Особа, коју је Господ позвао, тражи Га прво у дубинама своје душе. Она препознаје да су многе одлуке током њеног живота биле супротне вољи Божијој. Тада започине покајање. Покајање започиње онда када особа напушта свој огреховљени живот и достиже обожујућу благодат, којој нема краја.

Господ се не може описати. Он нема краја. Када неко бива пригрљен обожењем, благодаћу Духа Светога, он трпи све особености Његове, које су бесконачне, недокучиве, вечне. Зато сам рекао да покајању нема краја.

Желео бих да кажем нешто више о покајању, јер сам приметио неке проблеме у мом личном животу и у монашком животу уопште.

Током ових дана поста, приметио сам да монаси, из неискуства, имају времена да се баве безначајним стварима. Када сам их упитао зашто то чине одговорили су ми да су „имали мало слободног времена, нису имали шта да раде.“ Ово је нека врста високоумља, а можда и показатељ слабе вере. Немате шта да радите? Можда сте обавили додељено послушање и имате слободног времена? Онда, идите у келију. Ваша келија је радионица која преображава вашу личност. Зашто не одете и не клекнете тамо? Зашто не ударите челом о под и рукама о груди, које су место обитавања и добрих и лоших представа? Зашто не закуцате на врата нашег слатког Исуса? Зашто не куцате, не иштете, не инсистирате, све док вам Господ не отвори?

Зашто седите беспослени, уместо да читате? Монаси су богослови. У доба Византије, на универзитету у Константинопољу, постојали су сви факултети осим богословског, који је био забрањен. Богословље је постојало само по светим манастирима. Није сматрано делом општег образовања. Тицало се искључиво монаха. Они су били ти који су добијали просветљење и откровење. Постајали су богослови онда када су долазили у личан контак са Господом. Зашто не бисмо онда и ми, на овом нашем универзитету, учили и дању и ноћу и постали прави богослови? Из сопственог искуства шзнам, и инсистираћу на овоме без попуштања, да монах прима исте мере милости када учи у потпуној тишини своје келије као и када се моли. Ја инситирам на овоме, јер сам током свог живота то осетио не једном, него много пута, милошћу нашег Господа Исуса Христа.

Желео бих још нешто рећи о овоме. Овде је потпуно применљив закон утицаја. Немогуће је да Оци, чије посредовање монах иште и списе њихове са вером и жаром проучава, немају никаквог утицаја на њега. Свети Оци су били оци и настављају да буду оци; такође они љубе Бога чију “слику и подобије” носе, и траже прилику да на нас пренесу благодат, коју су стекли кроз сопствену борбу. Будите уверени да читањем и проучавањем њихових дела, очинска љубав њихова и на нас делује.

Хајде да се вратимо на питање покајања. Често се дешава да подвижник не може да победи своју стару природу, упркос томе што мрзи и њу и своје страсти. Према традицији наше Цркве ово стање се сматра “покајањем.” Оно престаје да буде то чим особа одустане од борбе и каже: “Ја не могу више. Нема наде за мене.” Ово се назива “очајање.” Црква осуђује овакво стање и сматра га “хулом” на Духа Светога. Црква оваквог члана сматра богохулником, јер се таквим ставом одриче доброте Господа Исуса Христа.

Ни под којим околностима не смемо дозволити да наша вера ослаби. Особа не сме да помисли да је не могуће достићи дубину покајања, на које Господ позива. Ми ћемо ово постићи уз благодат Господа Исуса Христа. Покајање није могуће постићи само путем људских напора и трудова. Такво размишљање указује на самољубље и свети Оци су га осудили. Св. Макарије Велики каже да човекова воља има једино довољно снаге да се одупре ђаволу. Ако ђаво подстиче човека: “Уради ово,” човек једино може да каже: “Не, нећу то да урадим.” Толико далеко човек може да оде. Даље од тога је удео благодати. То је разлог зашто наш Исус наглашава: “Без мене не можете чинити ништа.” (Јован, 15:5)

Дакле, не смете никада дозволити да ваша вера ослаби. Никада немојте дозволити себи да имате мало вере, јер ми “ходамо у вери.” Немојте говорити: “ Никада се нећемо ослододити страсти, никада нећемо достићи обожење, никада нећемо моћи да подражавамо Оце.” Ово је богохуљење. Ми ћемо их подражавати, јер то желимо и пошто је тако, Господ ће нам у томе помоћи.

