header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow О греху и задобијању благодати - Св. Симеон Н. Богослов
О греху и задобијању благодати - Св. Симеон Н. Богослов Штампај Е-пошта
недеља, 02 новембар 2008

СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

 БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ И ДРУГА

1. Пре свега треба задобити Христову благодат, а онда већ можемо живети по Богу.
          2. На који се начин удостојава ове благодати?
          3. Ко је у греху, а ко у благодати?
          4. Сваки је грех од ђавола, а добро од Христа.
          5. Шта је глава добродетељи, а шта ноге?

1.

 Пророк Давид говори: који је човек живео и није смрти видео и избавио душу своју из руку паклених (Пс. 88. 49)? Односно: ко живевши у овом свету није умро? И ко је умревши избавио душу своју из пакла? Нико. Ако је то савршено немогуће ниједном човеку, а могуће једино Христу, због чега је он и пришао на земљу и постао човек, онда нико не треба да се брине ни о чему другом, осим да принуди Христа Господа, Који жели да се сви људи избаве из ада, да избави и њега, досађујући му овим. Јер Цар свих, Христос и сам жели да буде од нас принуђен на ово, не ради неког Његовог циља, већ ради нас. Јер ко успе да примора Христа да Га избави, тај је очигледно увидео незавидност свога положаја, увидео његове узроке и замрзео их, свим срцем се обраћајући једином Господу Избавитељу, а Он, због (нашег) осећања крајности, које неизоставно увек претходи приморавању Избавитеља на избављење, и жели да га ми принуђавамо. Дело избављења је дело од примарне важности за нас, а ми то не знамо, не држимо то у мисли и не осећамо. Ето, он жели (чак) и да буде приморан, и да претрпи насиље, да би нас орасположио да приђемо у осећање своје беде, тог великог зла које трпимо од греха, и те тираније и ропства у каквим се налазимо због њега, и да би смо, када се ослободимо свега тога, изјављивали велико благодарење Богу, Који је благоволео да нас избави и укаже нам такво доброчинство, које нико други не може учинити.

Ради овог (принуђивања Господа) су потребне молитве, постови, милостиње, сакрушење срца и свако друго злострадање. Због чега? Не може ли нас Бог, ако пожели, избавити од греха даром, без нашег сауделовања у томе? Не, не касније. Али због тога што се даром ова велика Божија благодат, дарује свима хришћанима, а ми то нисмо знали, зато што смо били бебе, а касније је нисмо познали због младалачких стремљења, не познавши је и не осетивши, предали смо се телесним искушавањима, упали у грехе и изгубили ту прву благодат; сада је дакле неопходан наш сопствени труд као противтежа самовољним гресима (учињеним) након крштења, да би се избавили од грехова и поново примили Божију благодат, коју смо (нашом кривицом) изгубили. Дакле, ако хришћанин жели да се сада обуче у благодатну силу у Исусу Христу, ради избављења од греха, и потпуног испуњавања Божије воље, да се покаје и понесе трудове покајања у посту, молитвама и другим подвизима, да приступи са вером ка устројитељима Христове благодати, који га кроз полагање руку (разрешење грехова у тајни покајања) разрешују од свих грехова и дају му да опет прими Божију силу за свако добро, којом оснажен он може даље живети онако како приличи хришћанину да живи, и живећи тако зна и исповеда:  по благодати Божијој јесам штпо јесам (1. Кор. 15. 10), да се не би изнова лишио ове благодати и остао наг и беспомоћан. Јер се Божија благодат не удаљује од хришћанина само због греха, него и због непризнавања, када неко не признаје да од ње има све што има. То показује и реч Апостола, који говори: Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2. 4), т.ј. да добро познају истину зато што истина није ништа друго до благодат Христова, због чијег нам је даровања Христос и дошао, распео се и пострадао.

 2.

Будући да је Бог и Господ и Господар свих твари, Које је (и) створио, није имао власт да да људима такву благодат јер је и праведан: јер је Господ праведан, љуби правду (Пс. 10. 7). Јер би било неправедно да онај ко је по својој сопственој жељи, без икакве присиле, једино по пристанку на ђаволове лажи, самовољно оскврнио себе грехом и тиме одагнао Божију благодат и обнажио се од ње – неправедно би било да се такав опет обуче у ову благодат, не бивши претходно подвргнут некој великој казни. Али како би могао да поднесе казну сразмерну преступу? И Сам Бог је, поставши човек, принео Себе на жртву умилостивљења, да би имао власт да човеку опет дарује такву благодат. Зато по васкрсењу Христос каже Апостолима: даде Ми се свака власт и на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28. 18-20). Зато се код пророка Исаије Његово име назива: Господар (Ис. 9. 6), не као Бог него као Бог и човек. Јер како да Њему као Богу буде могуће да не буде господар свих ствари? Али пошто је Он као човек принео Себе на жртву и Својом вољом  дао себе за искупљење људског рода, онда је и примио власт за тако велико дело, које је учинио за искупљење човека Својом пречистом крвљу. Ако је Богочовек Исус предао себе за искупљење греха, онда је очигледно да није било већег дара који би му се могао дати од опроштења Адамовог греха. Као последица овога. како је тада Адам павши свукао са себе умну Божију благодат, коју је имао на себи, тако сада, (онај) ко се крсти, опет се облачи у ону благодат како говори Апостол: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3. 27).

