Медији. Најмоћније оружје 21. века. У ово доба, све више замењују људске мозгове и све више утичу на „људе новог доба“.

Медији, тј. они који их држе, нам свакодневно сервирају ШТА, КАКО И  КАДА ћемо гледати. Ова фарса заглупљивања није заобишла ни мој несрећни народ. Уморни од ратова, револуција, устанака, крвавих битака и увек новог повратка у ровове, мој народ је одлучио да је било доста и да је време да се одмори и наспава.

Ево, једанаеста година како спава беспомично и не показује веће знаке спремности за буђење. Истина, будна је неколицина од више милиона Срба у матичној држави. Али то је она јадна мањина што по разним митинзима из свег’ гласа поносно виче „Србија“! , то је она мањина што на фудбалским утакмицама качи разне пароле и пева разне песме које сметају овој власти и њиховим газдама па су зато етикетирани као хулигани и одбачени од сопствене државе коју воле више него иједан паразит из страначке фотеље.

То су они храбри људи што пркосе новом светском поретку и његовим слугама па су зато цензурисани, утамничени и обавијени велом тајне па већина становника ни не зна ко су јер мозгови им не иду даље од цензуре и ТВ програма. То су они људи које зову у разне политиколошке емисије само да би имали став „друге стране“ па им не дају реч ни 2 минута. То је она мањина која по разним државним телевизијама брани своје ставове који и јесу истинити и једини прави па заврше исмејани и понижени, јер у ово доба, где је све добро лоше, а све лоше добро, говоре ИСТИНУ. Тако у бескрај….

Ипак мислећи и чврсто верујући да од  „Фарме“, „Великог Брата“ и осталих тоталитаристичких мозгоиспирачина не може и не сме бити горих и већих глупости, грдно сам се преварио једног дана. Палим ТВ не очекујући ништа нормално, по навици. Пребацујем на „прву Српску“ и наилазим на гласање, гласање за избор нове турске серије на првој. Сматрао сам, серија као и свака, аполитичка са трагичном љубављу и пар мртвих ради њеног остварења и тада сам те турске сврставао у ранг са шпанским сапуницама. Али када сам налетео на „Сулејмана Величанственог“, знао сам да нешто не ваља.

Султан, немилосрдан као и већина, била ми  је прва помисао. Распитао сам се мало ко је тај „Величанствени“ и зашто он има предност приказивања у односу на моје јунаке и народне хероје?! Одговор је био погубан. По серији србофил а уствари србофоб, овај султан се показао немилосрдним. Наиме, ако је веровати једном историјском извору на који ћу се сада ослонити, његове хорде  су побиле око 200.000 Срба, силовале око 40.000 српкиња, запалиле Ниш, Зајечар, Карановац, разориле Београд. Ко би ми веровао да погледа једну епизоду те баладичне серије и упореди је са овим подацима?!

Нашој несрећи ни ту није крај. Серија је са огромним одушевљењем оберучке прихваћена у нашем народу. Наше домаћице, мајке, баке, тетке, стрине, ујне, сестре са пуним срцем гледају на овог баладичног султана који је цвећем обасуо 800 браниоца Београда 1521. године пре него што их је крвнички до последњег убио. А где сам ја и мој став у овој причи?

Успешно похађам други разред гимназије у Суботици, патриота сам, верник и изразити националиста. У разреду на себе навлачим мрке погледе чим мало озбиљније споменем своју земљу или своје прилично истините ставове. На једном од часова историје професорица је говорила о улози српске цркве у средњем веку. Помно сам пратио излагање. У једном тренутку, поменут је и „актуелни“ султан, као укидач српске црквене организације за своје владавине. Једна другарица, иначе доста незаинтересована и подложна свакојаким утицајима се убацила са следећим речима: „Јао Сулејман, па диван је, знате ли професорице како је добра серија?!“ Усхићење и уздаси девојака у разреду су ми у том тренутку били тако презриви. Професорица је поставила логично питање, да ли је историјски веродостојно описан овај тиранин. Настао је мук. Ту се убацила једна будала која је узвикнула: „Није! Све је лаж!“

Драго ми је било да сам та будала био ја. Још једном, осетио сам хладне и презриве погледе целога разреда на себи. Настало је узвикивање, сви су у исти мах бранили нежнога и баладичнога Сулејмана и викали на мене са запрепашћењем. Тада сам схватио колико је дубоко усађен чип тоталитаризма у српску младеж и моју генерацију. Згађен чињеницом колико смо искварен народ, ћутао сам и смешио се на њихове узвике. Није ми било криво што сам ја био та будала што се побунила и потрудила да дигне глас у овој тишини пропадања, нити ће ми икада бити.

Али шта ће бити са нама, сами Бог зна. Много горе од овога и не може. Да ли смо заиста толико скренули са пута који су нам кроз векове утабали свеци, монаси, краљеви, цареви, војводе и војници?! Да ли смо на толикој странпутици нормале и морала?! Да ли смо на раскршћу између Бога и ђавола приврженији тој, „другој“ страни?! Ја и даље чекам да сунце слободе сине и обасја нашу сиву, тмурну и тренутно мрчану отаџбину. Многи који су већ клонули надом ће само рећи: „Лаку ноћ, Србијо…“

Не и ја. Као и увек до сада, викаћу из свега гласа: „Востани Сербие“!

Извор: http://www.vaseljenska.com/misljenja/sulejmanizacija-srpskog-naroda/

http://www.svetinjebraniceva.rs/