ОДГОВОР БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА

у вези сусрета са папом Пијем XII

Српска је црква увек била вољна да искрено, од срца, сарађује са свим религијама, нарочито са хришћанским, где су скоро иста начела Божанске љубави према целоме људском роду, где су сви браћа и деца Божја и где треба да влада мир и хармонија...

Нажалост, многи су искористили хришћанство и његов значај, да би помоћу њега могли да владају светом и да хришћанска начела употребљавају за постигнуће својих циљева и владавине са политичким тенденцијама... Чим човек нема љубави, осећања и сажаљења за свога ближњега, за људе који су сви у суштини деца Божја, па макар они били других религија, онда губи лик човека. Свет постаје хајдучка пећина, где је човек човеку вук... Њихов ум поремећен је од сатане, који их наводи на злочинства сваке врсте, у апсолутној супротности и са Божјим и са људским законима. Нико нема права да мучи и убија друге. Живот је дар од Бога и као такав треба да се поштује. Људи немају право да чине освете и злочинства, јер они нису судије нити су позвани да суде. Постоји врховни судија за све наше грехове, учињене вољно и невољно, о којима Бог води рачуна и на крају доноси своју одлуку. И у људском друштву постоје закони који ограничавају злочинства и грехове, који зли људи чине...

Ви сами знате шта се у нашој држави догодило. Извршен је покољ над недужним људима, женама и децом, који по својој свирепости, чини најсрамнији период кроз 20 векова хришћанске историје, који и пред Богом и људима не може бити ничим оправдан, јер је у основи лишен свега онога, што је главно за спасавање душе добрим делима, опраштањем и љубављу према људима. И то је све учињено према својим ближњима и једној словенској раси из исте државе. Све ово личи на биолошка истребљења из Старога и Средњега века. Поклани српски народ био је крив само у томе, што је био православне вере и што на тај начин није признао надлежност религиозну Римског папе и Католичке цркве. Такву политику против нас Срба, вођена је од 11 века па до данас. Разлика се показала у овоме: православни су узели пут хришћана из прих векова, који је био врло строг у примени Божанске науке и аскетског живота. Овај је пут примио у потпуности Христова начела, са којима су се ослободили људи од окова незнабожачких, који су као оклоп стезали. Католичка црква је узела други правац, који је био више у завођењу владавине над другим људима. Она је тако постала велика политичка снага, од које су зависили и сами средњевековни владари. Најбољи вам је доказ случај Хенрика IV, кога је осудио моћни римски папа Гргур VII. Он је морао да дође на поклоњење папи Гргуру VII, који није хтео одмах да га прими, и морао је да по зими и хладноћи у покајничкој кошуљи, чека 3 дана док се папа смиловао да га прими у дворцу Каноса. Ми Срби бранили смо хришћанство и европску културу од најезде Турака. На Косову пољу 1389. године, изгубили смо битку пред троструком силом Турака. Ми нисмо добили помоћ од хришћанских држава тога времена, које би нас помогле да победимо Турке. Оне су биле забављене несрећним верским ратовима, који су у то време пустошили Европу, као што је, ево, и данас исти случај...

Ми Срби никада нисмо мрзели људе који су били других религија, а камоли да смо покушали да их присилимо да прелазе на православље. Свакоме је било слободно да исповеда веру коју жели, и Богу се моли на начин који његова вера прописује. Ми смо народ једне крви и једног племена, али имамо различите религије. Има католика, православних и муслимана, затим евангелиста и мојсијевске вероисповести. Са свим тим људима треба подједнако поступати и односе подесити тако, да буду срдачни и пријатељски. Нарочито између три религије: католичке, православне и муслиманске, где су људи једне крви и једног племена. Разлика религија никада нас није водила да у ма чему рђаво поступамо са њима, него смо гледали што год је било могуће да подесимо своје држање у смислу срдачних и братских односа, увек верујући да разлика религија не може никада да помути наше братске односе и једну крв и исте расне особине. Било је људи после првог светског рата који су сами желели да промене религију и да прелазе на православље. Таквих случајева било је у Боки Которској. Ја сам у то време био митрополит црногорско-приморски на Цетињу. Било их је који су долазили код мене и тражили да пређу на православље. Ја нисам био вољан да им дам слободан пристанак, него сам их опомињао да су и католичка и православна Црква у суштини хришћанске, где су начела Христова са малом разликом иста. Сматрао сма да нема никакве користи, ако неколико људи добровољно желе да прелазе из једне хришћанске религије у другу. Био сам до крајних мера строг у доношењу одлука. Није се могло рећи, а још мање доказати, да је ма који православни свештеник покушао, да "лови рибу у мутној води" и да разним причама придобије људе других религија како би прешли у православну веру. Ми смо се чували тога, да не бисмо дали повода рђавом тумачењу, како и неко од српских свештеника покушава да придобије људе за прелаз из друге вере или цркве у нашу. По Божјем закону, сви људи су браћа и деца Божја. А кад је тако, зашто бисмо се бавили прозелитизмом! Чему би све то служило, и какав бисмо ми интерес од тога имали?

Нажалост, за време рата усташе су силом прекрштавали Србе, са ножем под грлом: или да промене веру, или да буду лишени живота... Павелић је издао декрет да српско име у Хрватској не постоји, а његови закони су онемогућавали и живот, а акмоли рад, православних Срба и њихових свештеника. Наглашено је да у Хрватској не постоји друга народност сем хрватске, нити друге религије сем римокатоличке. Прво су поклали стотине хиљада људи, жена и деце, па је после тога захтевано да се изврши масовно прекрштавање Срба. Од српских владика и свештенства, у првом периоду усташке владавине, затражено је да се има да одржи благодарење у православним црквама за усташког поглавника Павелића и његов дуг живот. Затим, да се избаци ћирилица из употребе у Православној цркви и да се замени латиницом. Такву несрећну и небратску солуцију нико није могао да прими. После тога дошло је све најгоре. Српски епископи као и цео српски народ, издисали су у мучеништву. Зар се може оправдати злочинство, да су епископи били поткивани са плочама на ногама, као што се то ради са животињама. Њихове браде биле су клештима чупане, или пак живима сечене учи и нос и вађене очи, и све друго што је бестијалност људска могла измислити...

