Упозорења директора Института спољнополитичких истраживања и иницијатива Веронике Крашењиникове

·  Одмах да се зна: никакви руски уступци Вашингтону неће бити довољни. Његов апетит је незасит. У случају Русије задовољиће га само потпуна и безусловна капитулација и комадање наше земље

·  Тактика непротивљења Вашингтону није ништа боља од познатог непротивљења Трећем рајху... „Борба против заједничких претњи” заједно са САД, у шта смо могли да се уверимо последњих 10 година на примеру Авганистана, даје само повећану производњу наркотика 40 и више пута  – јер САД  борбу са производњом наркотика активно саботирају

·  Многи наши „американолози” су се преквалификовали и постали део проамеричког лобија, заборавивши зашто су изучавали САД. Стиче се утисак да су некима од њих „ресетовали” мозак

·  Који је амерички систем за нас прихватљив? Онај који ће престати да тежи доминацији посредством отворених ратова и контролисаних субверзивних операција, који ће прекинути са наоружавањем кољача свих врста – од Ал Каиде до Михаила Сакашвилија, који ће престати са обарањем законито изабраних влада и подстицањем сепаратистичких покрета. Колика је шанса да ће се то и десити? Нулта!

ДИРЕКТОР Института спољнополитичких истраживања и иницијатива Вероника Крашењиникова дала је интервју листу Столетие из којег Факти објављују други, завршни део.

* Ипак је пре три године „Њујорк тајмс” саопштио да антиамериканизам није својствена црта руског народа, већ да се он спушта одозго, из владајуће елите. То је још више чудно ако се зна да је код нас у највишем ешелону власти прилично утицајних људи са либерално-западним погледима. Интересантно, да ли смо ми слепи мачићи, или људи који умеју да виде и тачно оцене реалност?

- Народ не можеш да превариш.Наши људи интуитивно схватају ко је пријатељ, а ко непријатељ. Међутим, народ се не пита. А што се тиче „елите”, то да су „слепи мачићи” – то се на њих очегледно не односи. На чињенице из реалне политике САД, неки одговарају: зар треба да ратујемо са Америком? Одговор на ово гласи: шта, зар не схватате да Америка против нас већ ратује? Или мислите да је код њих такво пријатељство према нама?

Немачки стратег Карл Клаузевиц, који је велики ауторитет у америчким војним круговима, говорио је: „Рат је наставак политике другим средствима”. А пошто не могу да нас нападну отворено, политика и јесте вођење рата другим средствима. Утолико за Вашингтон све – „сарадња”, „борба са заједничким претњама”, економија, инвестиције и модернизација – постаје начин вођења рата против Русије.  

* Средином ”70-тих година 26 америчких универзитета је имало по неколико саветничких центара. Тих година су САД штампана 43 ”совјетолошка часописа”. Да и не говоримо о аналитичким одељењима специјалних служби које нису рекламирале своја истраживања. Совјетски Савез одавно не постоји. Тешко да се огромна армија „совјетолога” и „кремљолога” преквалификовала у разносаче пице. Сматрам да су им и даље главни циљ слаба места у руској политици и економији. Или су сви они сада постали „пријатељи нове демократске Русије”?

- Боље би им било да разносе пицу – било би више користи од тога... Да, „пријатељи” су нам постали они са којима нам непријатељ и не треба. Говорили су да се боре против комунизма. Совјетског Савеза одавно нема – али се битка наставља. Ево „најпријатељскијег” става према Русији који се може наћи у америчком естаблишменту: Русија мора активније да сарађује са САД и НАТО, а „председник Медведев може да постане популаран као Горбачов”. Ово нису моје речи, ово је цитат.  

Одмах да се зна: никакви руски уступци Вашингтону неће бити довољни. Његов апетит је незасит. У случају Русије задовољиће га само потпуна и безусловна капитулација и комадање наше земље. Тактика непротивљења Вашингтону није ништа боља од познатог непротивљења Трећем рајху... „Борба против заједничких претњи” заједно са САД, у шта смо могли да се уверимо последњих 10 година на примеру Авганистана, даје само повећану производњу наркотика 40 и више пута  – јер САД  борбу са производњом наркотика активно саботирају.  

* Ни о нашим научницима-американолозима практично се ништа не зна. А и сам термин је одавно нестао. Због тога што није потребан?

