header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Ко је био Никодим Ротов
Ко је био Никодим Ротов Штампај Е-пошта
недеља, 20 новембар 2011
           Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) је, да се подсетимо, 2. новембра 2011. одржао предавање на Санктпетербуршкој православној Духовној академији, које је посветио успомени на митрополита лењинградског и новгородског Никодима (Ротов). У уводу свог реферата, Митрополит је указао на Никодима Ротова као на неприкосновени ауторитет, а његове активности истакао као сигуран орјентир, када су у питању припреме за будући Свеправославни Сабор.

По речима митрополита Илариона, овај јерарх РПЦ „стајао је на челу процеса који треба да доведе до сазива Светог и Великог Сабора Православне Цркве. Он је, такође, био и „непосредни учесник предсаборског процеса све до своје преране смрти 1978.“

Остаје нејасно зашто је митрополит Иларион у свом реферату под називом „Међуправославна сарадња у оквиру припреме за Свети и Велики Сабор Православне Цркве“, апострофирао рад митрополита Никодима Ротова у припреми за Свеправославни Сабор, али и у црквеном животу уопште. Јер активности овог јерарха не могу бити ни канонска ни догматска основа за сазив Свеправославног Сабора (а не могу бити ни пример за углед православним хришћанима). То, иначе, могу бити само озбиљна питања догматске природе, појављивање јереси које потресају Васељенску Цркву, а такође и питања која имају општи значај за све Помесне Православне Цркве.

Зато је истицање Никодима Ротова у први план у овом тренутку, у најмању руку, проблематично.

У тексту који следи можемо видети шта други извори говоре о томе ко је био овај човек.

Уредништво

 +++
          У књизи М. Стахович "Фатимска јављања Божје Мајке: утеха Русије" наводи се занимљива чињеница: "Године 1931, 5. фебруара, бискуп д'Ербињи, представник комисије "Pro Russia" (римског) Источног института, близак папи, с којим се сретао свакодневно, писао је у Москву бискупу Неве о свом пројекту да се за Русију као патријарх изабере владика Вартоломеј, који је тајно прешао у католицизам. Тај избор, уз "садејство" Рима, би се могао остварити сакупљањем потписа православних епископа. Благодарни "изабрани" кандидат би потписао унију, а Русија би, као одговор на штедри гест Рима, добила дар: мошти Светог Николаја Чудотворца!" (стр. 23-24).

У књизи професора Лионских католичких факултета и саветника конзулата Француске при Ватикану А. Ванже (у другој транскрипцији - Анже) каже се да је "апостолски админситратор" Москве П. Неве добио од Мишела д'Ербињи пуномоћје да онима који из православља прелазе у католицизам одобри да у тајности чувају своју нову конфесионалну припадност.

Занимљиво је и Ванжеово саопштење да му је митрополит Никодим Ротов причао како је у колегијуму "Русикум" (језуитском оделењу за припрему мисионара "источног обреда") служио на антиминсима које је још 20-их или 30-их година бискуп Неве послао бискупу д'Ербињи.

Председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије и тајни католик,

митрополит Никодим Ротов

С тим у вези веома је озбиљно саопштење објављено у католичком издању у "National Catholic Reporter" и које се позива на књигу "Pasion and Ressurection: The Greek Catholic Church in Soviet Union", према коме је лењинградски митрополит Никодим имао инструкције папе Павла VI, да шири католицизам у Русији и био тајни католички бискуп, који се крио под маском православног архијереја. Према саопштењу "Радио Ватикана", патер Шиман у часопису језуита "Чивилта католика" тврди даје митрополит Никодим отворено подржавао "дружбу Исусову", с чијим је многим члановима имао најприсније пријатељске везе. Тако, на пример, шпански језуита - свештеник Мигуел Аринц био је позван од стране Митрополита Никодима да држи предавања у Лењинградској духовној академији (70-их година), и тако је постао први језуита који је држао предавања у православној образовној установи у Совјетском Савезу.

Митрополит Никодим је превео на руски језик текст "духовних вежби" Игнација Лојоле - оснивача "Дружбе Исусове" и, као што пише патер Шиман, увек их је имао код себе, а према М. Аринцу стално сезанимао "за духовност језуита" ("Истина и живот", 2/1995, стр. 27).

