У данашњем издању часописа Journal of Applied Ecology, стручњаци су упозорили да су етиопска стабла која дају смолу од које се производи тамјан, у драматичном опадању, тако да би у наредних 50 годинама Етиопија могла забележити пад производње и до 90 %.

Могуће је да и климатске промене утичу на стабла, али пуно више неконтролисана експлоатација.

Дивље стабло рода Boswellia од чије смоле се добива тамјан високо је три до шест метара, а успева у дивљини Блиског истока и на Рогу Африке.

Иако дрво тамјана воли суву климу, потребна му је влага монсунских киша коју доносе летни месеци. Уколико она изостане, дрво се може потпуно осушити.

Током божићних празника у црквама се спали пуно тамјана. Али, та твар има још особина.

На Истоку га користе, на пример, против упала и као дезинфекционо средство. У Антици је тамјан био подједнако скуп као и злато.

Тамјан се користи већ око 5000 година.

Златно време трговине тамјаном сматра се око 1000 година пре нове ере, кад се трговина одвијала путевима каравана.

Ти су каравани са севера доносили важну храну, али и текстил, одећу и друге производе, којих није било на југу и мењали би то за тамјан.

Тешко и опасно путовање до лучких градова Александрије, Газе или Алеппа трајало је понекад и више од два месеца. Већина путева водила је кроз пустињу.

Током транспорта тамјан је продаван све скупље, а док би стигао до Венеције био је подједнако скуп као и злато.

У арапским земљама је тамјан омиљено дезинфекционо и мирисно средство и у свакодневници. Због његовог дезинфекционог и освежавајућег дејства становници пустиње своје браде, косу и одећу држе изнад запаљеног тамјана. Од Антике до Средњег века лекари су тамјан користили као лек, против прехладе и желудачних тегоба. У Европи су лекари и фармацеути открили деловање тамјана на здравље тек пре 20-ак година.

Тамјан се бере тако што се зареже у кору за време сушне сезоне.

Рез се може обнављати свака две или три недеље, а смола која излази се сакупља и суши.

Колико тaчно тамјана се извози није познато. Европа увози око 400 тона годишње, а отприлике толико иде у Кину за коришћење у традиционалној медицини, за цркве и као сировина за парфеме.

Извор: „advance.hr“