Објаснивши ово опет се враћам на прекинуту реч о томе да је потребно принудити Господа да би нам даровао потребно и треба тражити то од Њега. Слично ономе што са човеком бива мислено и невидљиво у души, тако бива и видљиво и чулно. Човек се рађа као нага беба, малено дете, које никако не може помоћи себи, и пошто бива дојено мати сама чини све што је потребно за њега; када пак почне да размишља, показују му и уче га како може и сам за себе радити, тако да може већ и сам налазити и узимати шта му је потребно; тако и душа на свет долази нага од сваке врлине, а када прими крштење облачи се у Христа, храни се Њиме и зна да тражи оно што јој је неопходно за спасење, и од тада, ако не тражи, Христос јој не даје ништа, а ако тражи, задобија све што заиште. Потребно је једино да тражи оно што је сагласно са спасењем. Пре свега је потребно да тражи светлост, или умно просвећење, да види све онаквим какво јесте. Само што задобије овакво просвећење увидеће сву своју бедност и немоћ и смириће се, а смиривши се постаће тиха и кротка, без гнева и биће тајанствено научена од Христа Његовим заповестима како говори цар-пророк Давид: учи кротке ходити путем Његовим (Пс. 24. 9).

Такав је закон живљења у Христу Исусу, и ко се најпре не обуче у благодат Христову, а потом не устроји живот у Христу, тај се узалуд труди. Ма колико да злострада и ма колико добрих дела да учини пре задобијања Божије благодати, његов труд је узалудан. Ето, и Јевреји и други неверни народи су чинили много сличног, зато што нема ни једног човека на свету, макар био он неверан и безбожан који не чини ма какво добро, покретан на то природом. Дакле, свако се најпре треба трудити у томе да добије Божију благодат, вером и надом на Христа Господа, покајањем и исповешћу, молитвама и спуштањем руку свештеника на њега (ради разрешења), како смо већ рекли. Нека потражи опитног духовног оца и научи се од њега свему што се тиче вере и свега потребног за њу, да стекне потпуно уздање у Бога и покаје се за све пређашње грехе, изграђујући и достојна дела покајања, т.ј. сакрушење срца и жалост због греха, сузе и уздахе од све душе, пост и свако друго телесно лишавање, милостињу и молитву, искрено исповедање свих својих грехова пред Богом и примање разрешујуће молитве са полагањем руке од свог духовног оца. Без свега овога неће благодат Божија сама од себе прићи на оног ко се, изгубивши је, предао греху након крштења. Бивало је да је неке посећивала Божија благодат и без спуштања руку свештеника, али то су били појединачни случајеви, никако правило; а оно што се дешава искључиво неколицини, само малобројнима, то се не признаје као опште, као закон свете Цркве.

3.

 Када је неко грешио, или греши, то јесте велика беда, али још не и крајња. Крајња беда је када неко не жели да се потруди да прими благодат Господа нашег Исуса Христа, јер то значи осудити себе на грех, а кроз грех и на пропаст. Јер је немогуће да не буде у греху онај који нема општење са Христом Господом, односно нема божанску благодат. У томе је и праведност, да имамо заједницу и општење са Христом Господом. Ко нема општење са Господом Исусом, тај никада не може бити чист од греха, а ко има општење са Господом Исусом, над њиме никада не може загосподарити грех, јер хришћани у самом Христу живе и крећу се и јесу (Дап. 17. 28). Кратко речено: узалуд се назива хришћанин онај ко у себи осетно нема благодат Христову, тако да би опитно знао да има у себи ову благодат. Ко нема такву благодат, то се јасно познаје из дрског и без стпахопоштовања односа према свештеноме и божанском, такође из брзе гневљивости, из несмиреног мудровања, из сујете и другог сличног; напротив, да је неко има, то бива јасно из његовог страха и страхопоштовања пред свим божанским, и из његове кротке и смиреноумне нарави. Он зна да ништа добро не може учинити сам од себе, без благодати Христа Господа, Који је постао човек, као и ми, да би ступајући у сродство са Њим и задобивши Његову благодат, могли да живимо онако како приличи човеку. Уосталом, има и таквих, који проводе ангелски живот, пребивајући у овом свету још (само) телом, када се Исус Христос сјединио са њиховим душама и телима и постао једно са овим духовним горостасима, тако да и они могу да говоре заједно са божанским Павлом: не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2. 20).

 4.

