образовање и књижевни интерес његове браће. Зато детаљно пише о књижевном раду мајчине породице, италијнског порекла. Није вероватно да Рачки није имао довољно података о Бошковићима у Херцеговини. У рукопису кога и сам наводи као извор за његов рад, а који се чува у фрањевачкој књижници у Дубровнику, могао се обавијестити и о Бошковићима“.

Али, како Борак указује - о томе што не налазимо код Рачког, можемо наћи код Јеремије Д. Митровића у његовој врло документованој књизи „Српство Дубровника“, штампаној 1992. у издању Српске књижевне задруге. А он у тој својој књизи каже да су преци Руђера Бошковића прво као властела носили презиме Подкравићи односно Покрајчићи. Рано су се спустили у Попово поље, у село Орахов До или Орахово, где су се размножили као Бошковићи. Руђеров отац Никола, као католик, тргујући је не само „српски писао“, већ се као Србин интересовао и за српску прошлост, своје српско порекло, и то преносио на своју децу, и на Руђера. Управо због тога ангажован је од писаца чувеног дела „Illiricum sacrum“ (Српске старине) Ређепутија, Фарлатија и Колетија да опише српске манастире, које је упознао на својим путовањима по српској земљи. Тако је настао Николин спис „Relazioni dei Monasterij della Provincia di Rassia“ – старорашка сећања. Како Митровић даље наводи, Никола је описао српске манастире све од Херцеговине до Косова, како их је видео и како о њима шта дознао.

„Ето, из такве српске куће потичу деца Николе Бошковића, и син му Руђер, који је целог века водио преписку са својима у отаџбини, нарочито са сестром Аницом и братом Божом, кога је стално опомињао да трага за њиховим породичним грбом из Босне. За ову Руђерову преписку на „словинском“ великохрватски историчар Форетић каже да је вођена „на хрватском језику“. Где се то Руђер назвао Хрватом? Није ни Србином, али знамо да је жудео за потврдом порекла свога босанског семена. Знамо да је описујући један тренутак са свог путовања рекао да су у друштву ту били он, још једна особа и још „Il Croato“, Шта значи ова Руђерова изјава о оном трећем присутном?“

ПОХРВАЋИВАЊЕ БЕЗ ИКАКВОГ ОСНОВА

Много каснији културни делатници међу Хрватима сетили су се Руђера Бошковића и кренули да га похрваћују. Тако је заобиђен рад српског патриоте и трагаоца за прошлошћу Срба, Николе Бошковића, да би његов син Руђер без икаквог основа био проглашен за Хрвата.

То безобзирно похрваћивање Бошковића, затим Гундулића и свега Дубровника и око Дубровника прокоментариосао је Лујо Војновић, Србин католик и дубровачки госпар, у листу „Време“ од 30. јануара 1938. Он је написао:

„Али да отворено речемо, досадила је нашем свету злоупотреба имена „Хрват“ и „хрватски“. Та злоупотреба не долази из једне народне потребе. Она извире из логора извесних елемената, који су са невероватно вештом пропагандом, искористећи бесконачну безазленост хрватских маса, са изредном сугестијом и хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уштрцали му у жиле отров лудила гоњења.(...) До реке која дели Србију од Босне све је строго централистички хрватско и на том простору ковачница непрекидно ради, маљ на наковњу аутоматски понавља један једини племенски тон. Оградио се најпре плот, пак се подигла ограда, најзад зид, налик на онај којим се Кинези бранијаху од насртаја Монгола, и то овде!. Далмација није више Далмација него „Хрватско приморје“. Може ли се замислити веће централизације – сва су историјска имена искључиво хрватска, све је засебно, чак и књижевност и језик, без и најмањег утицаја Срба, и великог реформатора Вука. Бошковић је Хрват и само то, јер су му родитељи покатоличени Херцеговци, Гундулић је Хрват, сви су дубровачки писци само Хрвати, итд, итд.“

А, стари Дубровчани, који су били верни католичкој цркви и српском роду сећали су се Руђерове сестре Анице, у дубокој јој старости, њених сведочанстава о српским успоменама у кући Бошковића.

