Драгана Станковић - Еколошки Покрет Ниш

 

ГМО за почетнике

Идеја о могућности пребацивања гена из једне врсте у другу, која представља основ савремене биотехнологије, рођена је у Хонолулуу, новембра 1972. године на конференцији о плазмидима. У наредне две године, у серији експеримената спроведених на Стенфорд Универзтету, научници су дошли до открића да је могуће рекомбиновати гене у нижим организмима (нпр. бактерије) и у вишим организмима (кичмењаци). Научници који су се бавили овом проблематиком одмах су схватили не само потенцијал и значај овог открића већ и потенцијалну опасност, па су у писму америчкој Националној академији наука (NAS), пренетом и у часопису „Science“, захтевали да се наметне забрана за даља истраживања у овој области. На конференцији у Асиломару, Калифорнија, 1975. године 150 научника из 13 земаља одлучује да општу забрану замени комплексом правила где су и даље забрањена сва истраживања на рекомбинацији гена, док се не прикупи довољно знања. Ово представља једини случај да научна заједница себи намеће забрану због безбедности и етичке регулативе.

Ради лакшег дефинисања појма ГМО-а навешћу укратко поступак настанка ГМО-а који износи Џефри Смит (Jeffrey Smith директор Института за одговорну биотехнологију) у свом делу „Семе уништења“.

Према речима Џефрија Смита, један од уобичајених начина убацивања страног гена у ДНК домаћина је  такозваним генским пиштољем: “Научници пресвуку хиљаде комадића злата или волфрама страним геном, затим их упере у посуду која садржи хиљаде ћелија које ништа не слуте и пуцају надајући се да ће бар неки страни ген завршити на правом месту у ДНК“. Овај потпуно непредвидив поступак научници шаљиво упоређују са операцијом на мозгу лопатом (проф. Димитријевић, генетичар). Након што се страни ген упуца у ћелије, само мали постотак заврши у ДНК. Како би открили која од хиљаду ћелија у посуди има страни ген у свој ДНК, научници на страни ген причврсте маркер ген за отпорност на антибиотике (Anibiotic Resistant Marker-ARM). Ако oвај пакет гена уђе у ДНК, ген АРМ учиниће ћелију неуништивом за иначе смртоносну дозу антибиотик.а Према речима бројних научника ( проф. А. Пустај, проф .Димитријевић…) овај поступак убацивања гена је потпуно неизвестан, a исход генетске модификације је-изненађење (Џефри Смит). Међутим, оно што је сигурно и што је чак и америчка ФДА признала је да је убацивање отпорности на антибиотике преко ГМО у људски ланац исхране, веома опасно. Наиме, истраживање из 2002. г. (прво истраживање на људима), показало је да се АРМ гени преносе у бактерије унутар пробавног система човека који једе ГМ храну. Ово истраживање потврдило је забринутост научника. Ако се АРМ ген преноси с једне врсте на другу, то може резултирати новим и опасним болестима отпорним на антибиотике.

Према речима генетичара проф. Димитријевића, сваку насилну промену, геном доживљава као агресију, и реагује на три начина: најпре проба да исече убачени ген, па кад то не успе, покуша да га затвори (да не може да да свој протеин) и на крају, ако и то не успе, следи фаза у којој убачени ген мења биљку, што је потпуно непредвидив посао и траје генерацијама. Овде долазимо до још једног проблема са генетски модификованим организмима, као највећој претњи екологији. Утицај ГМОа на животну средину се уопште не контролише. Када се једном пусте у природу више се не могу опозвати. САД, Мексико, Ирак, Индија, Аргентина, и многе друге ризнице семена сада су трајно контаминиране ГМ организмима. Чак је нуклеарни отпад „бољи“ од ГМО-а, јер ће се кроз хиљаду година разложити, ГМО одпад прети да будућим генерацијама оставимо зелене пустиње са џиновским бубашвабама (један од могућих сценерија). Министарство пољопривреде САД-а, једно од три министарства које би требало да се бави безбедности од ГМО-а, није урадило ни једну једину процену ризика, нити се бави проверавањем ГМО-а, што је такође њихов посао.

