Ој, човече праведниче, један Божији службениче, чини добро за живота, јер кад с’ овога света пођеш, ништа с’ собом понети нећеш, већ скрштене беле руке и праведна дела своја.

Свети схимонах Георгије (Витковић)

...Неки људи су говорили да је чудак-они нису могли да продру у његов свет. Они нису могли да доспу до његовог неба, или да путују облацима. Ти људи су остали на земљи….

О.Стефан (Милковић) је рођен 1922 године. Још пре другог светског рата отац Стефан је ступио у манастир Туман у Србији као послушник, где се у то време подвизавало руско браство. За време рата се налазио у манастиру Студеница. О томе сведоче сећања о манастиру тих година архимандрита Јована (Радосављевића). У то време је владика Николај (Велимировић) рукоположио оца Стефана у ђакона. На Свету Гору, према сопственом казивању отац Стефан је дошао из Србије пешке почетком педесетих година. Најпре је ступио у српски манастир Хиландар , где је боравио сасвим кратко. Живео је с руским монасима у Кареји, затим сам у Старом Русику, а потом се населио на Каруљи, месту најсуровијих подвига светогорског монаштва. Овде је отац Стефан провео скоро 40 година. Припадао је Руској Православној Заграничној Цркви, као и неки други каруљски подвижници, али је примао све ко му се обрати за савет и помоћ. Помињао је стотине имена сваке ноћи вршећи Проскомидију притом без помјаника, напамет. Написао је четири брошуре, које садрже духовне поуке општедоступног карактера, које су штампали његови грчки пријатељи. Али он је у историју Свете Горе ушао пре свега својом светлом личношћу која је у свему имала  посебан колорит: и у фигури, и у живом општењу са стотинама гостију, и у подвизима. Пожар је уништио келију, цркву и велику библиотеку оца Стефана. После овог догађаја Каруљски подвижник долази у Србију, у манастир Сланци  код Београда, који је  метох манастира Хиландар.

У манастиру Сланци, посвећеном светом Архиђакону Стефану Првомученику, отац Стефан се упокојио на празник Ваведења Пресвете Богородице 2001 године.

 +++

Казивања оца Стефана –Слобода

Бог је човеку једином од свих бића које је створио дао ум и слободу. Ум да би ту слободу могао да користи на прави начин, a то значи да се придржава његових Божијих заповести. Те заповести не ограничавају човеку слободу него је потврђују. Ако се ми њих не придржавамо онда је губимо. Заваравају се они који раде супротно, јер не користе свој ум. Грех је даље присутан међу нама, јер је  човек ташт. Проповедник каже-таштина над таштинама, све је таштина. То је највећи грех. Од тог греха све остало настаје и лаж и завист,  па онда због тога крађа, жеља за моћи над ближњима које тако не осећамо , ако имамо такав грех, и на крају злочин. Понекад, чак и они који су се борили против Христа, добију од Бога просветљење и преобразе се потпуно ослободе се свог греха.

Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!

Одабрао сам свој пут. Нико не може да ме скрене…

Отац Гаврило (Духовни разговори):

,,Отац Стефан је живео светим животом 40 година на Светој Гори. Сама та чињеница значи да је велика благодат за цео Београд па и Србију, што се земни остаци те чисте душе, тог великог подвижника, налазе у манастирском гробљу манастира Сланци посвећеном светом Архиђакону Стефану Првомученику. Када би знали верници како је старац живео светим животом, долазили би стално на његов гроб, палили свеће и полагали или чак садили цвеће, јер је старац много волео цвеће и велике молитве узносио гајећи га на врлетима Свете Горе. Недавно сам у рукама имао фотографију гроба старца Стефана. Када сам се више удубио и пажљиво погледао место на коме се налази његов гроб, мисли ми за тренутак одлуташе на Свету Гору. Скромно је све што се око њега види, обичан гроб, дрвени крст, понеки цвет, а у близини кошнице са пчелама. Баш као на Каруљи. Ништа то није случајно, па ни то што је баш Београд добио велики благослов да има тело таквог подвижника као што је био отац Стефан са Каруље.”

Многобројна духовна чеда оца Стефана