Никола Тесла, највећи научник у историји рода српског, геније који је задивио свет, "Прометеј 20. века", потиче из најугледнијих српских породица које су прешле цео историјски голготски пут српског народа. Са Косова и Метохије, свете српске земље, преко никад покорене српске Црне Горе и Херцеговине, колевке Српства, до јуначке српске Лике.

У 20. веку сви су од усташа побијени или протерани са својих огњишта и данас готово изумрли. У чланку "Друга смрт Николе Тесле о којој се ћути" др Милан Булајић, некадашњи директор Музеја геноцида у Београду, наводи имена 38 особа са презименом Тесла, рођака Николе Тесле, зверски мучених и побијених од усташа у периоду 1941-1943. у Јадовну, Госпићу, Јасеновцу и на Петровој гори.

"Мученици нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним", рекао би Свети Владика Николај.               

Црква Светог великомученика Георгија у Госпићу коју је у 19. веку обнављао Теслин блиски предак по мајчиној линији генерал Будимир Буде Будисављевић, за коју је иконостас набавио Теслин ујак Епископ зворничко-тузлански, касније Митрополит дабробосански Српске православне цркве, Николај Мандић, а у којој је службовао Теслин отац протојереј Милутин Тесла, порушена је у Другом светском рату. Обновљена је уз помоћ православних Срба из Чикага 1964. године да би, у последњем рату, била срушена до темеља и на њеном месту сада се налази паркинг.

Теслин споменик на тргу Николе Тесле у Госпићу, рад чувеног вајара Франа Кршинића, у последњем рату разнет је експлозивом, а тргу је промењено име у трг Стјепана Радића. Теслина родна кућа у Смиљану, обновљена после Другог светског рата и претворена у спомен-музеј, опустошена је у последњем рату. Црква Светог Петра и Павла у Смиљану, у којој је Никола Тесла крштен, порушена је од усташа у Другом светском рату. Обновљена је осамдесетих година прошлог века, а у последњем рату потпуно је демолирана и оскрнављена.

"Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде", рекао би велики песник, писац и дипломата, Јован Дучић.

Треба напоменути да су Теслина родна кућа и црква Светог Петра и Павла у Смиљану обновљени 2006. године, на 150. годишњицу Теслиног рођења, и претворени у тзв. Меморијални центар "Никола Тесла". Тамо нигде нећете наћи податак да је Никола Тесла по рођењу био Србин (а видећемо касније колико се тиме поносио), само је дискретно напоменуто да "потјече из православне обитељи", да му је отац "био православни свећеник", а мајка "такођер потјече из православне свећеничке обитељи Мандића" (иначе, из угледне породице Мандића изашло је око педесет свештеника Српске православне цркве).

Да је Никола Тесла један од највећих научника и проналазача у историји рода људског сведоче следећи подаци. У периоду од 1885. до 1927. године Патентној служби Сједињених Америчких Држава пријавио је укупно 124 различита патента из електротехнике, машинства, даљинског управљања пловним објектима, мерних инструмената, ваздухопловства и других области.              

Од бројних одликовања и почасних доктората, добијених за епохалан научни рад, издвајамо: Златна медаља Елиота Кресона од Научног комитета Франклиновог института (1893), Златна медаља Томаса Едисона од Америчког института електроинжењера (1917), Медаља Џона Скота коју му је доделио град Филаделфија (1934), Чехословачки орден Белог лава I степена (1936), Медаља и свечана диплома почасног доктора Универзитета у Паризу (1937), Медаља и почасни докторат физичких наука Универзитета "Свети Климент Охридски" у Софији (1939).

Од српских власти (касније југословенских) Тесла је добио пет одликовања. Од Краља Александра Обреновића добио је Краљевски орден Светог Саве II степена (1892), од Кнеза Николе Орден Даниловог реда II степена (1895), од Краља Александра Карађорђевића Орден Светог Саве I степена (1926) и Орден Југословенске круне I степена (1931), а од намесника Кнеза Павла Карађорђевића Краљевски орден Белог орла I степена (1936). Редовни члан Српске краљевске академије постао је 7. марта 1937. године.

Највеће признање Никола Тесла добио је постхумно. Врховни суд Сједињених Америчких Држава потврдио је (након вишедеценијског спора) 1943. године нашем научнику изум бежичне телеграфије (основа радија). На тај начин Амерички Врховни суд поништио је Гуљелму Марконију (некадашњем техничару код Николе Тесле) патент на основу кога је овај добио Нобелову награду за физику 1909. године за допринос развоју бежичне телеграфије.