Многи заговорници биотехнологије ће рећи да се човек одувек бави генетским модификацијама и да је ово само природни наставак. То није истина. Не ради се овде о мешању две исте биљке, различитих карактеристика, већ о мешању потпуно несродних врста, а постоји веома добра природна баријера која онемогућава риби да се укрсти са парадајзом. Поред тог, рекомбинацијом гена долази до стварања нових гена. Не зна се какве ће особине дати тај ген.  2001. године, белгијски научници су у соји пронашли један такав ген. Био је то други пут да је откривено да је Монсанто прећутао да пријави непознати ген када је пријављивао свој патент. Монсанто се тада правдао да је ген неактиван и уверавао јавност да је производ сигуран, без обзира што не знају порекло гена, јер је 5 година на тржишту и још се нико није жалио.

Када говоримо о ГМО, срећемо се са бројним контроверзама и потпуно супротним мишљењима. Док нас са једне стране уверавају да не постоји никакав проблем од коришћења ГМО-а, други нам износе чињенице које говоре супротно. Ову дилему нимало не решавају државне институције којима је поверено да испитују исправност хране и лекова (ФДА), јер је од 1992. године донета одлука о суштинској еквивалентности (“substantially equivalent“), по коме се ГМ биљке третирају исто као и конвенционалне (природне) биљке, па за њих не постоје посебне категорије, додатна истраживања исправности, нити се обележавају. Jаmes Maryanski који је био задужен за регулацију биотехнологију у то време, отворено признаје да је то у потпуности била политичка одлука, а не научна. Ова одлика се не односи само на храну већ на све производе биотехнологије (документарни  филм, „Свет према Монсанту“).

Све што је потребно да би се одобрио нови ГМ патент је да компанија која га произведе достави ФДА документ о карактеристикама новог патента и доказ о исправности ( резултат интерног експеримента, који није обавезан) . ФДА не врши додатна испитивања нових ГМ биљака већ их аутоматски одобрава. А чињеница да се ови производи не обележавају умногоме отежава праћење ГМО-а, јер се поједине алергијске реакције, појава неких болести и дуг развој болести не могу повезати са ГМО  јер није обележен.

„Суштинска еквивалентност“ је главни изговор Монсанта (водећа мултинационална комранија за произвдњу ГМОа) зашто не врши експерименте исправности на људима.

1992. године на америчко тржиште појавио се први ГМ производ, парадајз ФлаврСавр (FlavrSavr, са убаченим геном рибе). Али је убрзо повучен из употребе, јер се није допао купцима. Иако до 1995.године не постоји истраживање о сигурности ГМОа 1996.године почиње се са комерцијалним гајењем кукуруза, соје, уљане репице и памука. 1998. године проф. Арпад Пустај долази до открића да ГМ кромпир утиче погубно на експерименталне животиње, (смањен раст пацова због чега долази од ретардације, пад имуног система, бела крвна зрнца слабије реагује, проблеми са репродуктивним органима, озбиљна оштећења унутрашњих органа, паторгени раст ћелија, стерилитет). Иако је ово истраживање изазвало велику буру, ГМ биљке нису повучене из употребе али професор Пустај је добио отказ. Касније је научна заједница стала уз проф.Пустаја и он је враћен на место које му припада.

Постоје истраживања руских научника која су објављена у бројним научним часописима и која говоре о генетски модификованим организмима. Један пример је руске научнице, доктора биологије Ирине Ермакове, која је 2005.године на симпозијуму Руске националне асоцијације за генетску безбедност (НАГС) обелоданила резултате свог истраживања које је спровела на мишевима. У овом истраживању је анализирана дефектност потомства мишева који су храњени генетски модификованом сојом. Мишеви су ГМ соју, отпорну на хербициде, почели да једу две недеље пре зачећа, затим за време трудноће и дојења. Другој гупи је дата органска соја (немодификована) а трећа уопште није храњена сојом.  Сви младунци женки храњених ГМ сојим били су мањи за око 20%, унутрашњи органи су им били мањи, укључујући и мозак. Чак 55,6% је угинуло, док је смртност оних који су били храњени органском сојом био 9% Они који нису храњени сојом имали су смртност 6,8%. За наставак истраживања, међутим, није било средстава.

Да ли ћемо да палимо и крчимо воћњаке по Србији?

Алексеј Суров је недвосмислено доказао да је трећа генерације пацова храњених ГМ храном стерила, и да се тек у трећој генерацији види сав ефекат конзумирања ГМОа јер долази до разних болести и деформитета (неких и крајње бизарних попут раста длака у устима).