- Многи наши ”американолози” су се преквалификовали и постали део проамеричког лобија, заборавивши зашто су изучавали САД. Стиче се утисак да су некима од њих „ресетовали” мозак. Јесте, Совјетски Савез је нестао, међутим, циљеви САД се нимало нису променили – напротив, само су се активизовали! Дуго сам радила у САД и наслушала сам се вашингтонских разговора о „партнерству” и „сарадњи” и како да се они реализују. Када то исто понављају сународници у Москви, то, поштено говорећи, шокира. Вероватно да у Вашингтону овакве речи имају другачији смисао: под њиховм покровитељством се води прави „рат мирним средствима”. А код нас понављају вашингтонске митове и потом раде то што говоре!  

Пре председничких избора код нас много се говорило о финансирању руског цивилног друштва са Запада . Међутим, такав проблем постоји и у експертској заједници. Након две и више деценије живота на рачун грантова САД и НАТО, многи руски експерти су постали искрени разносачи – не пица, на жалост, већ вашингтонских политичких наруџби. Зато је неопходно ограничити западно финансирање не само цивилног друштва, већ и експерата у Русији.  

* Уместо закључка, поставићемо помало наивно питање: какву Америку ћемо заволети? И да ли ће она икада да одговара нашем идеалу?  

- Поновићу -  неопходно је разликовати амерички режим и људе. На обичном, људском нивоу можемо да се волимо и сада. Међутим, на нивоу америчког система термини „љубав” и „пријатељство” не пију воду. Који је амерички систем за нас прихватљив? Онај који ће престати да тежи доминацији посредством отворених ратова и контролисаних субверзивних операција, који ће прекинути са наоружавањем кољача свих врста – од Ал Каиде до Михаила Сакашвилија, који ће престати са обарањем законито изабраних влада и подстицањем сепаратистичких покрета. Колика је шанса да ће се то и десити? Нулта! У амерички систем, у његову матрицу није уграђен други модел понашања. Њега никада није било, а током 230 година постојања овог система - он се само кристалисао и добијао снагу.  

* Институт на чијем сте челу објављује истраживања у којима се критички анализирају делатност НАТО и спољна политика САД. Значи ли то да нас управо ваш институт  уводи у „антиамериканизам” на који се толико жале у Вашингтону? И који толико ужасава Мајкла Мекфола?  

- Уколико нешто ужасава Мајкла Мекфола, значи да је то добро за интересе Русије. То је својеврсни тест исправности курса.  

Наш Институт заједно са издавачком кућом „Кучково поље” објављује ускоро серију „Реална политика” која ће се састојати од превода књига западних истраживача који откривају оригиналну, реалну политику САД и англосаксонски систем – као и супротни став оне пропагандистичке верзије коју нам протурају из Вашингтона и из проамеричког „гнезда” у Русији. У Америци се таква историја назива „алтернатива” - њу не уче у школи. Међутим, то је управо она историја и политика које је умесно изучавати.  

Прва књига ће се појавити крајем априла и биће: „Наркотици, нафта и рат: Сједињене Државе у Авганистану, Колумбији и Индокини”, канадског  истраживача и историчара Питера Скота. У њој се открива улога ЦИА и других специјалних служби САД и њихових савезника у производњи и промету наркотика. Друга ће изаћи одмах после мајских празника – „Тајне армије НАТО: операција „Гладио” и тероризам у Западној Европи” швајцарског истраживача Данијела Хансера. Аутор истражује скандалозну историју тајних организација које су основане у периоду 1950.-1960. г. у већини држава Западне Европе и којима је управљано из штаба НАТО у Бриселу. Њихов задатак је био да спрече долазак на власт левих снага посредством терора – што је део америчке „стратегије дестабилизације” и „тероризма под туђом заставом”. Испоставља се да су при ступању у НАТО државе биле обавезне да  потпишу тајне протоколе који су их обавезивали да „очувају унутрашњу оријентацију на Западни блок свим средствима”. Тако да НАТО не значи само рат против „спољног непријатеља”, већ је то и терор против сопственог наслеђа.  

Ето то је, на жалост, реална прича. Чињенице су чињенице – то што раде САД и НАТО, о томе и треба да се говори. Зато што ће вам то тешко испричати Информбиро НАТО у Москви.

Разговарао Виктор Грибачов

Преузето са сајта: столетие.ру

Превео: Горан Шимпрага

http://fakti.org/rossiya/zar-ne-shvatate-da-amerika-protiv-rusije-vec-ratuje