На стогодишњицу Теслиног рођења, 1956. године, Међународна електротехничка комисија одлучила је да се јединица густине магнетног флукса назове именом Тесла. Једно од последњих признања представља упис Теслине заоставштине у Унесков регистар "Памћење света" којим се чува културно наслеђе од универзалног значаја за читав свет.

Колико је Никола Тесла био велики научник и проналазач најбоље сведоче речи познатог професора Б. А. Беренда, потпредседника Америчког института електроинжењера, на додели Златне медаље овог удружења Тесли за откриће полифазног система наизменичних струја, 18. маја 1917. године: "Довољно ће бити ако кажем да када би искључили из наше индустрије резултате рада г. Тесле, сви точкови те индустрије престали би да раде, наши трамваји и возови би стали, наши градови били би неосветљени, наше фабрике мртве и беспослене".

Колико је Тесла био велики човек најбоље сведоче речи Хенрија Валаса, потпредседника Сједињених Америчких Држава, на његовој сахрани: "Смрћу Николе Тесле обичан човек изгубио је свог највећег пријатеља".

Никола Тесла је по рођењу био Србин и тиме се поносио. Када је 1892. године путовао у Европу, да посети своју стару мајку, одсео је у Паризу у најелегантнијем хотелу. По сведочењу Мојсија Моја Медића, Теслиног школског друга, портир је видећи елегантну џентлменску појаву рекао: "Клањам се Екселенцијо!". Тесла је одговорио: "Моја је титула виша". Портир је збуњено промуцао: "Височанство?". "Још више", одговорио је Тесла. На те речи портир је потпуно занемео јер веће титуле није знао. Тесла је мирним и достојанственим гласом рекао: "Ја сам Србин".

Када је 2. јуна 1892. године посетио Велику школу у Београду студентима се обратио следећим речима: "Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету... У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код младих одушевљених људи, али ако будем имао среће да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дело једног Србина. Живело Српство!".

У чланку "Змај Јован Јовановић, највећи српски песник данашњице", објављеном у једном америчком часопису маја 1894. године, Тесла каже: "Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије који сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову Пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће моћи никада да исплати велики дуг према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор".

При случајном сусрету и шетњи улицама Њујорка са официром Радомиром Вукчевићем, чланом војне мисије српске војске у време Првог светског рата, Тесла је након што је чуо о Церској бици (првој савезничкој победи у рату), Колубарској бици (у којој је официр Вукчевић активно учествовао) и о страхотама голготе кроз Албанију нагло стао, кратко поћутао и рекао: "Знате ли ви да сад кроз мене иде струја. Коса ми се диже на глави од радости и узбуђења. Треба да се поносимо што смо Срби".

По сведочењу др Павла Р. Радосављевића, професора психологије на Њујоршком универзитету и Теслиног блиског пријатеља, Тесла је волео херојску Карађорђеву Србију и храбру српску Црну Гору, изузетно је поштовао и ценио оба српска владара, Краља Петра I Карађорђевића и Краља Николу I Петровића, дивио се Дражи Михаиловићу као симболу древне српске борбе за Крст Часни и Слободу златну.

Приликом сусрета са младим Краљем Петром II Карађорђевићем у јесен 1942. године Тесла каже: "Поносан сам да сам Србин... Наш народ има толико снаге да нема силе која га може разорити... Величанство, Ви сте ми учинили највећу част и највећу радост што сте ми омогућили да Вас видим... Ја се надам да ћу доживети, и то ће ми бити најрадоснији час у мојем животу, да се Ви вратите у велику и срећну Југославију... Величанство, Бог Вас благословио".

   Посредством др Радосављевића Тесла је упознао чувеног гуслара Петра Перуновића Перуна. При њиховом првом сусрету Тесла је рекао: "Мени је драго што вас видим. За вас сам чуо веома похвално; ви сте војник и гуслар. Ја волим гусле и народну песму. Имам ћирилицом штампане све народне песме и често прочитам по коју, колико да се освежим народним духом и не заборавим српски језик. Гусле су ми остале у драгој успомени још док сам био дете у Лици. Ја волим јунаке. Нарочито сам очаран новим јунаштвом српске војске која је потамнела славу старих Грка и Римљана".