Ако истрајемо у вери и не посустанемо у нашим напорима, свакако ћемо успети. То је истина. Наши Оци не прихватају други пут. Било који други начин размишљања јесте “очајање.” Не постоји: “Ја овако не могу даље.” Зашто не можете даље? Ми добијамо снагу кроз Господа нашег Исуса Христа. “ Све могу у Христу, који ми даје моћ.” (Филипљанима 4:13) Апостол Павле употребљава реч “све” да не бисмо дали места сумњи, нико да не би рекао “Ја не могу.” “Ако је Бог са нама, ко ће против нас? Ако нас Господ оправдава, ко ће нас осудити?”

Обратите пажњу на границе покајања, како је откривено у Писму. Петар пита Господа нешег: “ Господе, да ли да опростим до седам пута ономе који ме увреди?” Петар је у то време био несавршен, јер није још увек примио благодат просветљења и размишљао је као обични људи. Са гледишта строгог Мојсијевог закона, за себе је мислио да је милостив. Није желео да опрости једном већ седам пута. Исус, објашњавајући дух Цркве рече му: “Не седам него до седамдесет пута седам.” Господ је желео да нагласи да покајању нема краја.

Наш живот се сваким даном понавља. Иако је наш дух у сваком тренутку спреман да донесе нову одлуку и има добру намеру, тело је слабо. И не само тело. Поред тела ми морамо да се суочимо и са нашом природом, навикама, местима, људима и стварима, чак и са ђаволом. Све што нам преостаје јесте наша добра намера и тајанствено деловање Божанске благодати, која је свемоћна. Теоретски, све ово је лако, али у пракси тешко је, као што сви то из искуства знамо. Свакога јутра почињемо изнова. Ми одлучујемо да од сада па на даље нећемо да подлежемо нашим страстима. Уреду. Али овим, страсти нити су изопштене нити протеране и не напуштају нас када им ми то заповедимо. Да би нас оставиле, ми морамо да бијемо страшну битку. То можемо постићи онда када благодат Божија победи, а не човек. Страсти су изван наше људске природе. Не можемо их ухватити, нити их можемо контролисати. Само благодат може да их отера и да привуче врлине. Када? Онда када покажемо упорност.

Зато је наш Господ нагласио потребу да покажемо стрпљење и истрајност. “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” (Лука 21:19) Чак и када се молимо Он каже куцајте, иштите и “молите се да не клонете.” (Лука 18:1) Онда нам Он даје примере са којима нас посрамљује. “Који је међу вама човек од кога, ако син његов заиште хлеба, камен да му да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?(Матеј 7:9,10,11)
Он ће “неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо.”(Ефесцима 3:20) Немогуће да таква обећања неће бити испуњена. Наш Исус каже: “Небо и земља ће проћи али речи моје неће проћи.”(Марко 13:35) Управо из тог разлога Син Божји је дошао на земљу. Реч Божија нема разлога да трипи “празнину ” до да врати човека у наручје Божанске љубави. То је “нова творевина”, која је супериорна у односу на претходну.

Постоји још једна тајна коју су нам Оци оставили и које морамо бити свесни. Повремено, када ствари иду добро, благодат дозвољава да нас нападну искушења. Објаснићу. Благодат никада не узрокује искушења. Ох, то је богохулно чак и да изговорим. Мрак се никада не рађа из светлости, никада. Објаснићу ово мало боље. Ја се и даље борим против одређених страсти које ми сметају, борим се против зле навике која ме мучи. Желим да ме остави. Молим Господа да ми да оно што ми треба. Господ, својом свеспасавајућом промишљењем, које обухвата све, види да није погодно време да се одазове. Благодат, уместо да то уради, игнорише ме. Блаогдат зна зашто. Бог је сам себи довољан и интервенише на њему знан начин; шта год да уради је свесавршено. Све што Господ чини потпуно је, а не непотпуно. Дакле, потребно је време. Морамо показати издржљивост, тако да постоји довољно времена за људе, узроке, места, прилике, чак и за искушења да буду припремљена. Чим су они спремни, Он долази и све обавља у целости. Он то постиже.

