Готово неопажено за спољни свет, Америка је 16. марта закорачила кораком од седам миља у оно што се без великог преступа може назвати даљом фашизацијом њеног унутрашњег бића.

Барак Обама је тога дана ставио потпис на тзв. Председнички декрет по коме он и његови специјално именовани министри у администрацији добијају у руке неограничену моћ да, у случају „ванредне ситуације“ – у рату или миру! – командују без законских ограничења свим националним ресурсима, у свим секторима живота-траспорту, енергији, здравству, финансијама, инфраструктури и, посебно, сектору одбране, са специфичним овлашћењима на општој мобилизацији становништва.

Не само да Председник и хунта министара око њега све ово узурпирање ресурса, људских и демократских права добијају под своју неограничену команду, него ту апсолутну, ванредну власт практикују и у мирнодопским условима колико и у „ванредним ситуацијама“.

Ко је листао Хитлеров „Мајн кампф“ и читао како су нацисти у Немачкој тридесетих година прошлог века устоличавали националсоцијализам, тешко ће да пронађе велику методолошку разлику са, на пример, параграфом у Обамином декрету, у коме се узурпација власти у земљи „громогласне демократије“ изводи без, фактички, помена Конгреса и удела демократских институција.

Читање параграфа ове верзије „Мајн Кампфа“ наших дана напросто леди крив у жилама. Обама и његови секретари (министри) преузимају – свако у свом сектору – егзекутивну контролу, а да у Декрету нема ни помена да ће то чинити само у случају „ванредне ситуације“, него увек „у случају потреба за народну одбрану“. Па ће, тако, „у случају потреба за народну одбрану“, министар за енергију имати апсолутно право да стави шапу на све националне енергетске ресурсе; министар за транспорт на целокупни цивилни транспорт, а министар одбране на „све видове ресурса“, при чему министар рада постаје врста његовог ађутанта и у том својству, а по члану 601. Декрета, има право „опште мобилизације радне снаге у земљи“, а „за потребе народне одбране“.
Мада земља није у ратном стању!

Читајући Обамин Декрет, тешко је заиста одбранити се од утиска да смо пред новом верзијом „Мајн Кампфа“. Иначе, како да се тумачи текст који, изостављајући да бар једном речју помене Конгрес, саопштава да се министри (секретари) и руководиоци владиних агенција „ангажују у мобилизацији потребних ресурса за народну одбрану“, али при томе делегирајући све своје прерогативе самом Председнику „у време мира (!) градуелне мобилизације и ванредних ситуација“.

У америчким „мејнстрим“ медијима даља фашизација унутрашњег живота углавном је прошла у духу одобравања и као чин „патриотске бриге“ за „безбедност земље“ (од кога?). Већини Американаца навиклим да се самопрокламују као лучоноше демократије по белом свету и апостоли глобалне добробити, ова фашизација демократије у сопственој кући није, међутим, много засметала.

Напротив. Нарочито се свидео 102. параграф Обаминог декрета: „САД морају да (увек) имају индустријску и технолошку базу способну да одговори захтевима одбране (још једном: од кога?). САД мора да поседују супериорно наоружање у време мира као и у време ванредних ситуација…“

Обама је потписао свој „Мајн кампф“, али остаје питање зашто га је потписао и зашто сада. Да ли зато што се спрема за рат на Иран, из кога се – по многим прогнозама – може да изроди Трећи светски рат? Или, пак, због – како саркастично примећује један британски коментатор – „неке долазеће природне катастрофе за коју зна само Барак Обама“?

Ма какав да је одговор, Обамин председнички декрет – „Мајн кампф“ или не – знак је за аларм. Свет мора да се тргне док је време.

Гробље људске историје пуно је наивних жртава које су, док су се мрачне силе спремале на поход, певале лабудову песму „то се нама неће догодити“. Даља фашизација ионако агресивне Империје тече пред нашим очима. Хитлеров геноцид као и Обамин демоцид само су две различите ознаке за исто зло.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/213219/Democid-