Док се убрзано и далеко од очију српске јавности врше припреме за приватизацију сектора за водоснабдевање (уз најаву приватизовања свих јавних предузећа), из Империје покусних кунића САД-а стижу застрашујуће вести о практичним последицама претварања воде у робу с једном функцијом – извлачења профита. Зову је „плаво злато“, и већ увелико заузима место нафте на белосветским берзама, а епидемија златне грознице захвата дивљи Запад. Тапију на извору у овом римејку вестерна добија онај ко најбрже потегне – Закон. Уз помоћ законодаваца и корумпираних политичара вода је сврстана у ранг робе, о коју се отимају хијене из нафтних династија не би ли се докопале ексклузивног права на производњу и промет.

Међу првим жртвама укидања једног од основних људских права – права на пијаћу воду, нашли су се сиромашни становници Алабаме. Потомци афричких робова из округа Џеферсон суочени са тежином ланаца наметнутих од стране неоробовласничких корпорација, због енормног подизања цене воде не могу више себи да приуште „луксуз“ коришћења сопственог купатила. Људи масовно затварају вентиле за довод воде у домаћинство, а у двориштима инсталирају кабине за пољски WC, док воду за кување и пиће набављају на пумпи – што тренутно представља уштеду.

Локални активиста Шејла Тајсон панично наговештава „побуне какве Америка не памти“, али Империја већ има спреман репресивни механизам: Мартијал лоу („martial law “) – закон који омогућува војсци да насилним путем решава надолазеће проблеме нације, међу којима су жеђ и глад.

Уколико неком поданику САД-а падне на памет да би сакупљањем кишнице могао да ублажи породичну трагедију, биће заскочен новим правним актом који ову активност проглашава нелегалном. Према одлуци неколико савезних држава (Јута, Вашингтон, Колорадо) забрана се већ спроводи, уз образложење администрације да киша припада неком другом. Прва жртва бизарног закона је Марк Милер из Солт Лејк Ситија, који је доспео на суд зато што је на свом имању изградио колектор за кишницу.

Иза Акта о забрани коришћења кишнице стоји компанија за експлоатацију подземних токова, која је у циљу „одбране права на профит“ објавила студију којом доказује да се коришћењем кишнице са сопствених имања умањује потражња за испоруком воде, на коју компанија има монопол. Бранећи основно предузетничко право на профит, уграђено у темеље америчког сна, америчко законодавство је социјално угроженој класи поништило основно право на живот.

ФЛУОРИЗАЦИЈА ВОДЕ

С друге стране, у току је реализација још једног „древног“ корпоративног сна о спровођењу тоталне контроле становништва, уз масовну стерилизацију – најављену у памфлету Џ Холдрена „Екосајенс“: „Свесни смо да би наш предлог – додавање у воду и храну хемикалија које изазивају стерилизацију, могао да застраши људе више од било којег другог метода за присилну контролу рађања… Стога их морамо уверити да ће све бити ефикасно спроведено, без опасних нуспојава по децу и старе људе, кућне љубимце и стоку“.

Ову, неколико деценија стару рецептуру, јавно је потегао микробиолог и нобеловац сер Мекфарлен Бернет (Sir Macfarlane Burnet), о чему извештава „Мелбурн ејџ“(2002). Бернет је најавио своју помоћ аустралијској влади у развијању програма за производњу биолошког оружја, с намером да се употреби против Индонезије и других „пренасељених“ земаља Азије!

Историчар Филип Дорлинг је открио тајни извештај из 1947. године, у којем се налази сер Мекфарленов предлог да се започне рад на развијању биолошког оружја – „којим би се путем воде и хране проширила зараза, али уз пажљиво одабране патогене који се неће развијати у аустралијским условима“.

И док се америчкој сиротињи онемогућава слободан приступ води, а становништво планете подвргава масовној стерилизацији, финансијска елита троши енормна средства за „научна истраживања у циљу поправке људског материјала“ – крајњи производ је супермен! Оксфордски професор Џулијан Саволеску (Julian Savulescu) – нова звезда научног неба жедне и гладне Империје – бави се генетским интервенцијама и етиком унапређења људских бића. У тексту под насловом „Етика проширења“, овај инвентивни инжењер људских душа заговара коришћење генске терапије и медикамената у циљу стварања „срећнијих и здравијих људи“. Ово би се – по Саволескуу – могло применити „менталним подстицањем, уз помоћ хемикалија за побољшање расположења које би се узимале преко хране и воде“.