Постоје и други погледи по истом питању, које су нам наши свети Оци предали. Неколико пута, благодат интервенише и доноси казну, остављајући особу беспомоћну, како би је сачувала од будућих искушења, за које Господ зна да ће на особу имати утицаја, због њеног неискуства и несавршености. Ове тајне су толико велике да их је немогуће обухватити.
У другим приликама, благодат одређује особу као путевођу других и дозвољава искушењима да је муче како би је припремила, да би била искусна у свему док не дође време да устане за Цркву, и постане светионик и путеводитељ многима. Благодат га искушава на тајанствени и несвакидашњи начин. Да ли се сећате шта је Господ рекао : “ Нема ли лончар власт над глином, да од исте смесе чини шта хоће?” Благодат на исти начин дела. Све ствари које смо поменули говоре нам да морамо да покажемо стрпљење и издржљивост и да имамо довољно вере.

Пошто наш Исус каже: “Моје речи неће проћи”, морамо бити сигурни да нас вера неће разочарати. Само људи могу разочарати једни друге, јер имају ограничене капацитете и њихово знање је непотпуно. Бог то не ради. Он ће нам дати шта год да затражимо, све док то има везе са нашим спасењем.

Истински верујући пријатељ рекао ми је једном да од тренутка када је започео своју борбу Господ му је показао своју милост и прави пут. Док се борио, молио се Господу да га ослободи од неких тешких ситуација, које је било више немогуће издржати. Иако се много молио, није налазио решење за своје проблеме. Прошле су 42 године. И благодат му се јавила: “Сећаш ли се да си ме замолио да ти откријем своју вољу о једном конкретном питању? Моја воља била је да чиниш то што си чинио све ове године.” Мој пријатељ је питао благодат: “Шта да сам чинио другачије?” Одговорила му је: “Онда би изгубио своју душу.” Ово су тајне, нама недокучиве. Стога, морамо да покажемо стрпљење.

Читамо у житију св. Серафима Саровског да га је неки Рус, по имену Мотовилов, питао да му објасни шта је то благодат. Двадесет пет година касније, када је човек заборавио на своје питање, св. Серафим га је позвао и рекао му: “Дођи, показаћу ти одговор на питање које си ми поставио пре толико година.” Господ може узети више времена, али Он не заборавља.

Једном када одлучимо и желимо да будемо спашени, ми се боримо да се ослободимо наших страсти и истински желимо да благодат Светога Духа пребива у нама и покаже нам шта да чинимо. Наш Исус је рекао: “Тражите прво Царство Божије и све ће вам се друго додати.” Када ходимо правим путом, постићићемо више него што мислимо. Дакле, морамо да истрајемо, чак иако смо покушали хиљаду пута и није успело. Немојте да умишљате да је нешто кренуло наопако. Нити смо ми променили наше намере, нити се Бог променио, а очигледно ни ђаво. Изрека “иштите и даће вам се” је генијална. Ако смо питали, одговориће нам се; ако смо тражили, наћи ћемо, ако смо закуцали, биће нам отворено. Да ли је могуће за сунце да се не роди на истоку? Да ли је могуће за нас, слабе, да не паднемо?

Није то случајност да нас је Господ позвао да га следимо. Ко нас је довео овде? Ко нам је дао снаге да се одрекнемо природе, да постанемо предмет подсмеха и да себе предамо у изгнанство? И не сам то, ми такође бринемо да ли смо изгубили самоконтролу, да ли смо спавали дуже него што је требало, или показали непослушност! Ми бринемо о овоме јер благодат Светога Духа обитава у нама и обавештава нас о свему. Ово је истина. То нису само умирујуће речи. Држимо доказ милости Господа нашег Исуса Христа у нашим рукама.

