Како су многи и многи искрени Православци ових дана обратили нарочиту пажњу на догађај у манастиру Љубостиња, када се побожни народ успротивио новом начину литургијског богослужења - новопостављеном крушевачком епископу г. Давиду – а, наравно, ради истинољубивости, желели би смо да прокоментаришемо одређене детаље, које је учени владика тактично привидно преокренуо у своју корист, aли не и корист Цркве.

 

Жеља је да се овде осврнемо примарно на проблем истрајног реформисања Црквеног Богослужења, што је и главна тема обраћања епископа Давида, али оно се у истини не може сагледати ако ли притом немамо пред собом у сећању и све остале реформе Светоотачке побожности и Учења, које се извитоперују данас од стране увек истих екуменских епископа – реформиста: по питањима односа према јеретицима и њиним учењима, стварања раскола у Цркви, древних духовних поука Светитеља везаних за Свето Причешће, постове, календар Богослужења...

Прва и задња, алфа и омега, реч (поука) у Цркви је она Христова и Светоотачка, а не епископова, јер се овде не ради о послушању покорном правилима Црквеног устројства и поретка, већ о судбоносно важним проблемима Саборне душе Цркве, у искуству које се не једном десило - да и најблентавија овца посрами разум „мудрих“.

У Православљу, епископ није „незаблудљив по питањима вере“. Таквог залуђеника постоји један свагда нам уочљиви горди пород у паписта. Стога, на самом почетку, морам приметити да техника вођења овог разговора од стране епископа Давида није Саборна, побожна, већ „незаблудиво“ препредена, типа: хајте, Ви се испуцајте са питањима, а онда је задња Моја реч, и та „задња“ је по правилу дугачки монолог, у коме се одговара на оно о чему се жели, и како се жели, све под палицом убеђене непогрешивости. Тако су наши епископи дошли до оволике несаборности, и међу њима самима, коју одржава, не више једино Дух Свети, већ умногоме разноврсни лични интереси. Саборност у човекоугађачком „страху Јудејском“!

Пре свега, неоспорно је богато знање преосвећеног владике, добро памћење прочитаног, али, опет, ипак је у Цркви расуђивање врховни духовни дар који се даје само реткима- чистима и смиренима. Расуђивање је благослов који су поседовали Свети Оци, расуђивање је побожно страховање како и када оно схваћено знање најбоље Богоугодно применити у животу. Дар голог бубалачког знања увек надима срце сујетом, ако ли нема унутрашњег непрестаног подвига смиравања, и обавезно води у широкоспректарну прелест... обично се заодева великим спољашњим подвизавањем глумљене побожности, коју, притом, жели наметати унаоколо себе. Тако се, на крају, ваљда, и породи ова неразумна љубав према „спасоносним реформама побожности“, наравно, не из истинске трепетне побожности и ослушкивања Воље Духа Светог.

Како која генерација промиче све је непобожнија, и непобожнија, и само нам је још фалило реформисање Светиње, па да прокажемо комплетну несталност и неверје, чак и у стаду Цркве Божије. У простодушне овце лако је увући немир, али, како о простодушности причати онима који су се заплели у мреже умовања и логике. И папа тврди да све зна, али нема Вере у срцу, и услед тог недостатка се одвојио и од Истине – што се, нарочито, види по делима. Стадом Христовим се руководи миром и словом Светих Отаца, и личним примером служења свима, а не папским „пастирским“ корбачима и надменошћу, о, епископи наши.

Толико се Светитеља, људи подвижника који су бивали у унутрашњој срдачној непрестаној молитви, спасило са овом нашом Литургијом, и ниједан се не дрзну да је реформише. Зашто? Зато, јер је Света, и јер је народ Православни као такву свецело и простосрдачно прихватао. Дакле, бивало је свенародно Црквено јединство у науци Истине и Предању живљења, а ако неко жели да уведе нешто, и ваистину технички исправније, а притом нема потпуно сагласје у народу, па макар му се само један, епископ, свештеник или верник успротивио, тај је реформиста, човек без страха Божијега, човек који верује само споља, само умом – а срце му је далеко од Светоотачке побожности.

Зар су епископи реформисти у СПЦ толико охладнели да не верују да Дух Свети дише у Цркви, руководи Цркву Свету, Цркву без иједне мане. Зар не знају да су мир и јединство Цркве, јединство Православних душа, пречи од овог дрског надметања у научењаштву. Зар не желе слушати Светог аву Јустина, који сведочи да се „Предање Свете Цркве развија увек само унапред, а никако у назад“, у напред је води Дух Свети а уназад људске реформе. Црква, оно што свенародно прими - то и освети, без обзира одакле придошло јер не утиче на догмате, а оно што Је враћа у раније „стадијуме развића“ је само пука безбожна реформа која се прикрива плаштом наводне бриге за исправност наслеђа Њеног. Како не схватају да би се повратком на њихово „старо“ прогласила заблуделост Цркве толиким вековима, и поред толиких одгајених у Њој Светитеља све до њих самих (самомњењем свезнајућих).

Нема шта епископ да праксира и испробава Литургију у народу. Није Он неки соло истраживач, већ духовни вођ, узорник и учитељ. Господ учи епископа да пожртвовано крене за сваком изгубљеном овцом, а овим реформистима данас је уска математичка логика преча од вере - ми смо у праву, а ви или прихватите или идите.

Овакве заблуде које је ђаво посејао данас у Цркви су теже и неприметније од свих досад бивалих - сви тврде да су у праву, и да следују праву Веру и Предање, а нигде нема елементарног смирења и послушања Светитељима Божијим, који су Духом вођени Цркву оградили, и сачували Је досада, прво у срцу (а, не, само у уму) своме, а потом и пред видљивим непријатељима Њеним.