По сведочењу гуслара Перуновића, док је певао песму "Стари Вујадин" Тесли су текле сузе низ образе. На крају песме Тесла је рекао др Радосављевићу: "Гусле су најјача сила да освоје душу Србину".

Тесла је по васпитању био православни хришћанин. У писму Џону Филипсу Александеру, 10. децембра 1901. године, каже: "Што се тиче мојих религиозних убеђења, ја припадам Грчко-православној цркви у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада Митрополит, али бих много радије себе назвао хришћанином".

Тесли је припала част да новембра 1938. године кумује Храму Светог Саве у Гери, у Индијани. Исте те године биран је за почасног председника Српске црквеношколске општине у Њујорку.

Приликом посете свом родном крају свештенику у Оточцу јасно је рекао: "Моја вера је вера мога оца".

Свети Владика Николај сусретао се са Теслом током своје мисије у Америци за време Првог светског рата. Једном га је питао: "Да ли сте Ви видели струју?". "Не", одговорио је Тесла, "али знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео сви знамо да постоји".

Поред тога што је био милостив и према људима и према животињама, што је помагао готово сваком Србину који му се обратио за помоћ по доласку у Америку, што је избегавао српске поделе, Тесла је имао и једну тако ретку и племениту особину: био је спреман да опрости и онима који су се огрешили о њега.

Када је Маркони патентирао изум бежичне телеграфије Тесла се појавио на суду доказујући да је он први проналазач бежичне телеграфије. Михаило Пупин, велики српски научник, Теслин и Марконијев пријатељ, као сведок на суду сведочио је у корист Марконија. Теслу је то јако заболело и прекинуо је све односе са њим.

Када је много година касније Пупин био на самрти, савест га је мучила због тога. Преко Радоја Јанковића, југословенског конзула у Њујорку, изразио је жељу да се види са Теслом. Милош Тошић, Теслин пријатељ, у то време радник конзулата, овако описује њихов сусрет: "У Пупиновој соби затекли смо неколико лекара поред његове постеље. Сусрет је био врло дирљив. Тесла је пришао болеснику и пружио му руку говорећи: Како си, мој стари пријатељу? Пупин од узбуђења није могао да проговори. Плакао је, сузе су му обливале лице. Изашли смо напоље и оставили их саме. Тако је Тесла имао прилику да разговара са Пупином у четири ока. Касније ми је причао да је Пупин тешко отварао уста. На растанку Тесла му је пожелео да се опет сретну у Клубу научника где ће разговарати као некада. Када је изашао из собе распитивао се код лекара за Пупиново здравље и рекао им да уложе све снаге да га спасу. Убрзо после Теслине посете Пупин је умро. Тесла је био на погребу".

Никола Тесла упокојио се на Божић 1943. године у соби 3327 на 33. спрату хотела "Њујоркер", тихо, у самоћи, у Њујорку, најбучнијем граду света. Опелом је у катедрали Светог Јована Богослова на Менхетну чинодејствовао протојереј-ставрофор Душан Шуклетовић. Након опела тело је однесено на гробље у Фернклифу, у Арслију, око 35 миља северно од Њујорка, и уместо да буде сахрањено по православном обичају под још неразјашњеним околностима је спаљено, претпоставља се по жељи Теслиног нећака, касније амбасадора комунистичке Југославије у Вашингтону, Саве Косановића.

Не постоји ниједан документ, нити исказ сведока, који би указивали да је то била Теслина жеља. Дакле, Никола Тесла је насилно спаљен. Његов пепео пренесен је у Београд јула 1957. године. Сада почива у музеју, у Крунској улици у Београду, у некаквој кугли, што је најгора врста понижења.

Поводом 150. годишњице од Теслиног рођења, 2006. године, Владика канадски Георгије предложио је, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прихватио, да се Теслини посмртни остаци достојно сахране на Светосавском платоу, поред Храма Светог Саве. На жалост, извршне власти града Београда то нису дозволиле (Владика Георгије конкретно помиње Демократску странку и њеног тадашњег градоначелника Ненада Богдановића).

Надамо се да ће једног дана, ако Бог да, Тесла бити људски сахрањен на Врачару, на месту на коме је насилно спаљен други велики Србин, Свети Сава. Један прах и други прах заједно, највећи српски духовник и највећи српски научник на истом месту. За сваког разумног и добронамерног човека то је најприроднија ствар на свету.

др Иван Радовић

научни сарадник

Институт за нуклеарне науке "Винча"