Он нам је дао “велики” дар. “Док смо још били грешници, Он је умро за нас.” Он је био разапет и преко Крста је укинуо грех и потписао обевницу за наш улазак у истински живот, разрешивши нас наших грехова. Сада је на нама да покажемо мало стрпљења, не да одустанемо, већ као добри слуга да останемо будни и да чекамо да се наш Господар “врати са свадбе.” Када се врати Он ће позвати свакога од нас. И ми ћемо поносно одговорити: “Овде смо, Господе. Од како си нас позвао ми смо чекали на Тебе да дођеш и држали смо Твоја обећања.” И тада ћемо чути Његов глас: “Добри и верни слуго.” (Матеј 25: 21) То је истина. Ви ћете ово доживети, ако се посветите проучавању Писма и ако се усресредите на ваш духовни рад.

Требало би да извршавате додељен задатак савесно и послушно. Требало би да будете у стању да видите истинско присуство Божје воље у лику вашег Старца. Свако од вас би требало да мисли да једино он, старац, и Христ постоје. Чим обавите ваше послушање требало би да се радујете, а не да будете нерасположени, да избегавате једни друге. Требало би да будете љубазни једни према другима. Међутим, не говорите без разлога. Кажу да је немогуће избећи грех у “доконим разговорима.” Мудар Старац каже: “Као што се штап може забости између земље и камена, на исти начин грех пребива међу онима који се баве са “чио сам ово или оно.” Да ли је то прикладно за нас? Докони разговори су за оне у свету, који немају шта боље да раде, сем да причају о “овоме или ономе.” Ми само треба да бринемо о тајнама Царства Небеског. Ми само треба да бринемо о рају. “Подигните срца ваша.” Где да подигнемо срца? То је свето место “где као претеча за нас уђе Исус, извршивши вечно искупљење. (Јеврејима 6: 20 и 9:12) Ми морамо гледати на небески олтар, где је наше трајно боравиште. “Јер овде немамо постојаног града, него тражимо онај који ће доћи.” (Јеврејима 13:14) Ми смо грађани раја. Авва Исаија каже: “Сећајте се Царства Небеског, како би полако почели да за њиме чезнете.” Ово сећање појачава ревност нашу.

То је оно на шта сам хтео да Вас подсетим у овом моменту свеобухватног покајања (тј. поста). Дакле, хајде да наставимо да тражимо “ Исуса, Начелника и Савршитеља вере.” (Јеврејима 12:2); Онога који је предмет наше љубави; онога који нас позва и који нам даде да окусимо сласт Његовог позива и који нас води да ходимо путем светитеља.

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

Старче, поменули сте Петрову несавршеност пре Педесетице. Да ли је та несавршеност била разлог његовог одривања од Господа?

Према нашим светим Оцима, Петар се одрекао Господа, јер је то била Божија воља. То није био Петар који је са Исусом био све време и који је показао тако велику ревност и смирење. Да ли сте запамтили Петрову изјаву? Када их је Исус упитао: “А ви, шта мислите ко сам Ја?” Петар је одговорио: “Ти си Христос, Син Бога живога.” Наш Исус се окренуо ка њему и рекао : “Блажен си Симоне, сине Јонин. Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на Небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати.” (Матеј 16:17) Петар је по природи веома ревносан и безкомпромисан. Након ове изјаве, Господ га је у својој свемудрости учинио темељом цркве. Међутим, пошто је Црква требало да обухвати целу људску природу, не само ревносне и јаке вољом , већ и оне слабе и болесне, Господ је дозволио да га се Петар одрекне три пута. Не постоји ни једна особа у пет њих, која би била толико јака да потпуно љуби Господа и да покаже такво самоодрицање због жара своје љубави. Због тога је Господ направио уступак за нас остале, који смо слаби. Петар, који је био ревностан и јак, не би разумео слабе. Због тога Господ дозвољава да га се Петар одрекне. Затим га Он сам исцељује. Он сам га пита док обедоваше: “Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме више него ове?” (Јован 21:15) “Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме?”(21:16) Петар је био жалостан, јер га није разумео. Ипак, исто питање три пута требало је да избрише три одрицања. Својим троструким признањем љубави Петер је искоренио свој осећај кривице. Такође, научио је кроз искуство да чак и они ревносни имају потребу за помиловањем.

