Грузијска Православна Црква не признаје латинске тајне и не пристаје на богословски дијалог с римокатолицима

Папски представник на Кавказу, бискуп Ђузепе Пазото, је пре неколико дана дао интервју дописнику екуменистичког интернет портала „Благовест-инфо“, у коме се пожалио на одсуство међусобног разумевања с Грузијском Православном Црквом (ГПЦ).

Он је, између осталог, рекао и да је један од приоритета активности римокатолика у Грузији „делатност у име јачања јединства међу хришћанима различитих конфесија“. И, наравно, каже Пазото, „изградња добрих односа с Грузијском Православном Црквом, којој припада апсолутна већина становништва Грузије, има за нас посебно важан значај“.

Представник Ватикана јадикује: „На жалост, спектар наших односа с ГПЦ је подељен на два дела, који се снажно разликују један од дугог. Ако је на плану међуљудских односа, или, рецимо, у реализацији социјалних пројеката, све добро, то на богословском плану не можемо постићи чак ни минималан ниво разумевања. Ствар је у томе, што Грузијска Православна Црква, за разлику од других Помесних Православних Цркава, у овом случају Руске, не признаје валидност тајни свршених у Римокатоличкој цркви. И то ствара веома много проблема у свакодневном животу; на пример, када чада католичке и Православне Цркве желе да ступе у брак. У Италији то не представља проблем; у многим православним земљама такви бракови се такође благосиљају. Али, у Грузији, ако католик жели да се венча у Православној Цркви, њега обавезују да се покрсти, а ако се православни (или православна) венчава с римокатолкињом (или римокатоликом) у Римокатоличкој цркви, њега сматрају одступником...“

Ђузепе Пазото даје своје виђење „проблема“: „Претпостављам да разлог за такву строгост лежи у чињеници да су се грузијски православци у читавој својој историји налазили на ивици потпуног уништења од стране спољашњих непријатеља Цркве. Отуда и тај одбрамбени карактер богословља. На жалост, последњих година се тај одбрамбени карактер појачао... У сваком случају, ова околност ствара озбиљне препреке на путу нашег дијалога“.

Он је такође приметио да, за разлику од ГПЦ, са другим религиозним организацијама, које у Грузији чине мањину, римокатолици имају далеко конструктивније односе. Тако су они, рецимо, заједно с монофизитима, лутеранима, баптистима и адвентистима, створили заједничку групу.

Њихов предлог да и Грузијска Православна Црква приступи освој групи је одбијен.

По материјалу са „Благовест-инфо.ру“ приредило

Уредништво „Борбе за веру“

+++

 Коментар Уредништва "Борбе за веру"

Римокатолички бискуп јадикује што ГПЦ, за разлику од других Помесних Православних Цркава, не признаје валидност латинских тајни и одбија сваки дијалог на пољу богословља. Овакав светоотачки чврст став Грузијске Цркве, када је у питању уплив  разарајућег вируса папистичко-екуменистичке свјереси у Православне Цркве, јача оптимизам православних у погледу коначног тријумфа Православља над свим лажима религије антихриста. Сматрамо важним напоменути, да је у мају месецу 1997. године Грузијска Православна Црква иступила из свејеретичког Светског савета цркава. Одлука о иступању је уследила пошто су се обитељи четири најпознатија манастира у Грузији, у априлу и мају 1997. године, обратиле отвореним писмима предстојатељу ГПЦ. Обраћање манастира Светог Шиа од Мгвиме, од 27. априла 1997, потписало је цело његово братство на челу са старешином архимандритом Георгијем и архимандритом Јованом (Шеклашвили). Обраћање Лавре Преподобног Давида Гареџијског, од 30. априла, потписао је настојатељ Григорије (Губахидзе) с братством.  Обраћање манастира Зарзма, од 15. априла, било је оверено потписима архимандрита Георгија (Хабеишвили) и братије. Обраћање манастира Витанија потписало је цело братство, на челу с настојатељем јеромонахом Хагајем (Чохели). У својим писмима Католикосу-Патријарху целе Грузије Илији II, монаси су захтевали моментално иступање Грузијске Цркве из екуменистичког покрета. У мају 1997. године овим ревнитељима Православља се придружило свештенство и монаштво Шемокмедске епархије. Присталице екуменистичког покрета су покушале да верни народ преведу „жедан преко воде“ „разјашњавањем“ принципа „православног“ екуменизма, али верујући нису прихватили лажи које су им наметане. Антиекуменистичку позицију је подржавала већина грузијског свештенства. Лидери политичких партија, које нису покидале везу с народом, такође су се придружиле обраћањима. Медији су, по промислу Божијем, такође били на страни противника екуменизма. И, као резултат протеста и притиска одлучних антиекуменистички настројених чеда Грузијске Православне Цркве, Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II је, у мају 1997. године, донео једино исправну одлуку о иступању ГПЦ из ССЦ и других екуменистичких структура. И тако је ГПЦ отргнута из мреже „савета нечастивих“ и утицаја богопротивног екуменизма.

Као што је познато, одлука о иступању из ССЦ је донета и у СПЦ. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном мајско-јунском заседању 1997. године, „...донео је одлуку да Српска Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965. г...“. Такође, „...одлучено је да Српска Црква убудуће не буде више органски члан ове организације“. Но, ова одлука Сабора СПЦ, као, на жалост, ни многе друге, никада није спроведена у дело.