header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Ранко Гојковић: Курајевштина или смердјаковски дух у црквеној мантији Штампај Е-пошта
среда, 28 март 2012

 У једном мом тексту за сајт Фонд Стратешке Културе, писао сам о духу смердјаковштине у српској политици и српској култури, напоменувши да такав дух, на жалост постоји и код неких носилаца црквене мантије, али да је то тема за неког благочестивог српског теолога. Борба против уплива западне антивилизације на наш народ је нешто што је природно за православни дух, али оно што чуди, јесте борбе против духа смердјаковштине људи обучених у црквену мантију. На жалост, последњих година и у РПЦ и у СПЦ, број таквих позападњачених либералних клирика је рапидно порастао.

Ипак, својом чудовишном јавном делатношћу, некада талентовани ђакон РПЦ Андреј Курајев, “мисионар целе Русије”, превазишао је све црквене либерале и екуменисте и у РПЦ и у СПЦ. Због несумњиво лидерске позиције међу црквеним новотарцима, по броју скандалозних и саблажњујућих изјава, мишљења сам да заслужује да се пројава западњачења у цркви по њему и назове - курајевштином. Тешко је побројати све пројаве једног апсолутно неправославног и нецрквеног деловања јерођакона Курајева последњих година, од негирања Благодатног огња на Христовом гробу, до скандала са одбраном сатанисткиња приликом недавног сатанистичког пировања панкерки у Храму Христа Спаса у Москви. Овде бих се желео подробније задржати на последњем скандалу овог скандал-мајстора1, јер ми изгледа да је позадина овог последњег скандала врло перфидна. Под плаштом бриге за заштиту руских националних интереса, Андреј Курајев покушава да потури кукавичије јаје и унесе смутњу у односима два уистину братска једноверна и једнородна народа – Срба и Руса. Без имало стида, он понавља безочну германску пропагандну матрицу, која се провлачи од Хабзурга и Хоенцолерна, преко Хитлера, па до данашње немачке пропаганде. Интересантно је и прозивање Срба од стране Андреја Курајева за профанариотски став. Поједини данашњи фанарски ђаци у СПЦ јесу отпали од српског народног духа, али њих Курајев само тобож прозива, то су његова духовна браћа. То су црквени новотарци и либерали попут самог Курајева и управо он је код тих српских фанариота, један од најпревођенијих и најцитиранијих руских теолога. Да није тужно било би смешно, ако је неко страдао од фанариота, били су то православни Срби. Андреј Курајев је свесно злонамеран, овде је искључена свака необавештеност. Не може се понашање читавог српског народа назвати свињским и то правдати необавештеношћу. Не може се трабуњање неке будале поводом бомбардовања Србије (“схватили смо да се не треба опирати Западу, јер ако вас силују треба да се опустите и добићете максимум задовољства”), приказивати као став и мишљење српског народа. Заиста не могу да докучим шта може натерати једног јерођакона да цитира овакве бљувотине, да на овакав начин пише о народу који је бомбардован само зато што је православан и што није хтео да се покори сатанском духу Новог Светског Поретка. Да ли је то продукт диктата некога, кога јерођакон из неког разлога слепо слуша? Или је јерођакон Курајев толико заљубљен у западну цивилизацију, да Србима не може да опрости што је велики руски медвед после бомбардовања Србије, видео да је враг однео шалу и почео да се буди из готово смртоносног Горбачов-Јељциновског западног сна. Трећу могућност да је у питању лудило (јер да човек не зна ко је аутор ових бљутовина, могао би помислити да се ради о некој ментално поремећеној особи), ја бих у случају Андреја Курајева апсолутно искључио. Четврти разлог за овакве коментаре једног јерођакона, мој мозак не може да докучи. Да је Андреј Курајев желео да заиста сазна истину о почетку Првог светског рата, он је лако могао доћи до списа руског отправника послова у Београду 1914. године, Василија Штрандмана,2 а не да промовише немачку пропаганду од Хабсурга па до Хитлера и Вестервелеа. Срби и Руси су многострадални народи и страдалник страдалника и разуме и жали, што само по себи сведочи о отпадију јерођакона Курајева од руског народног духа. За разлику од Курајева, Цар Николај је одлично знао да је напад Германа на Србију и српски народ, уследио због тога, што су Немци знали да су једино Срби искрени руски савезници на Балкану. То знају и сведоче и данас Руси истински православног духа. Прошлог лета сам у Москви био у гостима (заједно са Анатолијем Дмитријевичем Степановим, главним уредником Руске Народне Линије) код највећег живог гогољисте, познатог професора Московског Ломоносов универзитета, Владимира Воропајева. Професор Воропајев је тада рекао једну реченицу која ми се дубоко урезала у сећање, а која гласи овако: “Срби су данас једини искрени пријатељи руског народа, међу свим народима на планети. (наравно, овде Украјинце и Белорусе сматрамо делом руског националног корпуса). Нису то ни Бугари, ни Румуни, ни Грци, нити било који други православни народ, само Срби”.

