УКИДАЊЕ ВАЖНОГ ДУХОВНОГ ЛЕКА, ЕПИТИМИЈЕ – ОПАСНОСТ ЕКУМЕНИЗМА

(Како екуменисти разарају Христову Цркву изнутра)

 После пада сатанистичке, комунистичке идеологије народ се нагло почео враћати старој вери. Али мисионарска делатност услед великог недостатка озбиљних духовника изостала је, осим часних изузетака. Ствари постају још горе ступањем СПЦ– е у „Светски савет цркава“, где поједини маловерни епископи примају јеретички дух протестантизма и полако га преносе на наше духовно подручје. То се види у њиховим настојањима да униште подвижнички дух Православља и да свесним занемаривањем канона Једину Свету Саборну и Апостолску Цркву уведу у екуменистичку, свејеретичку заједницу!

Да не би ова превара владика екумениста (читај: јеретика) успела пуно је примера из Житија светих. Отварамо житије Светог старца Теодосија (Кавкаског). Матушка Антонина у постригу монахиња Ангелина, износи своја сећања: „Код оца Теодосија је из Ростова допутовало седам жена. Шест од њих отац Теодосије је примио, исповедио, причестио, а једну је одбио да прими и исповеди. Она после тога бризну у плач да је грцала, а отац јој рече: „Што плачеш? Врати се кући, дај жени мужа а деци оца. Ако се покајеш пред Богом и поново дођеш, примићу те.“

Несретна жена је разорила туђи брак и живела у блуду. Имала је срећу да сретне праведног и прозорљивог Старца Теодосија, који ју је оштро изобличио и одмах јој дао условну епитимију што је грешницу болно освестило и увело у покајање. Но, ми видимо да Свети Старац очекује од ње покајање са исправљањем! Тек када у овом случају она раскине блудну везу и врати мужа и оца законитој породици, може очекивати да јој Старац опрости грехе и сједини је са Господом у Светој Тајни Причешћа.

Шта се данас дешава пред Царским дверима, колико Путиру приђе неиспитаних и непокајаних блудника и блудница, чедоморки, убица, сводника, лопова и архилопова, кривоклетника и других грешника које ми лењи свештеници и мисионари препуштамо вечном огњу пакленом већ за живота!

Страшно је и мислити колико је народно незнање после шесдесет година безбожја, и у каквом се духовном понору налазимо због тога.

У нашем народу сачувала се мудра пословица: „Паметан се учи на туђој несрећи а глуп на својој“. Ево шта се догодило у Финској Аутономној Цркви која је несумњиво под утицајем цариградског патријарха Атинагоре. Фински архиепископ Павле је 1971. године изјавио да дозвољава причешћивање и без претходне исповести“ уколико је духовник с тиме сагласан.“

Поставља се питање: због чега је изазвано одступање о вековне црквене праксе исповедања пред Св. Причешће? Свакако не ради православних хришћана, јер им се тиме чини рђава „услуга“, пошто се тиме нарушавају канонске одлуке (52. Апостолско правило, 102. правило Шестог васељенског сабора). Примити Св. Причешће без испитивања савести и без исповести значи, по речима св. Ап. Павла (1.Кор. 11,27-29) примити своју осуду, и представља опасно слабљење црквено-покајне дисциплине и развраћивање лаика и свештеника. То лишава могућности да се срце очисти од грехова и да се налажу епитимије, та благотворна средства за лечење грешника који се кају. Таквим погубним одступањем укида се једна од богоустановљених Св. тајни Православне Цркве – Света тајна исповести (Мт. 18,18; Јн.20,23). Противећи се оваквом одступању, патријарх московске Духовне академије и семинарије 1972. г. Рекао је : „Неопходно је чешће  објашњавати питања исповести, епитимије, налагања епитимије, о чиму многи не знају и не расуђују правилно!“

Неколико наших владика, који су потценили Светосавље и презрели мудрост коју је Бог дао нашим прецима, нерасудно су се прилепили за Грчку Цркву, посебно за митрополита Зизјуласа архијеретика – екуменисту. Некритички преневши његова демонска богословља заразили су многе наше клирике који су слабог духовног имунитета. То се дешавало у фази уснулости Цркве србске, кад се у опасно доба комунизма- сатанизма Црква зачаурила у оквире својих порти немо посматрајући масовну погибао недоступног јој народа. Паде комунизам: „Једно зло прође ал' ево иде још горе“, да се присетимо шта говори Свето писмо о нашим временима; иде зло екуменизма, свејереси како га биљантно дефиниса наш мили авва Јустин ћелијски. Комунисти су нашу Цркву рушили споља а сад је време када су рушитељи постали они који носе владичанске одежде и свештенство које је ступило у пастирску службу без благодатног призива, из интереса. Зато је Господ дозволио ову кризу, да би нас пробудио и снабдео познањем о демонском богословљу које се високо, подмукло попело на катедре Теолошког факултета, и још горе, са двери Немањићких задужбина проповеда неки нови сој „младостарчества“, гордих монаха који су на своја немоћна плећа примили духовно старање за много духовно оболео народ и за велике светиње народне. Владике које су их гурнуле у огањ наше пропасти народне и сами су пали на Јеванђељском захтеву: „Лекару, исцели се сам!“

