Срби славе као Дан Државности 15 фебруар. Управо тај дан, Срби су, са знањем централне отоманске власти, подигла устанак против јаничара, који су узурпирали власт у Београдском Пашалуку. Први српски устанак је у народном сазнању, догађај који представља почетак борбе против Турака за независност. Истину говорећи, устанак је то и био, премда почетак устанка није био усмерен против Османске империје, већ против буннтовних јаничара, који су се побунили против империје и заузели власт у пограничној провинцији.

У указаном периоду, ситуација у Османској империји је била критична: безуспешан рат против Русије и анархија у покрајинама. Нови султан Селим Трећи, опирући се на истомишљенике, почео је са спровођењем војних, административних, економских и других реформи. Једна од првих одлука билa је расформирање јаничарске војске, која се у то време претворила у непослушну силу, која је представљала претњу и за опстанак саме Високе Порте.

Србима у Београдском пашалуку је дат низ уступака, пошто се султан уверио, да је живот аустријских Срба, који живе на другој обали Дунава, у великом контрасту са животом турских Срба. Сулатан је дозволио формирање српског корпуса од 15 000 војника, била је раширена локална самоуправа српских кнежева. Та сила је требало да се бори са јаничарском самовољом и тако одржи ред закон на територији Пашалука.

Али започети Египатски поход од стране Наполеона, натерало је султана на уступке јаничарима и дозволио им је повратак у Србију. Јаничари су извршили преврат, убили пашу и завели своју диктатуру. Од Турака-спахија, који су од султана за службу добили земљу, јаничару су је одузели. А Срби су били лишени свих права а ускоро су и српски кнезови били посечени.

То је и био непосредан повод за устанак. Вођа устанка постао је хајдук Карађорђе. Јаничари су били опкољени у тврђавама, на помоћ устаницима кренула је војска Босанског паше. И до лета је посао завршен. На територији Београдског пашалука јаничари су практично уништени и успостављени су закони Селима Трећег.

Али, сада су се Срби осетили јаким и тражили су више. Устаници су упутили захтев за добијање широке политичке аутономије Београдског пашалука, у саставу Отоманске империје. Ти захтеви су представљали следећу етапу устанка.Захтевало се да зависност од Порте буде само у плаћању пореза и учешће српског корпуса у ратовима са спољним непријатељем империје. У августу 1804. године, на саветовању старешина је одлучено да се од Петрограда тражи помоћ за добијање новог статуса. Идеја Срба наишла је на подршку Александра I.

Русија је постала покровитељ Срба у борби за аутономију.

На крају крајева, Срби су потпуну независност добили тек после победе наше отаџбине над Турском 1878. године.

Но, пре него што је Србија добили независност, њен народ је морао да прође ужасна превирања од успона, до падова. У јуну 1807. године, на српску земљу ступили су руски војници, а само недељу дана касније, у Тилзиту је донето решење да Русија напусти Балкан. Са Турцима је закључено примирје, које је код српске јавности доживљено као издаја.

Наводим сведочење руског дипломате Родофикина, који је боравио у Београду 2 августа 1807. године: “И сам сам био у опасности да постанем жртва очајних Срба и једва сам успео, уз помоћ мени оданих људи, да мало по мало успокојим умове и да их окренем у правом смеру”.

Чак и српски патриоти се често знају обрушити на Русију, оптужујући је за издају. Некада се са њима може и сагласити али некада има просто ружних ситуација. Тако, на пример, српски патриоти су оптуживали Совјетску Русију, због тога што је Црвена Армија довела на трон диктатора-србофоба Тита.

Међутим, свима је добро познато, да је Тито био британски избор, јер је он био та компромисна фигура, која је између осталих, задовољавала и умерене Хрвате. Питање послератног устројства Југославије, било је решено још у Техерану, тако да су оптужбе на рачун Русије крајње некоректне.

Са тим у вези, много се говорило и у вези споменика “Захвалности Француској”, подигнутом у центру Београда, одмах по завршетку Првог светског рата. Као да се Француска а не Русија, залагала за понижену и тучену Србију.

Када су Турци успели угушити Први Српски устанак 1804-1813, многи Срби су за неуспех оптуживали Русију. Овако то тумачећи: Русија је 1807. године потписала мир са Турском, а 1812 оставила Србе саме против Турака. Али зашто ти лукави русофоби, којих данас има међу браћом Србима, не објасне да су 1807. године, управо Французи принудили Русе да се повуку са Балкана, а 1812. године, није руска војска кренула да се бори против тамо некога, него против свеевропске армије, уједињене не под тамо неким, него управо под француским императором Наполеоном.

Први Српски устанак се завршио поразом. Ипак, препород српске државности био је последица управо тог устанка. Без обзира што су Срби нису само у Петроград послали изасланике, него и у друге Европске дворове, све до Аустрије, али се они нису спремали, из различитих разлога, да помогну Србији. А

од српских западњака обожавана Француска, не само да није помагала, већ је и посредно и директно подржала силу, непријатеља Србије.

И једино је Русија на све начине помагала Први Српски устанак.

За “Руску Народну Линиију”:

Павел Тихомиров

Са руског превео:  Ранко Гојковић