Синдром куване жабе је израз који се користи за ситуацију када нека особа живи у условима који би требало да буду неприхватљиви или неиздржљиви за њу, али она то не примећује зато што је у ту ситуацију доспела постепено, привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло (Википедија). Израз је настао као резултат експеримента са жабом и врелом водом. Ради се о следећем: уколико се жаба убаци у посуду са врелом водом, одмах из ње искочи. Међутим, уколико се жаба стави у посуду са хладном водом, која се постепено загрева, она ће се скувати, а да неће одреаговати.

Управо овакав експеримент, али не са жабама, већ са српским православним народом, већ годинама спроводе српски екуменисти и новотарци. Ево како то изгледа на неколико конкретних примера.

У Епархији жичкој је била ситуација да је архијерејски намесник пожешки Дмитар Луковић (познат по томе што је тукао вернике у храму у Душковцима на други дан Свете Тројице 4./17. 6. 2008. године), окитио бадњацима храм Света Три Јерарха у Пожеги за римокатолички Божић 2010. године.

Већ 2011. смо  имали ситуацију да је за Божић, по папском календару, био окићен владичански двор и саборна црква у Краљеву (Епархија жичка). Очигледно - експеримент напредује.

На „званичном“ сајту СПЦ је, 24. децембра 2011. године, објављена честитка тзв. „Информативне службе СПЦ“ свима који Божић славе по грегоријанском календару. Да ли је било протеста због тога? Када су експериментисти видели да „заморчићи“ не реагују - наставили су да загревају воду. И већ 31. децембра 2011, на горепоменутом сајту патријаршијских екумениста, освануо је текст под насловом „Нова година“ (Текст доносимо у прилогу - нап. "Борба за веру"). Испод наслова - слика ватромета испред Храма Светог Саве. А текст? Округло па на ћоше. Нит' смрди, нит' мирише. Рекло би се: језуитска школа. Површним читањем може се стећи утисак да се „критикује“ празновање „Нове године“ по грегоријанском календару. Наравно, за сада тако мора - не сме се вода нагло загрејати!

Међутим, сам наслов текста, са сликом ватромета, шаље јасну поруку: НОВА ЈЕ ГОДИНА! Јер да је аутор желео да наговести читаоцу да је текст критичког карактера, ставио би наслов Нова година под знаке навода. Или би га насловио, рецимо, О Новој години по грегоријанском календару; или: Осврт на Нову годину по грегоријанском календару; или: Грађанска Нова година... Но, ништа од тога или томе сличног. Чак су и у првом пасусу болдоване прве две речи Нова година... Све је уређено тако да само слеп не види истину.

На самом почетку текста читамо екуменистичко-новотарску „премудрост“: „Нова година је... први дан у следећој години“. Даље: „У данашње доба, већина земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара.“  То је, дакле, "новогодишња" порука  из Патријаршије у Београду православним Србима. Већина  земаља је прихватила грегоријански календар, а православни Срби још нису. Али, зато су ту они, српски екуменисти и новотарци, да ту ствар убрзају.

Иначе, „већина“ је „златно теле“ српских екумениста. Чинили су они много тога недозвољеног, док нису извајали то „теле“: грубо су газили Свете каноне, Устав СПЦ, одлуке Сабора... А сада већ, уз помоћ свог „божанства“, могу да чине у СПЦ шта хоће (бар тако мисле). Могу и календар да промене. Но, чини им се сигурнијим пут „кувања жабе“.  Ех, кад би се макар сетили синедрионске и голготске већине. И шта је било на крају крајева... Кад би се само сетили, и поучили!

Ево и једне сублимиране поруке. Сличне феномену 25-те слике. После Другог светског рата у Југославији и Србији се почела славити „календарска Нова година“, кажу патријаршијски екуменисти, чиме се „... са једне стране избегла манифестација подвојености због календара становништва на религијској основи...“ Ето (екуменистичког) решења за поделе на религијског основи. Уведу папски календар, и ствар је решена.

Даље се у тексту помињу Божић и Црквена Нова година, као „почетак литургијског циклуса“ (и то болдовано и у закључку, ваљда да истакну да за Цркву друга и не постоји), али од Нове године по православном календару ни трага ни гласа. Нема је. Кажу: „Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као 1. јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен.“ Има ту „многих култура“, али православне и српске нема. Испада да је папа Гргур својим календаром „просветлио“ и „осветлио“ васељену. И тако, избрисаше они (засад интерно) православни календар. Али то је привремено, док се експеримент не доведе до краја. Но, човек снује, а Бог одређује!

