ЕНГЛЕСКА ПОЛИТИКА ЗА РАЗБИЈАЊЕ СРПСКИХ И РУСКИХ ПРОСТОРА

У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.

Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904 године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”.

Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.

Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.

На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза, сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (...) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање de facto постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.

СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“

Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “de facto” Грузију и Азербејџан.

Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на коме су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора.

Све те подмукле операције, са крајњом намером да се образује “руска пустиња”, нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”.

Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину “слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици.

У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Антхонy Бевинс) је обелоданио у листу „Индипендент“ 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.

Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.

„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“

Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као предзнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану.

Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године. Енглески посланик Маркиз Солзбери оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена...”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.

Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон и публициста Викам Стид. Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”.

Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. Тиме су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.

Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром ма то да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Роунд табле) био је енглески милионер Сесил Родс, чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”. Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (РИИА) у Енглеској и Савет за спољне односе (ЦФР) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.

ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА

Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.

У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове, водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер, брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.

Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.

Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.

БРИТАНСКИ БРОЗ

Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.

Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије 'Начертанија' Илије Гарашанина из 1844. (...) представља страшило за западну Европу.”

Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?

Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин, шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Еден): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”?

Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.

Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.

Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор, један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал и Норман Дејвис, Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.

ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ

        Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско...” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.

Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.

Крај првог наставка

Фотографије приредио сајт "Светиње Браничева"

http://www.svetinjebraniceva.rs/