Мачек признаје да је извршено злочинство над Србима, које ови ничим нису залужили. Но, он подвлачи да су то извршили усташе, које он назива отпадницима од хрватског народа... Др Мачек, као и други хрватски прваци који су били у опозицији према усташком режиму, био је у злогласном логору Јасеновцу... Уосталом, Бог је сведок и врховни судија, па најбоље зна шта се све тамо догодило. Срби су заиста били спаљени на ломачи. Свештеници су поклани, сем незнатног броја који је пребегао у Србију. Сви српски православни епископи завршили су живот под највећим мучењима. Српске цркве су опљачкане, а затим до темеља порушене. Не могу сада да се упуштам у све друге страхоте, као што су силовања жена и вађење деце из утробе материне. Турци су имали више човечности, него наша браћа по крви.

Што је главно, нико није дигао свој глас да брани и заштити несрећне Србе, да осуди мучења и мучитеље. Усташки режим сматрао је за погодан моменат да биолошки уништи скоро све Србе, а да остатак преведе у католичанство. Шта је било природније очекивати, него да католичка црква узме у заштиту ове несрећнике и спасе их истребљења? Нажалост, она ништа подобно није покушала, нити је пак дала званичну изјаву којом би се оградила, и пред светом оправдала, од таквог злочинства. Да су руководиоци те цркве, у оно време то урадили, данас би она од одговорности била опрана: покушало све што је се је могло, али се није успаело. На тај начин они би спасли душу пред Богом, и оправдали свој хришћански пут. Ми данас не можемо да улазимо у питање зашто то нису урадили и шта их је руководило да то не чине. Што је главно, шеф католичке цркве, римски папа, није ни прст дигао да осуди ово злочинство, нити да посредује да се ово не врши, као дело противно Христовој науци, Његовом заповестима и хришћанском моралу. Он то није учинио, иако му је дужност налагала да спречава безбожништво, које је стопосто у супротности са науком Христовом и Божјим законима. И не само да се ћутало, него се ишло и даље: главног наредбодавца тих у историји нечувених злочина, Анту Павелића, папа је примио у ауденцију у Ватикану! Сигурно је да се и данас Павелић крије иза папског скута, како не би одговарао за своје злочине пред људским законима.

После свега овога што сам укратко изложио, да ли има начина и могућности да српски Патријарх пређе преко свега овога? Ви сте ми сами, господине Министре, рекли да имате информације из савезничких извора, да је побијено између 700 и 800 хиљада Срба. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да идем у Ватикан на ноге папи?... Ја бих се радије сто пута определио за смрт, у уверењу да нисам издао свој пут и Српску светосавску цркву и српски народ као целину, који наставља и даље своје мучеништво. Било би жалосно, кад би Патријарха српског водило благоутробије и угодан живот, виле и друге помоћи, које би му се пружиле од стране Ватикана и папе. Нама никад није био главни циљ у животу да имамо угодан живот и живимо у изобиљу. Срби имају други правац, који би се у основи могао назвати пут првих хришћана, оних у првим вековима после страдања Исуса Христа. Ти први хришћани били су задовољни кором хлеба, али су били прави носиоци еванђелске науке, који су свуда проповедали. Ради тога доживљавали су да буду линчовани, као архиђакон Стефан и други.

Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали...

Шта би после свега овога казале сени из гробова хиљаде покланих Срба, кад би могли ово да виде? Ја сам увек живео за свој народ и Цркву Светога Саве, која ми је омогућила овај мој успон. Моја је насветија дужност, да чувам као зеницу ока свог Српску православну цркву и њене освештане принципе и мученички али храбри српски народ, који је у свему заслужио да сваком смело погледа у очи и да му у лице каже истину. Наша вековна борба окалила је нашу снагу, да будемо у свему до краја издрживи и да никада не клонемо духом пред свима тешкоћама, које нам на путу стоје. Што је главно, у нашим срцима постоји само и једино мирољубива хришћанска љубав, не само према својим ближњим, него према свима људима на земљи. Ми имамо хумано осећање према целоме људскоме роду...

У Српској цркви и њеној врховној управи, одлучује Свети синод и Свети архијерејски сабор, а Патријарх само извршује њихове одлуке. Патријарх нема право ништа сам да спроводи, што би било у супротности са духом и животним интересима Српске цркве... Морам да вам наведем овде братски став Словеначке католичке цркве на челу са бискупом Рожманом, који је показао толико хришћанске љубави и самопрегоревања према ближњима, да нас је све до срца дирнуло. Његова племенита хришћанска пажња, која је била указана на заиста братски начин, остаће вечно у сећањима Срба.... Бискуп Рожман учинио је оно исто што су Срби учинили 1941. године, када су у јуну месецу братски примили неколико хиљада Словенаца, који су насилно били пребачени. Обавештен сам да су Срби према њима исто тако поступили као што је бискуп Рожман учинио. Са своје стране ја вас молим, господине Министре, да будете тумач моје искрене захвалности код бискупа Рожмана, који се и сам налази у избеглиштву. Можете му пренети, да му никад нећу заборавити оно што је учинио.