Вековима је СПЦ била гарант опстанка свог народа под туђинском влашћу, расадник писмености и чувар културе и обичаја у српском народу. У томе је могла да рачуна на пуну подршку и сарадњу племства, грађанског сталежа, пословних људи и целокупног народа, који је сваки сегмент свог личног, породичног и колективног живота доживљавао као својство своје православне вере. Колико је брига СПЦ о српском народу била судбоносна за његов опстанак показују вишевековни живот под Турцима и у Аустро -Угарској монархији. Посебно бисмо истакли животну важност деловања СПЦ на одбрани ћириличног писма у Аустро-Угарској. Ни најсуровији насртаји двора, Римокатоличке цркве, судства, школства и војске нису могли да сломе отпор српског народа и његову решеност да остане веран својој православној вери и ћирилици.
Данас већ одавно више није тако. Ступањем у Југославију, српски народ се суочио са карађорђевићевским насртајем на његову веру (Конкордат) и ћирилично писмо (Скерлићев предлог о „југословенском језику и писму“), што је значило преношење извршилаца насртаја на народ са туђинских власти на – сопствену власт! Под комунистичком влашћу српски народ је са свих страна био бомбардован застрашивањем „великосрпском буржоазијом и српском хегемонијом“, па је стекао комплекс кривице према другима. Чак и према онима који су у II светском рату учинили злочин геноцида према њему! У таквом окружењу и зид бранилаца ћирилице почео је да се нагриза, осипа, попушта, троши и нестаје. Данас још једино појединци у народу су остали свесни значаја ћирилице за његов опстанак, и труде се да, иако беспомоћни без активне подршке темељних националних институција – СПЦ, САНУ, Матице српске, Вукове задужбине, лингвиста, просветних радника, државних власти, информатичара и систем администратора по разним државним и приватним установама – укажу народу да искорењивање српске ћирилице није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан процес који је у светским, европским, аустро-угарским, југословенским и српским размерама покренуо Ватикан („ђавоља писма“), преузели га Карађорђевићи („Југославија важнија од Србије“), наставили комунисти („раскрстили са великосрпском буржоазијом“), а довршавају га данас они који говоре: „Европа важнија од Србије“, „Како ћемо у Европу са ћирилицом?“. Пао је и последњи стуб одбране ћирилице – СПЦ! Она данас, први пут после хиљаду година, издаје књиге на српском језику на хрватској латиници; запошљава као свештенике људе из грађанства који нису похађали богословско школовање, па књиге рођених воде на латиници; сама грађанима шаље дописе на латиници; на литургијама никад народу ништа не говори о нестајању ћирилице и потреби повратку њеног коришћења; не диже свој глас упозорења и протеста државним властима због њиховог немара и аљкавости према тој нашој народној драгоцености. Већ сама чињеница да уопште постоје удружења грађана под именом „Ћирилица“ је шамар, брука, срамота и понижење и за државне власти, и за националне институције, па и за саму Српску православну цркву! Прота Милан Илић, Бања Лука 2011. СПЦ ћути.
Латиница за православни Ускрс. СПЦ ћути.
Зашто ли Синђелић даде живот? СПЦ ћути.
Епархија не реагује.
Ко се овако кукавички анонимно обраћа православним Нишлијама? СПЦ ћути.
Изругивање ћириличним рачунарима за децу. СПЦ ћути. Пресловљавање стогодишње „Политике“. СПЦ ћути.
Св. Трифун у винограду 1911. г. Данас Србе са телевизија бомбардују „Даном заљубљених“, католичким Св. Валентином. СПЦ ћути. У Новом Саду, „Српској Атини“, чак и оваква имена на латиници. СПЦ ћути. Загреб 2003. г. Мезимци Европе у XXI веку суде словима и чекају улазак у ЕУ! Европа и СПЦ ћуте.
Ниш се припрема за дочек папе 2013. г. СПЦ ћути.
Премазивање ћирилице после 60-годишње традиције. СПЦ ћути. Исти објекти пре и сада. СПЦ ћути. СПЦ ћути.