Безобзирно наметање хрватства свуда и на сваком месту с једне, и прећуткивање све гласнијих манифестација мржње према Србима, с друге стране, које започиње у време Фрање Рачког изазвало је видно дистанцирање Срба. И он и Штросмајер су се у својим одмаклијим годинама отворено приближили националистичким правашима, када су ови већ увелико негирали постојање Срба као народа и одбијали било какво њихово присуство у Хрватској, Славонији и Далмацији. Био је то својеврсни позив за покатоличавање Срба и њихово убрзано претварање у Хрвате, а тамо где то не успе да се проблем реши протеривањем или убијањем. Рачки је заједно са Штросмајером, „постао сијач опасног сјемена, које ће за Србе уродити погубним плодовима, првенствено на плану заблуде о југословенству, преко којег је одроњавано српско национално биће.

УЗНЕМИРЕНОСТ КАТОЛИЧКИХ И ПРАВОСЛАВНИХ СРБА

То насилно хрватовање узнемирило је католичке и православне Србе крајем 19. века. „Сви се још више туђе од нас, него прије“, написао је Штросмајер Рачком, мислећи на видно реаговање Срба. У праве разлоге повлачења српског корпуса, међутим, ни један, ни други није улазио, Идеја о нестајању Срба на свим тим просторима већ је постојала и они су се прећутно с њом слагали.

Где је настала та хрватска мисао, која ће потпуно избрисати Србе из Дубровника и његове околине, а касније се као куга проширити по Далмацији, Хрватској и Славонији? Одговор на то питање дат је у листу „Дубровник“, бр. 7, из 1896. године. „Хрватска мисао није изникла у Дубровнику, гдје, Богу хвала, ни до данас није увријежена и гдје се једва ко и сјећа хрватског имена, него та мисао би тек у новије вријеме амо од некуд уведена по настојању људи који амо дођоше штоно кажу трбухом за крухом. Ти пионери хрватске мисли у Дубровнику не бијаху људи тобож родом из Хрватске, јер до назад мало година код нас амо не бијаше настањен ни цигли један Хрват, а и данашњи нема их до у све три, четири, а то су један књижар, један књиговежа, један поп и један трговац, људи који истини на част, не истичу се ни најмање ширењем хрватизма. Барјактари хрватске мисли у Дубровнику бијаху у првом реду неки Далматинци, чиновници и професори, којијем се мало доцније придружише и гдјекоји наш поп и фратар, а навластито млађи учитељи, (који су) били родом из нашег простора или из горње Далмације.“

Највећи делатник у порицању било каквог знака српства у Дубровнику био је Марсел Кушар, који је 1892. године написао књижицу „Дубровчани, јесу ли Хрвати“? Дошао је из Задра, преко Шибеника и почео да шири хрватску идеју фалсификатима и заобилажењем чињеница. На њену појаву реаговао је угледни научник и књижевник, Србин католик из Цавтата Валтазар Богишић оценивши да је „та књига јако погибељна у рукама једног незналице јер у њој неће наћи него истину уметнички изврнуту“. Други Србин католик Луко Зоре је скренуо пажњу на обиље фалсификата. Армин Павић, заговарач хрватске књижевности у Дубровнику објаснио зашто је то чинио. „Култус" Гундулићев започе у оне дане хрватскога књижевнога препорода када се народу хтјело да буде другим европским народом једнак, а у литератури за ту сврху немаше ништа друго готова, него дјела Дубровчана.“

Борак на то додаје: “Ношен хрватском националном идејом и ослијепио од ње да би могао видјети оно што свак види, Павић је и српске народне пјесме, нпр. чак и оне из косовског циклуса, проглашавао хрватским нараодним пјесмама. ..Прогласио је да су народне пјесме које је Вук сакупио „хрватске народне пјесме“ и да бој на Косову није никакав српски бој него савезничка битка против Турака.“

Ако све то знамо, а и најновија понашања хрватске државе према Србима, као што су протеривање српског народа великих размера, покатоличавање преосталих Срба, да би они по опробаном рецепту били похрваћени и свакојака тужакања и оптуживања са те стране, да не наводимо и нешто ранија стравична клања Срба, незабележена у европској историји, онда се морамо запитати каква нам је политика према тој држави? И какве је резултате она дала после толиких наших извињавања?

Ако је Руђер Бошковић претворен у Хрвата, ако су небројене хиљаде Срба натеране током времена на разне начине да се покатоличе, а потом похрвате, ко гарантује да у некој будућности неће Никола Тесла, Михаило Пупин, Миланковић, Његош и ко зна који све српски великани постати значајни Хрвати. О том понашању Хрвата треба озбиљно размишљати. Оно не угрожава ни Амере, ни Французе, ни Немце, али се нас и нашег опстанка и те како тиче.

__________

*Публициста Предраг Мирковић уредник је сајта "Светиње Браничева".