Сви људи или живе телесно или духовно. Ко мудрује и дејствује духовно, тај јесте и назива се верним. Јер ако би он, не имавши благодат Светог Духа, коју је задобио од Бога, био назван верним, не би имао могућност да мудрује и дејствује духовно, а ко мудрује и дејствује телесно, тај је неверан, и нема божанску благодат. Јер ако не би био неверан онда не би био остављен и обнажен од Христове благодати и не би био преварен од ђавола да дејствује телесно. Који твори грех, од ђавола је (1. Јн. 3. 8). И зато они који чине зло бивају савладани ђаволом и очигледно показују знаке да имају у себи и са собом главу свакога зла. Ђаво, овај мислени зли дух, невидљиво дела на неверним и обнаженим од божанске благодати. Зато људи, почаствовани од Бога самовлашћем не примећују да бивају покорне слуге у власти ђавола и будући увучени на грех, мисле да чине зло самовласно и самовољно, и тако му служе за шегу. Овакво обмануто мишљење јесте једна од главних прелести изумитеља свакога зла, ђавола. Сва је његова злокобност обраћена на то да моћно делује унутар грешника, а да они мисле да чине грех по сопственој вољи, а не по наговору и искушавању ђаволском. И то иде до тога да ови сами који су принуђавани (од ђавола) слушајући о томе говоре: шта се десило са самовлашћем и слободом човека – изгубљени? Да, изгубљени, иако не сасвим. У нашој власти је остало још да препознамо у каквом се бедном стању налазимо, да желимо да се избавимо из њега и да тражимо Избавитеља. Слично томе како болесни, који лежи на одру, зна да лежи болестан и жели да устане, и премда не може ово да учини сам, али има слободу да тражи лекара који би га излечио. Тако бива и са грешницима, зато Господ говори: сваки који чини грех, роб је греху, а роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек. Ако вас дакле Син избави, заиста ћете бити избављени (Јн. 8. 35,36). Пошто је у нама остало још толико самовлашћа да тражимо лекара, прибегнимо Христу, да нас Он избави од тираније ђавола. А када учинимо зло, нека нико не мисли и не говори да у нама нема ђавола. По мери зла какво неко чини, он има и демона у себи, или малог, или великог, или многе. Напротив, духовни човек, по мери своје врлине има благодат Божију, или велику, или малу, или је преиспуњен безмерном Христовом благодаћу. У Светом Писму су обично разни дарови врлинским мужевима називани духовима.

5.

 Све су врлине добре, али потребно је, да оне имају слично телу и главу и ноге. Као што је телу немогуће бити без главе и без ногу, тако и њима (врлинама). Ноге врлина – смиреноумље, а глава – љубав. И свака врлина која бива без смирења и љубави бескорисна је и штетна. Свеукупност врлина је могуће још упоредити са колонама стубова, чије основе чини смиреноумље, а врх (капител) љубав, која је престо Божији. Испод љубави се налазе милосрђе, састрадалност, милостивост, широкогрудост, незлобивост, великодушност, доброчинство и човекољубље, које (врлине) заједно са њом (љубављу) човека чине богом по благодати. До смиреноумља стоје послушање, трпљење, познање људске немоћи, благодарење богу за све, све сматрајући доброчинством, којим нам Он чини добро, и десно и лево, односно и славу и бешчашће, и здравље и болест, богатсво и сиромаштво, и остало. Тамо, пак, где је благодарење, тамо је и сагледавање Бога, а ко гледа красоту Божију, како је могуће да он не заволи и самога Бога Који превазилази сваку красоту и доброту, извор сваке красоте и доброте? Ко љуби Бога, тај строго испуњава Његове заповести, од којих прва након љубави према Богу говори да љубимо једни друге; и она прва не бива без ове друге, како говори Писмо: који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, Којега није видио (1. Јов. 4. 20)? На исти начин и смиреноумље подстиче на љубав и чува је, и љубав садржи смиреноумље и утврђује је.

Смиреноумље је као што сам рекао као ноге, које носе и главу и цело тело, а љубав је као престо Херувимски, који носи Бога Који седи на њему, јер на њој почива Бог; она сама, пак, у свом реду бива ношена смиреноумљем, као ногама, заједно са читавим телом врлина. А добровољна ништост, пост, обуздавање гнева и језика и сваке друге бесловесне похоте стоји под бременом правде, коју је дужан да сачува сваки благочестиви човек, да не би био неправедан, и не само да не би чинио неправду другима, већ и себи самом. Јер неправедно је стицање излишних ствари, ван оних које су потребне за живот; и од тих неопходних ствари стицати драгоцености, онда како је могуће третирати мало цењене, такође је неправедно; исто и то да дајемо стомаку бољу храну јесте неправда; предавати се гневу јесте бесмислено; разговарати са необузданом дрскошћу јесте безумље; неуздржано се утапати у светске похоте јесте бесловесно. Али треба напоменути и то, да није врлина само не чињење зла, премда онај ко га не чини биће мање бијен од оног ко га чини. Онај ко чини зло, биће много бијен, а и онај ко га не чини биће такође бијен за то што  није чинио добро, али мање. Напротив, онај ко чини добро биће засут милошћу, не по мери свога доброчинства, јер је испунио само оно што је дужан, већ по безмерном милосрђу и доброти Божијој. Јер у закону Христа Господа је и једно: онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12. 47), и друго: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17. 10). Уложимо, браћо моја, труд и подвиг да са сваким старњем одсечемо од себе свако зло и испунимо све заовести Христове, да се удостојимо непрестане утехе у царству небеском. Амин.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 02 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.