Свети српски владика Николај Велимировић, пише о великој жртви Цара Николаја као о новој Косовској жртви за Царско Небеско. И владика српски још пише, да није могуће да свети Цар мученик није био свестан да, спасавајући православне Србе ризикује не само круну и власт, него и свој живот и живот своје породице. Док је у Православној царевини Византији, Господ наш Исус Христос био Алфа и Омега, та царевина је хиљаду година, све до појаве грчког етнофилетизма, била најмоћнија држава на планети и била је заштитник свих православних хришћана. Када су маловерни Цар и заблудели Патријарх Константинопољски, престали веровати у свемоћ Господњу и обратили се за помоћ римском јеретику, потписавши Флорентинску унију, тада улога заштитника Православља, по Промисли Господњој прелази на Руско Царство. И наредних триста година, Руско Православно Царство слови за најмоћнију и највећу државу на планети и заштитника православних народа. Зато понављам, овакво писање о. Андреја Курајева о Србима, није само пљување по Србима као народу него је то и пљување по светом лику светог Цара мученика Николаја II. Не може бити да је велико Руско Царство пропало због заштите православних Срба, то је била света обавеза Божијег Помазаника и да руски цареви нису били заштитници Православља, царство би пропало много раније. Али либерални дух то не може да схвати. Царстсво је пропало због кукавичлука и издаје блиског царског окружења, пропало је због неверујуће руске интелигенције, која Бога одбаци а себе обоготвори, пропало је због кидања светог завета између Господа, Његовог Помазаника и Руског народа. Том прекиду и паду Руског Царства допринела је смердјаковштина (курајевштина) појединих представника тадашње руске политичке и културне елите а не царево залагање за спас братског једноверног и једнородног српског народа. Тешко је замислити жалоснију слику, од слике руског јерођакона, који не види разлику између Руског Цара као Помазаника Божијег и на пример, Наполеона Бонапарте.

Сваљивањем кривице за почетак Првог светског рата на Србе, Андреј Курајев не само да вређа српски народ и понижава свети лик последњег Руског Цара, него се он у потпуности идентификује са новом западном инквизицијом коју данас олицотворује Хашки трибунал. Српски народ је само у XX веку (као и руски народ) пролио читаве реке крви, страдајући превасходно због антисрпске и антиправославне политике западноевропских земаља, почевши од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па до рата у бившој Југославији и бомбардовања Србије 1999.године. Три пута у том Двадесетом веку, западни џелати су бомбардовали Србе на Васкрсење Господње (Хитлер 1941. године, “савезници” 1944. године и НАТО 1999. године) и у неколико наврата над српским народом је током Двадесетог века извршен злочин геноцида. Али ни мач, ни вешала, ни колац, ни злочини геноцида, нису могли од Срба направити папине унијате, Срби су остајали народ православни. “Срб је Христов, радује се смрти” – поручује српски ђакон Авакум са коца, критикујући мајку која га је наговарала да променом вере спаси свој млади живот. “Само ти синко ради свој посао” – поручује старац Вукашин усташком кољачу у Јасеновцу у римокатоличкој зликовачкој творевини НДХ. И то нам не могу опростити, то нам не могу заборавити модерни папини крсташи – нашу верност светом Православљу и нашу љубав према братском Руском народу. И зато се данас, као једна историјска карикатура, као показатељ моралног дна који је дотакла савремена западна цивилизација, српском народу у Хашком казамату суди за геноцид. Од лукавих Латина Срби ништа друго нису могли ни очекивати, али је заиста болно за сваког православног Србина, када руски јерођакон има исту позицију према српском народу, као тужилаштво Хашког трибунала.

