Католици се у неким манастирима већ осећају веома пријатно…

Ма какве се узвишене речи  изговарале на високим трибинама и конференцијама за штампу, оно што се немушто назива некаквом “црквеном реформом” у стварности је права модернистичка револуција, која и не помишља да се заустави, већ, напротив, намеће се са гвозденом и непоколебљивом вољом и доследношћу.

Нека су то и ситни кораци, нека су и успорени, али нас они упорно навикавају на мисао о томе, да границе Цркве уопште нису такве, какве смо ми навикли да сматрамо, да чувене речи Јована Павла II (коме је недавно у Москви подигнут споменик) о “два плућна крила” Цркве, није дипломатски манир нити лажно јеретичко учење главе латинских паписта, него да је то истина. И мада нам још директно не говоре да ми морамо да живимо у складу са том “истином”, то је само због тога што ми још нисмо спремни да то прихватимо а никако због тога што екуменистичке тендеције нису присутне код одређеног дела данашње јерархије. То су малени, наизглед успутни догађаји, који појединачно гледано, немају велики значај, али када их сагледамо у целини, стичемо потпуно закономерну слику. Задатак аналитичара се и састоји у томе да, у тој слици ипак види неку закономерност, а не случајни и површни скуп појединачних случајева.

Недавно су се на страницама руског интернета узбуркале страсти, повезане са веома индикативним догађајем – сусретом чланова руске делагације на челу са митрополитом Иларионом, са Римским папом Бенедиктом XVI.

Слугерањска пискарала су не једном осудила неразумне ревнитеље, који се као што видите, узбуђују самом чињеницом што високи црквени чиновници раде свој посао – спроводе планиране сусрете са руководиоцима других конфесија. При том, непристрасним људима је јасно да ова пикантна ситуација (која је и постала разлог за препуцавање православних блогера и новинара) уопште није изазвана због самог сусрета, него због сервилне страсности са којом су чланови руске делегације (са изузетком једног бизнисмена) љубили папску десницу. Позивања на “протокол” су овде апсолутно неубедљива. Још нико и никад није измислио тако избирљив протокол, који једни морају обавезно поштовати а други га могу игнорисати - без икаквог дипломатског скандала или било какве затегнутости односа између две високе стране. Тако да је, пољубити или не пољубити ону десницу, представљало искључиво личан избор учесника сусрета. Као што је познато, 32 Правило Лаодикијског Сабора гласи: “Не приличи примати благослов од јеретика, чија је суштина пре у празнословљу него у благословљу”. Међутим, на видео запису ми видимо како се један од учесника (ради се о оцу Димитрију Сизоненку, секретару за међухришћански дијалог у “Оделењу за спољне црквене везе”) директно каже, обраћајући се Бенедикту XVI, «Bless me, please» (“Благословите ме, молим Вас”), после чега се поклања и целива руку папи. Слично се понео и други учесник сусрета – старешина храма свете Екатерине у Риму, отац Антоније, који је рекао, директно се обраћајући папи: “За нас ће бити огромна част, ако једном Ви могнете да нас посетите”.

Као што је познато, званична позиција РПЦ, која је не једном јавно изнесена, како од стране покојног Патријарха Алексеја II, тако и садашњег Предстојатеља Патријарха Кирила, огледа се у томе да за посету папе Русији постоје потпуно јасне и веома озбиљне препреке, међу којима је и политика прозелитизма на канонској територији наше Цркве, као и подршка унијаћењу. Тако да се, као што видимо, један од не толико високих чиновника Оделења за спољне везе, дрзнуо да коригује званичну позицију свештеноначалија. И ко овде пројављује непослушност – ти ратоборни екуменисти или ми, који смо се усудили да о томе јавно проговоримо?

