Ђакон Владимир Василик о демаршу Васељенског Патријарха…

Ове неедеље се десио један догађај, који веома јасно одсликава Константинопољског Патријарха Вартоломеја и његову политику. Синод Константинопољског Патријархата, у суштини је одбио да се заузме за прогоњеног архимандрита Јефрема. Истина, Синод је изразио жаљење због затварања о.Јефрема, али је одбио да се пред грчким властима заложи за његово ослобађање, изјавивши да нема овлашћења да се меша у делатност световних органа, да не влада потпуном информацијом и да није упознат са судском документацијом. Самим тим, Константинопољски Патријарх не само да се одрекао древних црквених права на некретнине ( а због њих се у суштини и води садашњи спор), већ се одрекао и свог сабрата који се нашао у невољи.

Очигледно је да ми заиста живимо у последњим временима. Ако су раније хришћани чинили све да искупе своју сабраћу, да им помогну у тамницама, сами епископи су предузимали све мере за ослобађање страдалних хришћана од стране римских судских власти, то сада Патријарх Вартоломеј пере руке, као у познатој Јеванђелској историји. И више од тога, удара по прстима Московску Патријаршију, изјавивши да је Света Гора само њему потчињена и да Московска Патријаршија не сме да се меша у послове његове канонске територије. Дозволите да вам поставимо питање: зар се архимандрит Јефрем налази у затвору Константинопољске Патријаршије? Или његово дело испитују црквене судске инстанце? Од када је то судски систем Грчке републике постао канонски подређен Патријарху Вартоломеју? И зар је древно право бриге, које је представљало начело за Московске Цареве и Патријархе а потом и Руског Императора и Светог Синода (када су они бринули због Грка, прогоњених од стране турских власти) значило мешање у послове канонске територије Константинопољске Патријаршије?

Овакав однос према овој ствари, не оставља сумњу да затварање архимандрита Јефрема не само да носи антируски карактер (имовинско питање је само повод, а не и разлог хапшења), него и да је Константинопољски Патријарх у тој прљавој работи имао одређену улогу.

Ове недеље је Константинопољски Патријарх начинио још један, објективно антируски корак. Он се срео са представницима расколничке “Абхаске цркве” и са њима водио преговоре о будућој абхаској епархији и самим тим изазвао не само

Московског Патријарха, него и Грузијског Патријарха, под чијом јурисдикцијом се до дан данас налази Абхазија (премда због политичких прилика он није у стању остваривати своју јурисдикцију).

Московска Патријаршија је до сада пројављивала велику обзирност и није слала своје посланике, тим пре епископе, у те земље. И ако Абхазија стварно пређе под омофор Константинопољског Патријархата, то неће представљати ништа друго него канонско разбојништво.

Таква црквена политика постала је карактеристична за Константинопољ. Ту спадају канонско разбојништво и у Естонији и доста двосмислена позиција са Украјином, ту је и противљење било каквом присуству Московске Патријаршије у Западној Европи и другим земљама. Све то изгледа доста провидно и недалековидо у време када је неопходно сабирати снагу свих православних, пред глобалистичком претњом, пред све више растућом дехристијанизацијом света.

Константинопољ чини све да створи раскол у Православном свету. Перспективе такозваног Свеправославног Сабора у овом контексту постају све тмурније.

Са Руске Народне Линије превео:

Ранко Гојковић