И кад је тако по питању календара – онога што православни Срби добро познају, како је тек по питању литургијских новотарија, које већини нису довољно познате? Докле је у тој ствари експеримент отишао? Колико православних Срба зна шта на Литургији раде епископи и свештеници новотарци? Колико њих зна да новотарски свештеници на Литургији нису „узели време“? Да нису отпевали блаженства; да нису поменули душу у јектенијама; да уместо храма помињу „цркву“; да се уместо икони Христовој, како је прописано, клањају епископу (од којих неки говоре да су они Христоси, Боже опрости!); да се на „Горе имајмо срца“ и „Заблагодаримо Господу“, уместо према истоку окрећу у правцу запада - где је царство сатанино (и Ватикан!); да молитве које се читају тајно, читају гласно; да изостављају Тропар трећег часа за време Епиклезе; да бране појцима да певају све што је по Типику; да су избацили из поретка Литургије многе молитве па и читаве јектеније; да причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни и Ка; да доливају вино у путир, после освећења дарова, и тиме причешћују народ; да поједини свештеници на крају Литургије уместо анафоре народу деле исечен обичан хлеб из пекаре... А циљ света тога? Шта је циљ? Циљ је: обезблагодатити Свету Литургију. Јер Света Литургија је, по речима блаженопочившег оца Тадеја, атомска бомба бачена у пакао! Циљ мрачних сила је - обезблагодатити њу, која „сад задржава“ да се не зацари „тајна безакоња“. Овде је реч о завери без премца у историји људског рода! А наши новотарци? - они су само пијуни у мистичкој Армагедонској бици. Свесни или несвесни свог чина? Не желимо да верујемо у прво. Бог Свемогући нека је у помоћи и њима и  нама!

Тако су нам јуче, рецимо, послале писмо две сестре из Епархије браничевске. Кажу да су, у Пожаревцу, присуствовале сахрани недавно преминулог проте Саве Арсенића. Питају нас, зашто је један од присутних свештеника у јектенијама помињао „бившег протојереја Саву“. Отац Сава, велики ревнитељ Православља, Царство му небеско, није био рашчињен. Зашто онда „бивши“? - питају оне.

Ако је заиста било тако, а немамо разлог да у то не верујемо, за то може постојати само један разлог. Елем, то је сасвим у складу с учењем епископа Игњатија браничевског да је душа смртна. Шта то конкретно значи, ни он сам не зна. А мисли да зна. У читавој зизјуласовско-мидићевској новотарској теологији је, иначе, све збркано. Тако је и у овој ствари. То је  једна чудна симбиоза будистичко-протестатског учења о стању душе после смрти. Игњатије каже „небиће“. Будистички - „нирвана“. Но, он понекад говори и да душа покојника прелази у стање сна, у коме ће пребивати до васкрсења мртвих. Протестантско учење које заступају многобројни секташи. А учење Православне Цркве о загробном животу? Његов учитељ, он и њихови истомишљеници настоје да изврше „превредновање“ православног учења о загробном животу. Митарства? Ту ће вас исмејати као затуцане незнавенце, јер они и житија светих сматрају за бајке (Али, шта је нама до тога? „Јер је премудрост овога света лудост пред Богом“ (1.Кор. 3,19) и „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре“ (1. Кор. 1,27)).

Ето, то може бити разлог за оно „бивши“.

Но, питање, аналогно горе постављеним, јесте:  колико је људи на тој сахрани уопште запазило шта изговара Игњатијев свештеник? Да ли наш народ зна докле је екуменистичко-новотарски експеримент отишао? Отворено изражавамо своју бојазан да ће се управо та већина једног дана пробудити покатоличена, а да ће и даље мислити да је православна, само зато што слави крсну славу. Не дао Бог да се то догоди. Но, Бог ће помоћи само онима који од Њега помоћ ишту. И који се боре за веру једанпут предану светима (Јд.3). Једино они и неће бити „скувани“.

+++

ТЕКСТ "НОВА ГОДИНА" СА САЈТА СПЦ

Нова година

Нова година је дан када по соларним и сличним календарима почиње следећи календарски, датумски, циклус, односно то је први дан у следећој години.

У данашње доба, већина земаља је прихватила рачунање времена по грегоријанском календару и почетак нове године рачуна од 1. јануара. Прослава Нове године je у Србији, односно Југославији, посебну важност почела да добија тек после Другог светског рата када jе покушано сузбијање значајa који је велики део хришћанског становништа са ових простора придавао прослави Божића, тако што се пажња усредсредила на до тада мање прослављану и непопуларну календарску „Нову годину".Овим се са једне стране избегла манифестација подвојености због календара становништва на религијској основи, али се са друге стране, неправедно стварала општа непријатељска атмосфера према онима који су се одлучивали да наставе са традицијом прославе Божића.

Прослављање Нове године на дан који је грегоријанским календаром означен као 1. јануар није одувек било присутно; наиме многе културе су смену година, пре него што се усталио данашњи обичај, обележавале у пролеће или јесен.

Црквена нова година се слави 14. септембра, као дан почетка литургијског циклуса.

http://www.spc.rs/sr/nova_godina