СПЦ ћути. Премазивање ћирилице пред очима Европе и света. СПЦ ћути. Председник Србије у Јадовну полаже венац на споменик српским жртвама. СПЦ ћути. Удружење Срба из Грчке: хрватским и грчким словима може, српским словима не може. СПЦ ћути. Незамисливо у досадашњој српској историји. СПЦ ћути. Стари храст је пао. И последњи стуб одбране је срушен. Док је СПЦ радила са народом, у Аустро-Угарској никаква сила није могла да га одвоји од његове ћирилице, јер је у насртају Католичке цркве преко двора на ћирилицу народ препознао само фазу у коначној денационализацији Срба, и њихово претварање у Хрвате, Мађаре, Немце, па су ћирилицу бранили као своје суштинско верско и национално обележје, као ваздух који се дише, као свој живот. Данас више није тако. Народ је после једног века Југославије и садашње Србије, после сталног и упорног насиља свих власти над ћирилицом и сâм постао безвољан према њој, а СПЦ је својим нечињењем и пуштањем ћирилице низ воду само додатно допринела замору народа и његовом губитку воље да се вечито рве са властима због ћирилице. Када томе додамо да су већ бројне генерације српског народа, па и садашња власт, рођени и одрасли у окружењу искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, и да су одрасли на заблуди о томе шта је „наше писмо“, онда имамо ситуацију да највећи истребљивач ћирилице данас више није ни Католичка црква, ни комунисти, који су у ранијим фазама завршили „свој део посла“, него су то сами припадници српског народа! Да је СПЦ само на литургијама повремено скретала пажњу народу на нестајање ћирилице, објашњавала му да је над Србима у Аустро-Угарској вршено насиље да одустану од ћирилице, да су комунисти све своје „петогодишње планове“ утрошили на искорењивање ћирилице, да су Срби који су напустили православље и ћирилицу касније престали да се сматрају Србима, онда би и народ показивао сасвим друкчији однос према ћирилици. Ево како данас поступају обични грађани поштоваоци ћирилице у Србији и у свету:
Регистарска таблица Србина у Америци. У почетку и сада: после примедби „Ћирилице“ и грађана Београда, промена одлуке одговорних у ГСБ.
Србин из Канаде се представља свету.
Електронски семафор на Економском факултету у Нишу.
Српски рачунар. Члан „Ћирилице“ Ниш исмева академика Клајна који подваљује да „без латинице не можемо слати СМС поруке“.
Сајт Срба у Мађарској.
На ћирилици из Француске у Србију. Дело српског инжењера: ћирилица и у савременој техници. Успешан Србин не крије из ког је народа. Србин из Канаде јавља удружењу „Ћирилица“: "Већина људи из моје фамилије пишу ћирилицом. За неке ми је требало мало више времена да их окренем, јер није лако. Већина људи при нашој Цркви исто су прешли на ћирилицу у последње време. Моја жена, моја мама и женин очух пишу искључиво ћирилицу, и на телефону и на рачунару. Сво троје сам пребацио на оперативни систем Убанту, и на андроид телефоне, јер су ти системи повољнији за нашу ситуацију. Језичка подршка је много боље развијена. Људи при Цркви који се баве и организују све у нашој заједници су исто тако прешли на ћирилицу искључиво. Већини је било довољно само да покажем како се тастатура подешава за ћирилицу, а неким је требало мало више посла. Моје ћерке пишу само ћирилицом, и ту нема забуне. Старија чита и пише 3 језика, и лако се пребацује са једног на други. 7 јој је година. Живимо у Канади. Све се може кад се хоће." Наравно, „кад се хоће“! Да ли наша СПЦ и даље „хоће“, или је променила вишевековни став према ћирилици? Срби православци поштоваоци ћирилице су монолитни. Ако ни СПЦ не схвата да на ћирилици почива српска нација, да је ћирилица први стуб носач који се мора срушити да би се Срби одвојили од православља, а касније се распршили и по другим нацијама, онда ће СПЦ остати без народа, без православних верника, и без досадашњих православних храмова, и мораће себи да тражи неки други народ, неке друге вернике и да себи зида неке друге храмове. Убити ћирилицу у Србима значи убити у њима сећање на Светог Саву и љубав према православљу. У доброј мери то се већ и догодило. Захваљујући нечињењу СПЦ. У Русији, Бугарској и Македонији датум 11/24. мај, дан Св. Кирила и Методија, је државни празник, а у Србији није. Колико је томе допринела и СПЦ својим нечињењем? Жељко Филиповић, „Ћирилица“ Ниш. |