Лако је схватити да произашли догађаји уопште нису површни, па самим тим ни безопасни, пошто се дотичу најдубљих темеља наше вере, чији је основ еклисиологија. Као што је познато, ми православни не признајемо католичко учење о папи као глави Цркве (само Христа поштујемо као главу Цркве) и намеснику светог апостола Петра. Дакле, они који узимају благослов од папе и љубе папину десницу, на којој се током историје, увек налазио папски прстен, као симбол његове власти, – да ли ти исти, за разлику од свих православних, признају папу папом, то јест, намесником светог Петра? А из овога даље произилази истинска револуција у еклисиологији, која у том случају нема ничег заједничког са православљем. Кроз призму реченог, позната изјава митрополита Илариона о томе да католике не треба сматрати јеретицима, добија много злослутнији смисао.

Ми сматрамо да горе изречена критика на апсолутно разложан начин разобличава врло двосмислену позицију садашњег Оделења за спољне везе МП и његовог руководства. Међутим, пошто је митрополит Иларион већ дао своје “објашњење” о наведеној епизоди  да кажемо неколико речи и о том “објашњењу”. Оно је заиста изузетно. “У Ватикану постоје одређена правила понашања – изјавио је он – по којима папи целивају руку они који га посећују. Таква правила понашања постоје и на многим монархијским дворовима. Не треба заборавити то, да је Римски папа, осим што је поглавар Католичке цркве, још и монарх у својој држави. Када сам га ја посећивао, тада су ме чланови делегације коју сам спроводио - тамо је било и свештеника и мирјана - питали како да се понашају. Ја сам то оставио њима на вољу”. Дакле, шта је у ствари рекао митрополит Иларион? “У Ватикану постоје одређена правила понашања, али да ли их поштовати или не поштовати, ја сам као руководилац делегације оставио на избор самим члановима делегације”. Дакле, ова “правила понашања”, у принципу не морају да се поштују. У том случају, као што смо горе већ указали, постојање или отсуство таквих “правила понашања” уопште нису оправдање за оне, који су упркос ономе што им налаже њихова вера Православна, више волели да поштују “правила понашања”. Међутим, најзанимљивији у свему је горе наведени, други пасус поштованог владике. Као што смо већ имали могућност да напоменемо читаоцима, папа је глава цркве само по по уверењу самих католика (у чему се, уосталом и огледа јерес папизма, коју митрополит Иларион избегава да именује као јерес). У стварности је та глава само и искључиво Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Митрополит Иларион овде избегава да разобличи јерес папизма (он би морао да користи такве изразе, као “по уверењу самих католика” итд.), представљајући католичку екслисиологију као нешто објективно, као чињеницу самог црквеног живота, а која је у стварности само плод јеретичке заблуде паписта. Он даље говори да ми једино примат папе не признајемо, а не учење о папи као такво. Из тога неизоставно проистиче да је, рецимо, са његове тачке гледишта, непоштовање у Ватикану прихваћених “правила понашања” о целивању папине руке, само уступак “фундаменталистичкој тврдоглавости” православних, а никако исповедање оне истине, која је садржана у нашој светој и спасоносној Православној Вери.

Овај, веома важан догађај, који је прилично разматран од стране блогера и новинара, веома “угодно” се уклапа у дуги низ других догађаја, на први поглед ситних и незначајних. Ево једног од њих.

У наше руке допало је писмо парохијана Дивјејевског женског манастира, једне од највећих светиња Русије, основан и освештан од нашег великог подвижника – преподобног Серафима Саровског. Испоставило се да су се у мају 2011. године, у Дивјејеву појавиле католичке монахиње, са карактеристичним католичким крстовима изнад подрасника. Њих су видели на канавки и они који су долазили у храм.

