header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Владимир Семенко патријарху Кирилу: Наступио је коначни тренутак истине
Владимир Семенко патријарху Кирилу: Наступио је коначни тренутак истине Штампај Е-пошта
петак, 02 март 2012

Отворено писмо православног публицисте Владимира Семенка Патријарху Кирилу поводом светогрђа у Храму Христа Спаситеља

 Његовој Светости, Свјатјешему Кирилу

Патријарху московском и целе Русије

Ваша Светости,

Дрско светогрђе, које се збило ових дана у Вашем саборном храму, главном храму наше Цркве – Храму Христа Спаситеља, а посебно реакција на исто од стране неких свештенослужитеља, подстакли су ме да Вам се обратим овом синовском молбом.

Ми, верна чеда Мајке Цркве, ревнитељи наше свете и спасоносне православне вере, током протеклих година више пута смо се, користећи своје скромне медијске могућности, изјашњавали поводом неких крајње забрињавајућих процеса, који су се догађали и који се догађају унутар РПЦ као институције. У више наврата, упркос административним и медијским притисцима који су вршени на нас, говорили смо да ту забринутост чеда Цркве, клирика и мирјана, изазива апсолутно лажна концепција мисије, коју су узели као своју заставу идеолози реформи које се сада спроводе, међу којима су, на жалост, и неки свештенослужитељи.

Указивали смо да се догађа недопустиво поткопавање граница које постоје између црквено-сакралног и светског, и  да се збива мутација традиционалне православне свести верника. Настојања да се у Цркву уведу методе „мисионарског“ рада не само апсолутно супротних православном Предању, већ које директно изопачују Благу Вест, довела су до резултата потпуно супротних од декларисаних. Обични људи, који би могли постати њена верна чеда, одвраћају се од такве - убрзано секуларизоване и светским духом прожете Цркве. 

Желео бих још једанпут да истакнем, да се основна заблуда садашњих „мисионарских“ приступа огледа у томе што садрже идеју некаквог „дијалога“ са подлежућим оцрковљењу спољним светом, а зна се да сваки дијалог подразумева извесну равноправност његових учесника, у овом случају Цркве и света, који, по речима Писма, „у злу лежи“.  Суочен с том идејом, народ Божији је у недоумици питао, и наставља да пита и себе и своје пастире: на чему је заснована та равноправност? Зар свет, непросветљен Благом Вешћу - свет отпали од Бога, може садржати неку истину, равноправну оној коју садржи Откривење и православно Предање?

Лажно схватање мисије, засновано на идеји „дијалога“ Цркве и спољњег света, у свом логичном развоју доводи до још радикалније мисли о спојивости наше православне вере и тог света. Зашто је онда потребна мисија, питају се црквени људи, ако су Црква и свет и тако спојиви? Такав приступ, чији је неуспех пројављен, између осталог, и у искуству римокатолика после Другог ватиканског коницила, пре ће на делу довести (и доводи!) до све већег посветовњачења Цркве, него до оцрковљења света.

Овај приступ се у пракси манифестује, између осталог, у повећању небивалих екцеса и скандала, повезаних с активностима тзв. „нових мисионара“.  Немогуће је не запазити, да је то последица потпуног губитка црквеног духа и духовно-моралних критеријума, што у читавом низу случајева доводи до јавног светогрђа/.../.

Посебну узнемиреност православних изазива апсолутно погрешан приступ у раду с омладином. Веома специфични стереотипи, карактеристични за следбенике тзв. „субкултуре“, преносе се у потпуности на омладину, а ствар  се представља као тобожња потреба за егзотичном „духовношћу“. Прекомерна очараност рок-културом, демонском по својој суштини,  неумереност и раскалашност у интимној сфери, које су по природи својствене младима, показују да мисионарски рад са младима треба изграђивати. Покушаји неких псеудомисионара да се прилагоде тој наводно „објективној“ реалности, доводе до брзе деградације управо њих самих. Типичан пример за то управо је поменути протођакон са његовим јавним вулгарним шалама и непристојним анегдотама.

У свему томе не огледа се мисија, већ антимисија. Нема привођења Цркви њених нових чеда, већ су све већи уступци Цркве свету и свесно увођење у њу светског духа. По нашем уверењу, у основи свих тих процеса, који изазивају дубоко жаљење, јесу гашење духа истинске вере, слабљење живе везе с Христом, које нема без покајања и духовно-молитвеног подвига.