Једна фреска на храму где почивају нетрулежне мошти светог Александра Свирског у Русији, јединог Новозаветног светитеља који је попут Старозаветног Аврама удостојен виђења Бога у сва три лица, симболично показује каква се опасност за руско Православље крије у пројавама курајевштине. На тој фресци је приказано како Мојсије води народе на страшни суд. И међу тим народима, на трећем месту се налазе Грци. Шта ово значи? Наравно да је и данас живо грчко Православље и да се и данас пуно браће Грка спасава у својој светој вери, али је идеја етнофилетизма, идеја за којом је кренуо Грчки народ пред пропаст Византије, у ствари разорна богоборачка идеја која је уништила Византију. Руска идеја није никада била ускогруда, етнофилетизам се није примао код Руса и зато је и било могуће да многи неетнички Руси постану великани руске историје, од Даља, Аксакова, грофа Саве Владиславића па до многих, многих других великана. Због тога је овакво размишљање Андреја Курајева у дубокој супротности и са идеалима Свете Русије и са руском идејом као таквом, а самим тим и погубно по саме руске националне интересе. Јер ако Русија изгуби улогу заштитника Православља, она добрим делом губи и смисао свог постојања. За Србе је важно да знају, да огромна већина руских клирика и руских верника није инфицирана курајевштином и да је ђакон Андреј Курајев повредио и верска осећања милиона руских православних верника, а не само срца милиона српских православних родољуба, који у мајчици Русији виде јединог преосталог заштитника Истине – тог јединог српског ресурса који нам западњаци нису могли опљачкати.

Рекосмо на почетку да је природно да православни дух војује против позападњаченог содомског духа српских либерала, који су као уосталом и руски либерали, у свом слугерањству отишли испод сваког нивоа људског достојанства и претворили се у једну нову касту “људи-пужева”. Међутим, мора се признати да ти људи пужеви понекад погоде суштину потреба српског народа. Данас је Србима више него икада, заиста потребан, рекао бих и неопходан, истински преокрет. Наравно, не у оном значењу који промовише пета колона српске политичке сцене, трабуњајући о, као бајаги, потреби још либералнијег либерализма, још европскијег европеизма, још западнијег западњаштва. Православно-патриотска јавност би морала да поради на истинском преокрету са евроатлантских интеграција – ка евроазијским интеграцијама и да вектор свог деловања окрене апсолутно у корист сарадње са руском државом и братским руским народом, јединим истинским српским савезником током читаве његове историје. Српски западни “савезници” били су нам савезници само када им је требала наша помоћ, а чим се рат заврши, муњевито су се ти “савезници” претварали у најљуће српске непријатеље. Баш као што је велики руски песник Тјутчев описао однос Западне Европе према Русији – “они престају бити наши непријатељи само кад су немоћни”. Тако је било током читаве наше хришћанске историје, тако је и данас и само наивне будале могу веровати да тако неће бити и убудуће.

И из овога и Срби и Руси треба да извуку праву поуку – западњачење Срба и Руса је самоубиствено за наше народе. Велики руски држатвоворни народ је осетио велику опасност од западног блата које се ваљало претходних предизборних месеци по Блатном тргу у Москви и на председничким изборима лупио је жесток шамар петој колони руске политике и руске историје, лупио је шамар самоубилачкој парадигми о руском прозападном путу. Приближава се и Ђурђевдан, време српских избора и све маске су попадале, осим за слепе код очију и глуве код ушију. У ове дане сећања на колико јучерашње дивљачко бомбардовање модерних западних нациста, добронамерном домаћинском Србину је јасно, да је сваки прозападни пут, истовремено и дубоко антисрпски пут. Време је да и српски народ, по угледу на руски, лупи шамар својој петој колони. Нека тако буде. Амин.

___________

1 http://www.pravmir.ru/kogda-nastupit-konec-sveta/

2 О овоме погледати одличан текст Владимира Димитријевића “Руски дипломата У Београду пре једног века”: http://borbazaveru.info/content/view/4450/52/

Последњи пут ажурирано ( среда, 28 март 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.