Истраживања генетски модификованих организама која спроводе мултинационалне компаније, попут Монсанта, имају једну карактеристику – обавезно су позитивна, тј. не показују никакве веће проблеме. Џефри Смит наводи бројна таква истраживања. Једно од њих је Монсанто спровео 1996.године где су, наводно, испитивали учинак њихове соје на пацовима, сомовима, пилићима и кравама. За ово испитивање проф. А.Пустај каже: “Очито је истраживање осмишљено тако да се избегне откривање било каквех проблема. У научном конзорцијуму су сви то знали“. Нпр. користе старе пацове, да се проблеми не би одразили на раст и развој, не врше се обдукције животиња, ГМ храна се у великој количини разблажи, догађало се да од 40 испитиваних пацова пријаве 7 која су се разболела а „забораве“ да спомени 7 која су умрла,термички обрађују узорке док не униште све протеине….) Џ.Смит: „Чини се да је примарни критеријум коришћен у оцени деловања генетски модификованог кукуруза на одрасле мишеве тај да животиње нису угинуле“. (о бројним лажираним истраживањима Монсанта говори Мари Моник (Мari Monique) у документарном филму „Свет према Монсанту“, Вилијам Ендгел (VILIJAM ENDGAL: „Семе зла“), документарни филм „Будућност хране“….

Једно истраживање које ми је посебно привукло пажњу обавио је Монсанто за свој Бт кукуруз МОН 864.   По том истраживању, Бт кукуруз(кукуруз који,ради што никада ни један није радио,  производи свој пестицид) МОН 864 безбедан је за исхрану и од 2005.г. одобрен је, и налази се на тржишту.

Када је Сералин( Séralini G, Cellier D, De Vendomois JS. New analysis of a rat feeding study with a genetically modified maize reveals signs of hepatorenal toxicity. Arch EnvironContam Toxicol 2007;52:596–602 ) поновио исто истраживање 2007.г. на Бт кукурузу МОН 864 дошао је до битно другачијег закључка. Експерименталне животиње су били пацови. Резултати су указивали на знаке тровања јетре и бубрега. Код женки уочено је повећење триглицерида у крви од 24-40%   у  урину мужјака нађена је повећана концетрација фосфора и натријума 31-35% .

Из ових података се могло закључити да ова сорта кукуруза није требала бити одобрена јер није безбедна. Сералин и његови сарадници кажу да је потпуно невероватно да је процена ризика, извршена на 40 пацова који су 90 дана били храњени Бт кукурузом МОН 864 и да истраживање није поновљено нити пролонгирано већ је  такав производ одобрен. (journal homepage: www.elsevie r.com/locate/envint)

Нажалост, ова Бт сорта (Бт кукуруз, МОН 864) се појавио илегално и у нашој земљи, продаје се под именом Декалп (DekalB).

Иначе, Бт сорте, заузимају значајан удео у генетским модификацијама (Бт кукуруз, Бт памук, Бт соја, Бт кромпир) Заправо, ради се о убаченој бактерији Bacillus thuringiensis (отуда Бт) и тада биљка почиње да производи свој пестицид.  Бт кромпир се води као пестицид, не као биљка. Бт кукуруз преко корена у земљу испушта отров па касније ту не могу да расту природне биљке. Када човек поједе овакву храну, бактерије из ње загаде бактерије у људским цревима и тако човек у свом стомаку добије фабрике за производњу отрова. Студија у Канади је показала да  је 93% трудница које су јеле овакву храну, имале су тај токсин у пупчаној врпци и  постељици. Што је још страшније, труднице су јеле месо од животиња које су храњене овим ГМО сортама.  http://www.dailymail.co.uk/health/article-1388888/GM-food-toxins-blood-93-unborn-babies.html А експерименти на животињама показале су да се у мозку мишева проналази Бт токсин, за који Монсантови „научници“ кажу да се уништи у пробавном систему.

У Индији где животиње пасу на обраним  пољима Бт памука добијају озбиљне здравствене проблема и највећи део њих умре. Људи пријављују алергије, проблеме са кожом. Али, ту није крај.

