|
 Године 1941. Југославија се нашла на удару нацистичке Немачке, њених савезника и сателита, у априлу месецу; у јуну, на истом удару нашла се Русија, у то време под именом Совјетског Савеза. Иако је Југославија била монархија, а Совјетски Савез имао републиканско уређење, иако су им друштвена уређења била различита, постојало је нешто што их је спајало: мржња Адолфа Хитлера и његових следбеника према Словенству, које је, скупа са Јеврејима и Ромима, сматрано нижом расом, коју, у прво време, треба покорити, а затим и истребити (1).
Срби, најбројнији народ Југославије, и Руси, најбројнији народ Совјетског Савеза, били су жртве славофобије твораца Новог поретка (ах, како то познато звучи!) Зато није било нимало случајно што су Срби, чим су били окупирани од немачких нациста и италијанских фашиста, па онда изложени геноциду њихових савезника (Бугара и Мађара) и сателита (хрватско-муслиманских усташа и шиптарских балиста), дигли устанак за слободу, као што није било случајно да су Руси кренули у Велики Отаџбински рат, схватајући да ће им, не буду ли се борили, уништење бити једина судбина. Србија је, од јула до септембра 1941, била поприште силовитог устанка заједничких ројалистичко – легитимистичких (под командом пуковника Војске Краљевине Југославије, Драгољуба Михаиловића) и партизанских снага (које су биле под командом Коминтерниног поузданика, секретара Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита). Ослобођене су велике територије, од Лознице код Шапца преко Ужица и Пожеге, до Чачка и Горњег Милановца. Три немачке посадне дивизије (7о4, 714. и 717.), састављене од људства старијег годишта, нису биле спремне да се суоче са неочекиваним устанком, и морале су огорчено да бране изоловане гарнизоне, комуникације ка Грчкој и веће градове (2). Бесан због оваквог развоја догађаја, Хитлер из Грчке у Србију пребацује аустријског генерала Франца Бемеа (аустријски нацисти су нарочито мрзели Србе, због пораза Беча у Првом светском рату), који добија велика појачања, и 22. септембра почиње офанзиву против устаника, нападом на лук Саве код Шапца. У наредби од 25. септембра 1941, Беме саопштава војницима Вермахта: “Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1941. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво“. У току немачке офанзиве вршена су масовна стрељања на више места: у Шапцу, Београду, Драгинцу, Крагујевцу и Краљеву. Беме је 10. октобра наложио, испуњавајући налог немачке Врховне команде, да се за сваког убијеног Немца или „фолксдојчера“ стреља 1оо заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 5О (то је била највиша квота у окупираној Европи). Према извештајима генерала Бадера, који је заменио Бемеа, до краја децембра 1941. године „непријатељ“ је имао 3562 погинула у борбама, а стрељано је 11 164 лица. За одмазду. У октобру месецу 1941. године удружене снаге ројалиста (четници) и партизана, напале су град Краљево с циљем да га ослободе. У граду је, међутим, било око 22оо војника Вермахта, којима је заповеђено да град не смеју нипошто предати. Напад устаника је почео 5. октобра, а већ 6. октобра немачке трупе затварају фабрику авиона „Дорније“ због „радне непоузданости“, и хапсе њене раднике, као и раднике фабрике вагона и железничаре, плашећи се саботажа. Сви су затворени у једну халу фабрике вагона у Краљеву. За то време, Вермахт је већ почео са одмаздама: у првих десет дана октобра побили су Хитлерови војници преко сто сељака из околине, и спалили неколико села. Када су четничко-партизанске трупе поновиле свој напад 11. октобра, уз употребу артиљерије, донета је одлука да се као таоци узму „комунисти, националисти, демократе и Јевреји“ (3). Пошто напади устаника нису престајали, 15 . и 16. октобра немачка војска креће авијацијом против њих, а пешадијска дивизија 717 заводи у Краљеву ванредно стање. После напада 15. октобра увече, за одмазду је одмах стрељано 3ОО Срба, а већ сутрадан је објављено да ће против Краљевчана бити предузете најоштрије мере. Речено је да „неће само сто Срба бити стрељано за једног Немца, већ ће се истребити породице и уништити посед“ (5). У то време, епископ жички Николај (Велимировић), конфиниран од стране Немаца у манастиру Љубостињи, покушава да интервенише код мајора Алфонса Мауцијевича, да би спасао таоце. Мауцијевич не жели да га слуша и прети му строгим затвором, због чега Свети Николај Жички каже да ће га снаћи казна Божја. После разговора са претпостављенима, Мауцијевич Николаја враћа у љубостињски притвор, називајући га „англофилом и највећим германофобом“ (4). У знак одмазде за 14 убијених и 1о рањених немачких војника, припадници 749. и 737. пешадијског пука убијају, по сопственим извештајима, „укупно 1736 мушкараца и 19 комунистичких жена“. Највећи масакр збио се 3./14. октобра, на дан Покрова Пресвете Богородице, омиљени православни празник и Срба и Руса (Грци га у календару немају). 