На мејл “Борбе за веру“ данас је стигло писмо једног нашег посетиоца из Скопља. Аутор писма каже да је верник Православне Охридске Архиепископије, и у писму оштро реагује на наш коментар на вест о заједничкој молитви двојице свештеника СПЦ са представницима непризнате Македонске Православне Цркве.  Каже да смо архиепископа Јована „злобно назвали Фанариота“, и да се „подсмевамо његовом истинитом мучеништву за Цркву“, при чему  о његовом прогону нисмо објавили "ни једну информацију, ни један текст".

Пре свега, из нашег коментара сваком добронамерном човеку јасно је да се нисмо подсмевали утамничењу Јовановом. Такво нешто далеко је од нас. Међутим, апсурдност, одсуство сваке логике и вређање здравог разума, које нам екуменисти сервирају, подстакли су нас на саркастичан коментар. И не само да остајемо при оном што смо рекли, већ ћемо томе, ради појашњења, додати још понешто. Елем, архиепископ Јован не само да је један од главних експонената Фанара у Српској Православној Цркви, већ је и један од главних протагониста модернизма и новотарства у њој. Дакле, припада групи епископа који кваре Веру и нарушавају поредак у СПЦ. Он је духовно чадо епископа Игњатија Браничевског, сејача кукоља на њиви Српске Цркве, верни следбеник титуларног (без пастве) митрополита Јована Зизјуласа и послушник епископа бачког Иринеја Буловића.

Треба ли подсећати да је главну улогу у стварању Охридске архиепископије, коју, на првом месту, признаје Цариград, имао управо владика бачки Иринеј? Зашто су српски екуменисти створили Охридску архиепископију? Делимичан одговор на ово питање добијамо ако се сетимо изборног Сабора из 2010, када је архиепископ Јован, са још тројицом владика ове архиепископије, био део гласачке машинерије митрополиту Амфилохију и епископу Иринеју Буловићу (дакле, екуменистима). Здравомислећи човек не може а да се не запита, чему потреба да се за паству од око 300 верника, колико има Охридска архиепископија, постављају четворица епископа!? Тја, сваки парохијски свештеник Српске Цркве има већи број верника него цела ова архиепископија!

У јуну 2005. године, многи медији су пренели вест да је Московска Патријаршија понудила посредовање око помирења Српске Цркве и још увек непризнате, али једине битне у Македонији, Македонске Православне Цркве, што су српски екуменисти вешто избегли, при чему је владика Иринеј Буловић тврдио да то није став Руске Цркве, него руског амбасадора у Скопљу Агарона Асатура („Новости”, 22. јун 2005.). Дакле, и за стварање Охридске архиепископије, и за неуспешно вођење преговора са представницима Македонске Православне Цркве (говоримо оно што знамо), заслужни су српски екуменисти. Такође, у чијем интересу је било да СПЦ баци анатему на Македонску Цркву? И сада, са јерархијом те исте, анатемисане Цркве (важно је напоменути да се саборској одлуци о анатемисању Македонске Цркве успротивио само један један епископ СПЦ, и није гласао за ту одлуку), двојица свештеника, послушника екуменистичког Синода СПЦ, што су, такође, и епископи Охридске архиепископије, врше екуменистичко „богослужење“ у Сплиту?! Здрав разум намеће питање: из ког разлога СПЦ у Македонији прави паралелну црквену структуру, ако истовремено молитвено општи са јерархијом МПЦ? И још, притом, из Охридске архиепископије запомажу како је њихов архиепископ вргнут у таминицу „са најстрожим третманом“ „на захтев расколничке МПЦ“! Има ли ту логике? Но, како каже отац Јустин, где ђаво забоде своје канџе, ту престаје свака логика. А што се тиче екуменизма, религије Антихриста, ту су његове канџе више него очигледне.