Како сведочи мати Злата из манастира Ћелија, једном приликом када је тадашњи јеромонах Атанасије Јефтић служио Литургију, а ава Јустин морао на трен из неке потребе да изађе из цркве, десило се следеће... Ава Јустин, вративши се у цркву, приупитао је мати Злату – како то да није чуо мало звонце (којим се звони у току освећења Светих Дарова). Када му је мати одговорила да им је рекао Атанасије да то не треба, да то код Грка нема, и да је то новотарија примљена са Запада - ава Јустин се праведнички, због овог дрског нарушавања правила побожности Православне у Срба, ражестио, и, на лицу места, пред свима, изгрдио поцрвенелог јм. Атанасија, речима: „Ко си ти да мењаш оно што је Црква вековима прихватила, ово је освећено Предање српске Цркве, и то имаш да чуваш...“ Мати сведочи да док би Ава грдио Атанасија овај би се повиновао, а чим би изашао ван његовог видокруга терао је по старом, убеђен да боље зна од свих како треба. И јесте, Владико Атанасије, ти најбоље све знаш, али од многог знања све више губиш веру да Дух Свети и без тебе руководи Црквом Својом. Ово све је више дух ватиканских реформних Концила, а не Дух Васељенских Сабора Цркве.

Уколико уочимо и друге тенденциозно присилне реформе Црквене побожности, које нам се у овом екуменском пакету потурају – свако ко не пружи разуман отпор овим новачењима залутаће за овим „свезнајућим“ духовним заводницима. И пре и после оваквих иноваторских Литургија, дужност сваког Православца је опомињати свога пароха, свога духовника, свога епископа на следовање Светим Оцима - не само оних Светитеља „првих векова“, већ свих до дана данашњега, јер, тренутно – ни сами не знају шта причињавају Цркви Божијој.

Каже човек „у почетној Цркви није било ни иконостаса“. Па, на крају ћете, наравно – „Умом“, доћи и до одушевљења чињеницом да се, у почетку, у Цркви Хришћани нису ни осењивали Крсним знаком. Па, уважени људи - шта то трабуњате, о, ви, интелектуалци духовни!

И опет, понављам оно што, нажалост, никако нисте у стању да схватите: Док сте у свом „локалу“ служили ваше реформисане Литургије, многи велики духовници вам нису ништа приговарали, али сада када то намећете као једино исправно целој Цркви, по принципу ко хоће – хоће, ко неће - не мора (нека иде!?), и поред тога што сте наишли на одређен отпор код сабраће, немате страха Божијега да бар сад станете, и да не уносите даљи немир у Цркву Божију, него терате до краја по било коју цену – и то још окамењено зовете „праксом“. Ко сам ја да Вас саветујем у било чему, али ко сте и сви Ви који мењате правила побожности Светитеља Цркве Божије

.

Да ли сте свесни да са причом о честом Причешћивању негирате досадашње устројство духовног руковођења. Јер ко зна чедо своје боље него духовник који га исповеда, и шта је чеду најбоље. Лепо је владика Давид побројао какав живот треба да води онај који може чешће да се Причешћује, али, зар неће људи видевши ретке који се пажљиво и често причешћују, ђутуре, похрлити к Светој Тајни, подбадани још и више Атанасијевим свештенством које ће да их оберучке ђутуре призива. Неће ли се тако временом све претворити у рутину, и изгубити се предање о пажљивој припреми за Причешће, чему смо до сада учени, о покајању – које је мисаона именица данас у Срба а не једини спасоносни начин живљења.

Час се правите да сте толико брижни за народ (заборавајући да је - Благ само Бог), и брижни, нарочито, према целом Западном католичанству, а код куће сте паклено хладни према браћи својој, и спремни да анатемишете оне који желе да очувају Веру својих отаца. Речи Христове: „Да сви будемо једно“... односи се, по Светим Оцима, на све овце Православног стада Христовог, а Ви сами увидите у каквој вам љубави међусобице стоји Ваше домаће стадо – а, притом, хоћете незнабошце и јеретике љубављу да придобијате. Изгарате у љубави према онима ван Цркве, а хладни сте према домаћем стаду своме. По белом свету, наводно, жртвујете себе за друге, а код куће жртвујете себи децу своју. А Свети Павле рече нам свима на поуку: „Који не промишља о домашњима својима гори је од незнабошца“. Многе су човекоугађачке љубави на земљи овој, али је само Једна Она од Духа Светога!

Ето, од дугог монолога о чувању „богатог Православног Предања“, епископ Давид доспе на крају до нападног проповедања белом свету: „да будемо једно“, заборављајући речи Христове да ће о Њему сведочити „Дух Свети и Ви“, не рече само „Ви“.

Смиренословити и бити смирен, две су супротности. Прва је лицемерје, а друга темељ свих врлина, прва је спољашња човекоугађачка глума, а друга послушање Светим Оцима и свима онима који Њих животом следују - а не, просто, насумице свима који само имају чинове и звања пастира Цркве.

Иначе, будемо ли се градили мудрији од Светитеља - полудећемо! Јер ни један Светитељ ни по коју цену није желео да ремети мир побожности народа Божијег, Мир Цркве Христове. Који се Светитељ побожно није уплашио да тиме неће узпрогонити Мир Духа Светога из Црквеног стада Правоверног – раздирући Ризу Христову. Будите пастири Христовог, а не свог стада!