1999.године Монсанто одлази у Индију где купује значајну фирму за производњу семена. 2001.године Индијска влада одобрава гајење Бт памука, чије семе се уз велика обећања продаје 4 пута  скупље од природног семена памука. Пошто сељаци немају новац за то семе, позајмљују га са великим каматама. 2006. године појављује се болест која захвата само ГМ памук и уништава жетву што доводи до банкрота сељака који су у великим дуговима, због кредита и камата и они почињу масовно да извршавају самоубиства. Анализа ових трагичних догаћаја показује да се највише догађају у регијама где се сади Бт памук,  тако је од пролећа 2005.г. до пролећа 2006.године било 600 самоубистава, а 2007. г. 680 за само шест месеци.

Упркос контраверзама, број парцела под ГМО из године у годину је све већи. 1996.г. парцела засађених под ГМО износио је 1,7милиона, 1997.г. – 11мил. а 2007.г. овај број се попео на 114,3мили. хектара.( Soc. ekol. Zagreb, Vol. 17 (2008.), No. 2Željko Kaluđerović: GMO prvih dvanaest godina – stanje i perspektive).

Наш лист „Печат“ наводи да је „према процени организације ИСААА (ISAAA, International Service for the Acquisition of Agri-Biotech Applications) која прати овај развој, од 2009. године само у ГМ соји, кукурузу и памуку остварен је промет од 150 милијарди долара.Треба истаћи да су 2009.г. површине на којима се гаје генетски модификовани организми (ГМО) повећане са девет милиона хектара на 133 милиона хектара“. Убедљиво највећи произвођачи су САД, а следе Аргентина, Бразил, Канада, Кина. У земљама Европске уније због рестриктивне политике ГМО има мали значај.

Овај тренд упорног повећања површина под ГМО, упркос томе да не постоји апсолутно ни један једини рационални разлог за то, је због политике САДа. Наиме, САД је већ 1992.године своју политику окренуо ка извозу биотехнологије, ( Х.Кисинџер:“Kо контролише храну конртолише људе“), од тада САД милом, а и силом, намеће ГМО. ( парола да ће ГМО исхранити свет је најлицемернија лаж коју су могли да смсле).  Одтуда не чуди посета Бајдена 2009.године Србији када је рекао да је „веома забринут због нашег закона о ГМО“ и да се нада да ћемо то променити, а Ђелић одмах обећао промену тог закона. И, имамо закон у припреми који ће потпуно дозволити, промет, узгој, увоз ГМО.

2010.године у Србији је 98% испитаних површина под сојим било је генетски модификовано. Кукуруз и пшеница нису ни проверавани.

У једном селу у околини Прокупља, једна жена је причала да њене животиње одбијају да једу кукуруз, што је поуздан знак да је генетски модификован. Међутим, ове године вести су много горе. Наиме, сазнала сам да су по селима продавали семе за које не постои етикета, ни произвођач. Не зна се ко је то продавао, али сумњамо на Монсантове раднике, јер се њихов оглас за посао могао наћи прошле године. Довољно је да само једна ораница буде под ГМ пшеницом и она ће поленом загадити све остале. У Мексику је забележена контаминација кукуруза на 1600км даљине од ГМ кукуруза.

Ово појава је већ устаљени метод у земљама широм света. Исто се десило у Порторику. Илегално увозе семе, дистрибуирају га, затим проверавају, па када виде да су огромне површине под ГМО кажу да је најбоље да се одобри, јер је већ ту!

Затим, крену проблеми са патентима.

Пошто је полен загадио оранице, семе попадало на све стране(намерно, случајно) на све стране биће ГМ пшеница а пошто је ГМ пшеница патентирана сви који нису  платили да је саде, а нађе се на њиховој земљи, мораће да плате огромне казне због тога.

Тамна страна неолиберализма овде показује свој пуни смисао. Демонтирање социјалне државе, енормној експлотацији и уништавању институција колективне солидарности, сад се придружују и одузимање човеку право да једе здраву храну, да пије чисту воду и дише чист ваздух.  Не постаје ли човек роб у „друштву сектакла“  који притом треба да мисли да је слободан, док га „глобални медији као актери симболичке моћи“(проф.Љубиша Митровић) припитомљавају и држе у анестезији док се уводе закони који за циљ имају популациони раст нула.

Извор: „Васељенска ТВ“

http://www.svetinjebraniceva.rs/