Господ исту ствар ради Павлу. Јер Павле је требало да постане кичма Цркве. Пустио га је да буде прогонитељ и непријатељ хришћана, а потом га је привео себи. И Павле у истинском смирењу каже: “Нисам достојан да се зовем апостолом, јер сам гонио Христа и Цркву. Али, чинио сам то у незнању.”

Да ли видите како мудрост Господања дела како би нас утешила? Да су ове вође ушле у Цркву снагом свог почетничког одушевљења, како би они знали да ми, слаби, немамо снаге да то понесемо? Божанска милост снисходи људским слабостима, како би могли да достигнемо обожење. Господ је сишао међу нас, како би се ми узвисили.

Старче, понекад се, уморни од наших задатака, свађамо међусобно. Шта да чинимо у таквим ситуацијама?

-Када сте уморни морате бити опрезнији. Љубав коју имате једни за друге мора да буде ипред свега осталога. Ипак, ако се јави неслога, морате покушати да убедите вашег брата у духу истинске, непретенциозне љубави, да сте нехотице направили грешку. “Опрости ми брате, изгубио сам стрпљење.” Када међу вама постоји једнодушност, када се молите једни за друге и негујете јединство љубави, то ће сатану ослабити, јер на такав начин стварате јаку везу.

Постоје многи примери из живота наших светих Отаца, који показују да су они своје страсти побеђивали захваљујући љубави других. Подсетићу вас на пример брата који је био суочен са жестоком борбом тела, коју није могао да поднесе. Живео је са духовним братом и једнога дана му је рекао: “Опрости ми брате мој, не могу више овде да останем. Покушао сам колико год сам могао, али не могу више. Идем назад у свет да се оженим.” Његов сабрат покушао је да га одврати, али безуспешно . Када је дошло време да крене, брат му је рекао: “ Идем и ја са тобом. Пошто смо толико дуго живели заједно као духовна браћа, мислим да није мудро да те сада оствим.”

-“Да ли си сишао с ума? Идем да учиним грех, а ти хоћеш да ми се придружиш?”

-“Ја нећу саучествовати у греху, али хоћу да кренем са тобом.”

Заиста га је пратио и када су дошли до места греха, брат је ушао унутра да удовољи страсти. Други монах је остао напољу и непрестано се молио Богу: “Господе, иако је дошао последњи час, Ти си једини који га може спречити.” И заиста, монах се предомислио. Господ је зауставио напад искушења. Монах је дошао себи и рекао: “Шта ја то чиним? Свих ових година у пустињи нисам имао ни хлеба, ни воде, а сада, за тренутак задовољства, хоћу да се одрекнем мог Господа, да се одрекнем свих трудова и да се придружим ђаволу у паклу.” Изашао је напоље; пронашао брата и рекао му: “Предомислио сам се. Нећу продати моје спасење за једну тако безначајну ствар.”

Вратили су се у своју келију. Један од стараца открио им је да је Господ зауставио искушење зарад труда брата који је кренуо са њим. Видите ли шта се догодило? Када постоји љубав међу вама, она постаје сигурносна мрежа вашег спасења. Љубав коју имамо за друге штити, заклања и покрива онога ко се удаљава и ко је слаб. Тако непријатељ не може да оствари своје зле намере. Љубав је тако значајна ствар. Заиста “љубав се никада не предаје.”

Превод са грчког: Олга Конари Коккиноу - Γέροντος Ιωσήφ Βατοπαιδινού, Διδαχές από τον

Άθωνα, Εκδόσεις ‘Το Αγιον Όρος’, Θεσσαλονίκη, 1989.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор:http://www.pemptousia.com/2012/01/practical-outline/

Извор: Манастир Лепавина