Поводом догађаја у Храму Христа Спаситеља, „мисионар целе Русије“ је фактички узео у заштиту богохулнице, које су извеле до сада невиђено ритуално светогрђе. У читавој овој причи много је нејасног. Како су могле озлоглашене чланице „панк групе“, провокативно обучене у непристоју одећу, да уђу у храм, и да неколико минута изводе своје гадости, да узвикују своје хуле на Спаситеља и Божију Матер, уз пратњу новинара који су све то снимали, без икаквог отпора обезбеђења храма?  Све што се догодило у људима изазива чврсту увереност да је то светогрђе само последње у низу збивања од којих су нека горе побројана. Вишегодишње повлађивање лжемисионарима,  који кокетирају са „субкултуром“, довело је до уподобљавања Цркве свету и попуштања греху.  Принцип антицрквене „проповеди“, учинио је могућим некажњивост ових нових богохулница које су спровеле ритуално ругање Божијој Матери, на истом оном месту на коме су се недавно милиони верујућих поклонили њеном чудотворном Појасу, по први пут донетом у Русију из далеке Грчке.

Ваша Светости,

Усудићу се да искажем смелу мисао, да је управо сада наступио коначни тренутак истине. Пројавите своју архипастирску одлучност, јер то очекују милиони Ваших верних чеда,  који су се недавно с вером и надом поклонили светињи! Протођакон Курајев – није просто симбол, већ (што ни за кога није тајна) главни идеолог читавог пројекта „нове мисије“, који је сада, коначно и потпуно, пред читавом Црквом, збацио са себе јагњећу кожу црквеног „перестројшика“ и открио своју праву природу - љутог непријатеља нашег богатог православног Предања.

Ако сада народ Божији од Вас не чује предстојатељску заповест: „Не дозвољавам“, ако према уздигнутом од Вас протођакону не буду примењене одговарајуће канонске санкције и он не буде удаљен са свих дужности које обавља, то се, на жалост, превише људи може поколебати у својим искреним синовским осећањима према Вама, нашем Предстојатељу и оцу. Милиони православних верника на свакој Литургији узносе за Вас Господу своје недостојне молитве, спремни да на коленима умоле Вашу Светост: пројавите, коначно, своју архипастирску власт према лжемисионарима и богохулницима, који су се лукаво убацили у црквени тор! Сви истински ревнитељи Православне вере, верна чеда Цркве, спремна су да Вам помогну да усијаним гвожђем спалите дух модернизма и неообновљенчества и опаку „свејерес“ либерализма која изнутра нагриза Црквени организам.

Данас, када не само наша Црква, већ и читава наша држава пролазе кроз судбоносни  тренутак, - крајње је време да се опоменете велике одговорности коју имате пред Богом и људима, која је положена на Ваша плећа приликом увођења у патријарашки трон, и пресечете недостојне сплетке о себи као правом вођи и покровитељу шачице побеснелих реформатора, које се, на жалост, све више шире у црквеној средини.

Свети Владико,

 Сви ми, тешки грешници, потпуно смо свесни да таква богохулства нису просто плод деловања људи, који су изгубили лик Божији и сећање на смрт.  Они су, ма како то страшно звучало, допуштени Господом ради нашег уразумљења – да би нас опомињали на наше сопствене грехе. Многи угледни духовници, житељи светих обитељи, једнодушно позивају нас недостојне, да удвостручимо своје молитве, да читамо молитве заједнички, да принесемо покајање за наше грехе и грехе наших предака. Милиони чеда Цркве страдају због духовне жеђи, али читавом душом својом прихватају разобличавајуће речи својих духовника, који сведоче да ни једно људско дело не може дати духовни плод без истрајног молитвеног делања, које једино може да ороси бесплодну пустињу грешне душе очишћујућим покајничким сузама. Народ Божији Вас, с надом и уздањем, моли: вратите народу Чин свенародног покајања! Вратите својој пастви служитеље тог чина, уважене у народу духовнике и архипастире, такве као што је ревносни поштовалац Светих Царских Мученика, владика Викентиј, недавно послат у „мисионарску пустињу“.

Наступио је Велики Пост – „време благопријатно“. Управо сада сви ми очекујемо да у Вама видимо достојног настављача дела великих вођа Свете Русије, таквих као што су свети патријарси Гермоген и Тихон, који су у најтежим годинама смутњи неуморно позивали народ на покајање. Управо сада, када је Русија, као никад раније, реално дошла до ивице пропасти, верујем и надам се да ће Вама руковођена наша Црква на крају постати истински духовни вођ великог народа- народа који је камен темељац и моћна окосница нове Русије.

Верујем и надам се да ће одлучно супротстављање црквеном модернизму и враћање Чина свенародног покајања, као и редовне молитве светим Новомученицима и Исповедницима руским, бити достојан почетак духовног препорода нашег народа и  основа будућег препорода православне Русије – нашег возљубљеног Отачаства, које још увек страда од мрака безбожништва који га је задесио и чека повратак на спасоносни пут сарадње с Господом Исусом Христом, а под Покровом Његове Пречисте Матере. Амин.

Владимир Семенко,

27. фебруара 2012.

Извор: „Портал-кредо.ру“

Превод са руског и приређивање: „Борба за веру“

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.