749. пук иде у даље одмазде, и уништава становништво које живи у селима уз пругу Краљево-Крушевац. Покољи у краљевачкој области трају до 24. октобра. (21. октобра те, страшне 1941. године, преко 2ооо људи, кривих што су Срби, Роми или Јевреји, биће стрељано у суседном Крагујевцу). У Шумадији у то време скоро да није било куће без знака жалости-великог црног барјака Међу Србима који су у Краљеву стрељани нашли су се и други Словени: Словенци и Руси. Нимало случајно: припадали су „нижој раси“ коју су фирерови „надљуди“ желели да истребе. Стрељани су Словенци, њих 53-ојица, које је хитлеровска армада, скупа са 3ОООО осталих њихових земљака, протерала са територије Марибора (желећи да је етнички очисти за германску „супериорну расу“), и које је Србија, преко ђенерала Недића и његовог опуномоћеника за избеглице, Томе Максимовића, примила на своју територију и сместила на најбољи могући начин у куће углавном сеоских домаћина, вољних да помогну јужнословенској браћи. Стрељано је и 59 православних Руса, који су у овај град стигли после Првог светског рата, бежећи од бољшевичке револуције, и који су постали прави Краљевчани, сасвим интегрисани у локалну средину. Погубљено је, у име „Новог поретка“, 29 руских радника, четворица инжењера и техничара, четворица чиновника, 16 занатлија, петорица учитеља и средношколских професора. Међу њима је било четири младића од 16 до 25 година, 26 људи у зрелом добу, између 36 и 45 година, као и 15 њих од 46 до 55 година. (5) Нико од ових несрећника није био ухваћен са пушком у руци; сви су били мирни грађани, који су скромно живели и у зноју лица свога зарађивали хлеб... Али, били су криви јер су се, као Словени, нашли на путу Трећем Рајху и његовим освјачаким амбицијама. И то увек морамо памтити: крв Руса и Срба, браће у Христу, лила се због права да се живи слободно, без робовања туђину, ма како он моћан био и ма каквим маскама покривао своје право,освајачко лице. И томе би заједничком страдању свакако требало подићи, макар и најскромнији, споменик. Да се на заборави. Недавно су, док су Срби са севера Косова и Метохије бранили своје право да живе у Србији, а не у шиптарској квази-држави под НАТО протекторатом, на њих пуцали, поред америчких и (гле, чуда!) немачки КФОРовци. Немачка је (опет-гле, чуда!) своју војску, први пут после Другог светског рата, ван земље употребила током сукоба на простору бивше СФРЈ, а њени авиони су бомбардовали Србију 1999. године. Свега се тога вреди сетити ове, 2о11. године, када нас убеђују да у Србији Европска унија нема алтернативу. Јер, у животу једног народа историјско искуство помаже да се народ не заноси никаквим утопијама, ма како привлачно оне изгледале. Србија је, у прошлом веку, имала два пута искуство са Европом лишеном образине, која јој је долазила, преко Беча и Берлина, наоружана и спремна за обрачун са „нецивилизованим“ Србима. Таква „Европа“ пуцала је у невине људе 1941. у Краљеву, када се, као што видесмо, поред србске, лила и руска крв. У данашњим ратовима који се, између осталог, воде и да би нам памћење било избрисано, вреди се сећати. То може бити спасоносно. Будућност је будност. фусноте: 1. Види, између осталог, у тексту Перија В. Што више абортуса. Хитлерова политика контроле рађања на окупираним словенским територијама // Ако нема Бога, све је дозвољено. Чачак, 2оо8. С. 107-127. (Приредио и превео с руског и енглеског Владимир Димитријевић). 2. Бркић С. и Ђорђевић Н. Крагујевачки октобар 1941. // Геноцид у 2о. веку на просторима југословенских земаља. Београд-Крагујевац, 2оо5. С. 133. 3. Маношек В. Холокауст у Србији. Војна окупациона политика и уништавање Јевреја // Службени лист СРЈ-Драслар партнер. Београд, 2оо7. С. 158. 4. Димитријевић В. Оклеветани светац. Владика Николај и србофобија. Горњи Милановац, 2оо7. С. 6О. 5. Ајдић Љ. Крв руске емиграције у масовном стрељању у Краљеву-октобра 1941. године // Руска емиграција. Београд, 1994. С. 130-141. |
УВОДНА РЕЧ 