У том католичком часопису "Истина и живот" (стр. 26) наводе се карактеристичне успомене свештеника - језуита Мигуела Аринца који је, по благослову митрополита Никодима, служио "литургију источног обреда" у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, при чему је прислуживао "будући владика Кирил - тада је био у чину ђакона" (као што је познато, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству.) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да се причешћује са православним клирицима ("Истина и живот", 2/1993, с. 27).

Митрополит Никодим Ротов и језуита Мигуел Аринц, Лењинград 1971. године.

Додајмо да је митрополит Никодим магистрирао са темом о понтификату римског папе Ивана XXIII, а умро је изненада у септембру 1978, на аудијенцији код новоизабраног папе Ивана Павла I, у чему се може видети указање одозго на оно чему је стремила душа овог познатог митрополита-екуменисте.

Па ипак, неопходно је уочити да појам "тајни католик" не претпоставља формални раскид с Православном Црквом. Тајни прелаз у католицизам значи нејавно примање духовног лица у крило тзв. "Васеленске цркве", то јест у евхаристијско општење и јерархијску везу са римским епископом (папом); при том се наставља служење у Православној Цркви у постојећем чину и дужности са циљем постепеног развијања међу парохијанима и, ако је могуће, међу свештенством, симпатија према Западној "Мајци - цркви". Још почетком XX века папа Пије X разрешио је да се у унију примају православни свештеници с тим да остану на местима која заузимају при православним храмовима, под јурисдикцијом православних епископа и петроградског Синода; на Литургији је било дозвољено да се не чита "Filioque", да се не помиње папа, могао је да се помиње Синод, итд. (К. Н. Николајев, "Источни обред", Париз, 1950, с. 62).

Делегација Московске Патријаршије на челу с митрополитом Никодимов Ротовим на пријему код папе Павла VI 3. јула 1975. године; у саставу делегације био је и архимандрит Кирил (Гунђајев),садашњи Патријарх Московски и целе Русије.

Управо Тајнo унијатство појединих свештеника или чак епископа по замисли ватиканских аналитичара мора да обезбеди дело уније са тзв. "Римским престолом". Тој унијатској идеји служи и идеја коју широко користе филокатолички настројени православци - идеја "два плућна крила" - Православља и католицизма, који, тобож, чине јединствену Васеленску цркву (један од родоначелника те идеје - руски религиозни философ Владимир Соловјов примио је католицизам 1896.) Треба приметити да су ретки случајеви преласка у католицизам појединаца у предреволуционарној Русији били сматрани "племићким будалаштинама", а на народ то није имало никаквог утицаја.

Рим због својих мисионарских и унијатских циљева у последње време не настојава на читању Символа вере са додатком "и од Сина", када се служи византијска Литургија (папа Бенедикт XIV још је 1746. рекао да израз "Који од Оца исходи" не значи "само од Оца", него имплицитно значи "и од Сина"). Уз то "Источни обред" Ватикана признаје многолетно поштовање руских светаца који су прослављени после 1054. по форми римокатоличке канонизације и допушта, ради крип-тоунијатских циљева, њихово литургијско поштовање.

На тај начин, "источни обред" - нови метод мисије Ватикана - био је пронађен после неуспешних покушаја уније у току протеклих векова, када је црквена свест православног народа пре бирала да се трпи, да се буде гоњено и чак да се умире него да се изда светоотачка православна вера.

У последњим деценијама унионална стратегија Рима у односу на Русију састоји се у томе да се не треба бавити отвореним латинским прозелитизмом међу појединим руским "шизматицима" (агресивна мисија и наметање латинства може да изазове само узвратна антикатоличка расположења у православној средини, што је веома нецелисходно за идеју "уније" са "Светим престолом"), него да треба ићи на унију по примеру митрополита Исидора: потчинити римском "првосвештенику" одједном целу Руску Цркву, остављајући јој право да не прима било који други латински догмат и да на тај начин сачува своју источну чистоту.

Увек треба памтити да Ватикан никад није заборављао свој главни, вековни циљ - да римском престолу потчини "источне шизматике", или, како би рекли данашњи екуменисти, "сестринску цркву".

Извор: Владимир Димитријевић, Од догматике до аскетике, Православна Црква и римокатолицизам, ЛИО, 2002, стр. 315-317.

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( петак, 15 април 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.