18. октобра упокојио се митрополит аустријски Цариградске Патријаршије Михаил (Стаикос).

Поводом смрти  митрополита Михаила (1946-2011) огласили су се многобројни католички, православни и протестантски екуменистички делатници, чија су реаговања објављена на званичном сајту католичке фондације Pro Oriente.

Митрополит Михаил родио се у Атини 1946 године, где је завршио католичку гимназију. Од 1977. године је архимандрит, а од 1986. епископ. На аустријској катедри је од 1991. године.

Активно је учествовао у екуменистичком покрету, у православно-католичком дијалoгу.  Од 1995 – 2000. године био је на челу Савета цркава за Аустрију. Од 60-тих година XX века сарађивао је с католичком фондацијом Pro Oriente, а био је веома близак с кардиналом Францом Кенигом (1905-2004).

Садашњи надбискуп бечки, кардинал Кристоф Шенборн, назвао је митрополита Михаила стубом екуменизма.

Румунски православни епископ Николае Дура, председник екуменистичког Савета цркава за Аустрију, изјавио је да не само Православна, већ и све цркве у Аустрији треба да жале због смрти митрополита Михаила, који је толико допринео на пољу екуменистичке сарадње.

По материјалу са сајта „Антимодернизм.ру“ приредило

Уредништво „Борбе за веру“

 +++

УСНУО У ГОСПОДУ МИТРОПОЛИТ АУСТРИЈСКИ МИХАИЛ СТАИКОС

Митрополит бечки и аустријски Цариградске Патријаршије и егзарх Угарске Михаил (Стаикос), послије краће и тешке болести, упокојио се јуче у поподневним часовима у Бечу.

Вијест о упокојењу митрополита Михаила објавиле су најзначајније  информативне агенције и медијске куће Беча и Аустрије. Велики број информативних наслова окаректерисали су га као изузетну личност и достојног представника Православне Цркве у Аустрији. Митрополитовом заслугом Православна Црква у овој земљи са готово 500.000 православног живља, постала је значајан чинилац у овдашњем јавном и културном животу. Његов одлазак је велики и тешко надокнадив губитак не само за православне у Аустрији него и за све оне који су га поштовали и признавали.

Међу њима први се огласио бечки надбискуп, кардинал Шенборн, изјавом за Kathpress и Radio Stephansdom, да је смрћу митрополита Михаила дубоко погођен, изгубивши великог пријатеља и брата” додавши: “Али и поред овог великог бола можемо бити Богу захвални да смо га могли имати као велики узор хришћанског заједништва у Аустрији“.

Велико поштовање указивале су му значајне личности не само из црквеног већ и из политичког, културног и, уопште, јавног живота унутар и ван граница земље Аустрије. Круну његових заслуга овјенчале су Грчка, његова отаџбина, и Аустрија, његова домовина, како је то и сâм често умио да каже, недавним највећим државним признањем Аустрије, орденом части са златном звијездом за заслуге, као и највишим одликовањем Грчке. Приликом саме додјеле ордена од стране предсједника Аустрије Фишера, величан је његов нанадмашан труд на успостављању и његовању међуцрквених односа, као и на интеграцији православних у новој домовини и то у хармоничној вези националног и вјерског идентитета.

Доследно се залагао за проширење Европске уније, прије свега за учлањење православних земаља Источне и Јужне Европе. Често је истицао да без Православне Цркве и без заједничке екуменске будућности Источне и Западне Цркве не може ни бити говора о јединственој Европи. Његова јавна обраћања била су увијек пуна ријечи захвалности земљи домаћину, гдје националне и вјерске мањине не представљају никакво оптерећење већ, напротив, чине обогаћење овдашње заједнице.

Прилив православног живља сâмо по себи је проширио пастирску дјелатност наше Цркве, па је и Митрополитова улога у његовом двадесетогодишњем јавном презентовању Православља на овим просторима од изузетног значаја. Његовим залагањем, још од самог избора за митрополита Аустрије године 1991, православни су, ево већ пуних двадесет година, имали могућност сопстевеног организовања вјерске наставе у многобројним јавним школама.

Личним ауторитетот и сопственим трудом оставио је неизбрисив траг, доприносећи унапређењу вјерске наставе. Учествовао је у оснивању Више црквено педагошке школе у Бечу, гдје су и православни по први пут добили могућност да на њемачком говорном подручју сами образују наставни кадар за потребе предавања православне вјерске наставе у Аустрији.

Октобра мјесеца 2010. године, на оснивачкој сједници православних епископа у Аустрији, којом је лично предсједавао, основана је Православна епископска конференција Аустрије. Његовом иницијативом  она је у допуњеном Закону о православним Црквама у Аустрији јула мјесеца ове године и законски призната. Овом измјеном Закона о православнима из 1967. (Orthodoxengesetz) и Српска Црква је по први пут добила могућност да њена надлежна епархија буде законски призната са правом јавног гласа, што је до сада било право само црквених општина.

На крају нам остаје једино да закључимо да су православни у Аустрији његовом смрћу остали без свог духовног оца и великог борца, али његов незаборавни лик и дјело остаће да живи у срцима и мислима оних који су га познавали и вољели.

Бранислав Ђукарић, теолог, Беч

19. октобар 2011

АУСТРИЈА ЖАЛИ ЗА МИТРОПОЛИТОМ МИХАИЛОМ

19. октобар 2011.

Изненадна  јучерашња смрт митрополита Цариградске патријаршије за Аустрију и Угарску, Михаила Стаикоса (64) изазвала је у Бечу дубоко жаљење. Хришћанство губи великодостојника са «великим заслугама у области екумене, међурелигијског дијалога и дијалога култура и цивилизација», изјавио је аустријски председник Хајнц Фишер.

Председник подсећа на то да је покојни митрополит био «убеђени Европљанин» залагао се за то да цео Балкан буде у Европској унији.

За аустријску државу он је био «репрезентант православља». Маја ове године добио је највиши аустријски државни орден.

Бечки надбискуп кардинал Шенборн, тужним гласом рекао је «Изгубио сам великог пријатеља и брата», био је «велики стуб међухришћанских односа».

Стаикос је био председник православне епископске конференције Аустрије, пре тога неко време председник Екуменског већа цркава Аустрије.

Православље је у Аустрији, захваљујући покојном митрополиту стекло потпуни реноме и признање. Његово мишљење у вези међународних, као и унутрашњих питања, увек је са великом пажњом примано у Бечу. Свим другим православним црквама је био од помоћи да у Аустрији регулишу свој статус или реше неке од проблема. Посебне су му заслуге око увођења православне веронауке у државним школама као и стицања права православних војних каплана у аустријској војсци. За пола милиона православаца Аустрије ово је велики губитак.

«Није он био само грчки архијереј, он је био пастир, заступник и помоћник свих нас православних у Аустрији», изјавио је један румунски свештеник. Желео је да доживи да све земље Балкана уђу у европске интеграције, када путује аутом од Беча до Атине, преко Београда, да му «нико не затражи путну исправу».

ВИА

http://www.serb-kirche.at/index.php?option=com_content&task=view&id=2134&Itemid=1