У тексту „Флуорид и будућност: побољшање когнитивног нивоа популације“ („Fluoride and the Future: Population Level Cognitive Enhancement“) Саволеску тврди да ће флуоризација воде бити кључ за „будућност човечанства“:

„Флуоризација је само врх леденог брега. Наука брзо напредује у проналажењу безбедног и ефикасног когнитивног појачивача који ће да побољша наше менталне способности. Људи су годинама користили сирове појачиваче као што су никотин, кофеин и анфетамин, али се сад развијају високо безбедни и ефикасни појачивачи који ће сасвим сигурно бити примењени, само зависи да ли кроз воду или храну“.

Нацисти су флуоридом пасивизирали логораше, а фармакоиндустрија га користи за справљање озлоглашеног „Прозака“; упркос томе, енглески министар здравља Алан Џонсон најавио је (2008) неопходност додавања флуорида у воду, захтевајући од  компанија које продају воду да је на тај начин „обогате“.

Савулескуова визија је израз трансхумане гране еугенистичког покрета, који жели да побољша људску врсту до те мере да изузетно надарени постану „боголике креатуре“. Појам трансхуманизам је први пут употребљен од стране оснивача УНЕСКО-а Џулијана Хакслија 1952. године, који је и сам дубоко веровао у идеју о натчовеку. Савулеску тврди да „либерална еугеника“ нема везе са нацистичком еугеником – зато што не верује у постојање једног генотипа и зато што је „добровољна“.

За „добровољност“ се побринуо амерички Конгрес, усвајањем Акта о унапређењу националне безбедности НДАА („National Defense Authorization Act“), којим се војска овлашћује да хапси, испитује, мучи и убија америчке грађане – без икакве правне процедуре. Људи ће једноставно нестајати, усред ноћи, киднаповани од стране специјализованих војних тимова, тако да ће „добровољност“ учествовања у било каквом научном или социјалном експерименту да буде питање опстанка.

ПОСЛЕДЊА РЕВОЛУЦИЈА

И јапанска влада стрес својих грађана, настао после нуклеарне катастрофе, покушава да лечи литијумом, улажући средства у истраживање у којој мери литијумом „обогаћена“ вода за пиће може да делује на расположење и смањи број самоубистава. При том ће компаније наставити да испоручују контаминирану воду у комбинацији са литијумом, што ће да убрза тренд феминизације мушкараца и женску стерилност – основног предуслова за успех пројекта „Нови светски пројекат“.

Инвентивности корпорација никад краја: јануара 2011. године појачан је притисак на Владу да одобри додавање хемијских „обогаћивача“  у пијаћу воду, на радост фармацеутских гиганата као што је „Мерк“, чији је извршни директор Хенри Гадстен још 1975. године најавио „лек“ који ће да купују сви становници планете (здрави и болесни)! Оно што је Олдос Хаксли у „Врлом новом свету“ назвао „Сома“ ускоро би могло – у виду бројних медикамената – да нам донесе индивидуалну срећу и онеспособи чланове друштва за било какву форму побуне.

„Вода ће ускоро да постане извор моћи и утицаја, а конци се повлаче из Европе“, тврди амерички новинар Џеси Вентура (Jesse Ventura), бивши гувернер Минесоте, који у својој последњој књизи „Не почињите револуцију без мене!“ („Don’t Start the Revolution Without Me“) открива закулисне радње политичког естаблишмента и разлоге свог повлачења из политике. Најављујући свој повратак у политичку арену, Вентура најављује отворену борбу против махинација с водом. Он је, у вези с тим, објавио тајне извештаје о траговима уранијума пронађеним приликом анализе воде за пиће у Тексасу. „На делу је и крађа воде, спроведена од највећих европских компанија које су се обогатиле захваљујући трговини нафтом. Међу њима је и ‘Нестле’. Пумпна станица се налази 12 миља од језера Мичиген, а приватно обезбеђење онемогућава приступ овом, од очију јавности скривеном полигону, из којег даноноћно излазе цистерне с водом… Закуп за експлоатацију језера износи 100 долара!“

Мајкл Браверман говори о Елдораду – Латинска Америка, и визионарским потезима компанија које су закупиле огромне површине земљишта, на граници с Парагвајем и Бразилом, испод којег се налази један од највећих депоа воде на свету.

Пророчански говор Олдоса Хакслија, одржан марта 1962. године на Универзитету „Беркли“, указује на предвидљивост социјално-криминалистичке саге о друштву на ивици морално-материјалног колапса:

„Можда ће се већ у следећој генерацији појавити фармаколошки метод да се људи натерају да заволе своје ропство и произведу диктатуру без суза, производећи врсту безболног концентрационог логора за цело друштво, тако да ће људима да буде одузета слобода у којој ће уживати – зато што ће им бити уништена свака жеља да се побуне против пропаганде или испирања мозга, потпомогнутог фармаколошким методама. И то ће вероватно бити последња револуција“.

 http://www.pecat.co.rs/2011/12/plavo-zlato/