Владике новотарци и сами су збуњени и недоследно се понашају. Наш владика Хризостом наредио је да свештеници не дају епитимије, јер то право има само он! На питање једног архимандрита, искусног старца, да ли да пошаље владики, на пример, петнаестину жена које су дошле да исповеде тешки грех утробног чедоморства, владика је рекао: „Немој“!

Бранитељи свете, једине православне вере, архимандрит Серафим и архимандрит Сергије у својој књизи „Православље и екуменизам“, беспоштедно раскринкавају непијатеље Христове који су се окупили у масонској творевини „Светском савету цркава“, чији је циљ да сломи кичму Православљу: „Ми смо уверени да је до поменутих одступања дошло под утицајем цариградског патријарха Атинагоре (масона 33. степена!), јер је он (међу првима) дао дозволу за причешће без претходне исповести, тежећи да оствари ове циљеве:

1. да олакша учешће у интеркомунији оним римокатолицима који би у Православној Цркви желели да се исповеде, можда да се на исповести покају и одрекну својих погрешних римокатоличких убеђења, као што је то у сличним случајевима увек бивало;

2. да исповест не би била препрека за причешћивање у Православној Цркви протестаната и секташа, који, као што се зна, уопште не признају Свету тајну исповести.. Ето како се православне Свете тајне профанишу за љубав екуменизма!“

Екуменистичка машинерија, пишу они даље, је устројена веома лукаво и подмукло, тако да она беспоштедно и разорно делује на чистоту Православља. У једној Помесној Цркви он подрива догматику Православља, у другој удара на каноне... И после ових подривачких, рушилачких деловања у појединачним Помесним Црквама масонски екуменисти су планирали да око 2012. сазову „Осми васељенски сабор“ који ће озваничити безакоње. „Свето Православље је со хришћанскиг света (Мт. 5,13). Неки „православни“ екуменисти хоће сада да обесоле Православну Веру да би сјединили Православну Цркву са другим вероисповестима. Под утицајем нових екуменистичких струјања Помесне Православне Цркве се заносе и повијају (уп. Еф. 4,14). Многи њихови званични „представници“ – екуменистички посленици, грозничаво раде на успостављању интеркомуније, што им је масонски екуменизам ставио у задатак.“

На жалост, малодушни и маловерни клирици и мирјани примају сугестије екуменизма и драже су им њихове лажи од Богом откривених истина њихове Мајке – Цркве. Драже им је туђе блато, него своје злато!

Услед велике моралне и физичке раслабљености хришћани последњих веремена, то јест ми, нећемо моћи имати никаквих подвига али ће усред страшне саблазни која је већ у свету, због толико перфидних искушења које ће антихрист својим сатанским умом смислити не би ли како узмогао да превари и изабране, нама, хришћанима Бог ће урачунати у подвиг тиху и тајну муку коју смо имали борећи се да сачувамо Православље, ту ризницу Благодати, којом нас Господ невидиво укрепљује.

Епископ Теофан Затворник, руски светитељ из 19. века, у писмима својој духовној деци жедној спасења саветовао је : „Правду Божију не треба искривљавати. Она није наша – дата нам је. Њу исповедати и свима је предавати чисту, каква је и дошла до нас из уста Божијих – то је наш дуг. Рђав живот водимо; барем правду Божију да проповедамо без примеса, и то је нешто!“

У том духу је говорио и велики бранилац Православља, Св. Марко, митрополит ефески: „Исповедајмо до последњег даха с великом смелошћу тај добри залог Светих Отаца – исповедање којим се научисмо од детињства, које смо одувек сведочили и са којим ћемо, на крају отићи одавде, носећи са собом... макар Православље!“ Такође и Св. Викентије Лирински сведочи: „Морамо се страшно бојати тешког греха издаје вере и одступања од Православља!“

 Марко Мали, Чачак

(Епархија жичка)