Од почетка септембра њих су приметили на богослужењима у храмовима манастира и парохијском храму свете великомученице Јелисавете и чак и на Литургији верних. На питања верујућег народа, оне су одговориле да су оне католици и да не намеравају да приме православну веру. Тада су им упутили примедбу да оне не смеју посећивати богослужења у нашим храмовима (у складу са Апостолским правилима и одлукама Сабора Светих Отаца). Оне су на то одговориле да имају разрешење и показале “мирно писмо” адресирано на Архиепископа Нижегородског Георгија и игумана Сергија, игуманији манастира, које је потписао митрополит Иларион (Алфејев). У њему се удовољава молби

католичког пастора монашке заједнице Успења Пресвете Богородице из града Маотерата (?) у Италији, о омогућавању посећивања богослужења, са циљем изучавња литургијских традиција Православне Цркве…

Парохијани Димитрије и Ирина су 13 септембра покушали да се супротставе уласку у храм једној католичкој монахињи. Резултат конфликта било је удаљавање из храма Димитрија и Ирине од стране обезбеђења, њих су фотографисали и сада им не дозвољавају долазак на богослужења.

Наведеним чињеницама додајмо да су сестре, чланице обитељи, заплашене прошлогодишњом историјом, када су неке сестре истеране из манастира због тога што нису желеле да приме нове пасоше и у овом случају нису пружиле никакав отпор безакоњу. Међу становништвом самог Дивјејева, парохијанима манастира, у вези са таквим плурализмом вере који је проникнуо унутар манастирске ограде, догодио се озбиљан раскол. Многи су потпуно престали посећивати богослужења, сматрајући дивјејевске храмове оскрнављеним због присуства тврдоглавих непокајаних јеретика.

И тако, видимо да је скандал који се подигао око Оптинске пустиње пар година уназад, где неки парохијани тобоже нису пуштали у храм православне новокалендарце, био директна припрема за “толерантност”, следећу етапу васпитања код нас, где ће после богослужења са православнима, почети заједно и да се моле (“присуствују”) не само новокалендарци (који ипак нису јеретици и самим тим не подпадају под одговарајућа апостолска правила), већ и јеретици – паписти. Из писма које смо добили, потпуно јасно се види да није реч о једној посети православног храма од стране католика, са циљем поклоњења светињи (као што раде наше групе поклоника, на пример у Барију, где се не одигравају никакве заједничке молитве, или у другим местима у Италији, где се чува мноштво моштију и древних светиња, које су својевремено изнели крсташи из опљачканог и од њих исмејаног Констанинопоља - тако да гостопримство наше “католичке браће” може да служи само као слабо покајање због злочина папиних рицара). Није реч чак ни о дипломатској акцији, у вези са било каквим догађајем вишег црквено-дипломатског нивоа, него се ради о регуларном (практично свакодневном) посећивању управо православних богослужења, током доста дугог временског периода (практично читавог лета, три летња месеца).

Овде није реч о било каквој “мисији” (тај израз је омиљени адут новотараца). Покушај парохијана да убеде католкиње на примање Православља, такође није била помисао нити њихова, нити манастирске “управе” (Овде имамо случај када уобичајена “мисиофилска” демагогија, ради против наших црквених новотараца, а не у њихову корист). У датом случају мора се признати, да се не ради ни о каквом мисионарском ентузијазму, него о васпитању “толеранције”, чију је идеологију  велики Константин Леонтјев назвао “свепомешаношћу”, која је врло агресивна. Васпитавање у “толерантној” идеологији започело је управо у сакралним центрима наше Цркве, који су одлучили да “граде” по образцу храма на Великој Ординци (Део Москве у којој се налази владичански храм митрополита Волокамитског Илариона – прим.прев).

Треба рећи да то уопште није усамљен случај. Данас се католици веома угодно осећају, на пример, у Нило-столобенској пустињи на Селигеру (о чему имамо апсолутно поуздана сведочења очевидаца), као и у низу других манастира. Екуменистички курс заузет је “озбиљно и на дуге стазе”. Противљење црквеног народа биће једноставно игнорисано.

Владимир Семенко, директор аналитичког Центра етно-конфесионалних истраживања, специјално за “Руску Народну Линију”.

Превод са руског: Ранко Гојковић

http://www.ruskline.ru/news_rl/2011/10/28/ekumenizm_shagaet_po_rossii/