Зашто су грчке власти одбиле да удовоље молби новоизабраног председника Русије Владимира Путина и издају му дозволу за боравак на Светој Гори у току последњих дана Страсне седмице, пред Васкрс?
Владимир Путин је, како „Печат" сазнаје из поузданих извора, имао намеру да пред Васкрс посети руски манастир Светог Пантелејмона на Атосу, али и српски Хиландар и грчки Ватопед, као и да приложи велике прилоге. Нарочито је хтео да посети старца Јефрема, игумана ватопедског, који се после боравка у најстроже чуваном затвору у Атини вратио у манастир, али се налази у кућном притвору, јер га терете за новчане малверзације у вези са манастирском имовином. Грчке власти, међутим, нису удовољили молби председника Руске Федерације. ДОМ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Ми смо о случају оца Јефрема већ писали: наиме, он је, у позну јесен 2011, а на позив Фонда јединства православних народа (иза којег стоји руска држава) дошао са делагацијом свог манастира и донео у земље „трећег Рима" једну од највећих светиња Православне цркве - Појас Пресвете Богородице: (Делагација Ватопеда је, са Појасом, посетила и Грузију). Међу првима се светињи поклонио Владимир Путин, а затим и преко три милиона руских верника. Јасно је да се тако велике светиње не износе случајно са Свете Горе и да реликвија не би била донета да се лично Путин није заложио за то. А зашто се заложио? Зато што је Русији претила велика криза око избора за председника, криза која је могла да изазове нереде несагледивих размера и да највећу по пространству државу на свету доводе до хаоса, тако пожељног за цепање и комадање, које је описао црни маг америчке геополитике Бжежински у „Великој шаховској табли". И Путину је црквени врх, а вероватно и неко из његовог окружења, посаветовао доношење Богородичиног Појаса и поклоничку молитву Богородици. Јер, Русија се назива „Дом Пресвете Богородице" и у њој има преко двеста чудотворних икона Мајке Божје, од којих су неке, попут Владимирске, Казанске и Донске, веома везане за руску историју и њену борбу за слободу од татарског ропства. Највећи руски свеци, попут Серафима Саровског, градили су култ нарочитог поштовања према Мајци Божјој. Вредело је што је Игуманија Свете Горе дошла у посету народу који је толико поштује: до грађанског рата није дошло, и Русија је одахнула. Због тога је цену платио игуман ватопедски Јефрем: одмах по повратку на Свету Гору ухапсили су га и, упркос бурним протестима грчке јавности, утамничили у најбоље чуваном атинском затвору. За старца Јефрема интервенисали су руски патријарх Кирил и грузијски Илија, али и Министарстсво спољних послова Руске Федерације. Упрво време ништа није вредело, али постепено, под притиском домаће и стране јавности, старац је враћен у Ватопед - додуше без права слободног кретања. Цариградска патријаршија се у свему понела сасвим у складу са својим ропским положајем у НАТО Турској: издала је млако саопштење у којем је највише наглашено да друге помесне цркве (мислило се, наравно, на Московску патријаршију) немају шта да се уплићу у светогорска питања, јер је Света Гора подјурисдикцијом Цариграда. ПОЈАС БОГОРОДИЦЕ ПРОТИВ НАТО ЂАВОЛА Путиново опредељење за обраћање светињи у тешком тренутку Русије није било нимало случајно. Чак је и Стаљин, човек који је немилосрдно гонио веру, када је видео да Хитлерове трупе продиру незаустављиво све до Москве, схватио да прича о комунистичком интернационализму и совјетском патриотизму не помаже много, па је народу почео да се обраћа са „Браћо и сестре", а да трупама даје имена руских светих ратника, попут Александра Невског и Димитрија Донског. Поглавар Московске патријаршије, митрополит Сергије Страгородски је 22. јуна 1941, кад Црква слави Сабор свих светих у земљи руској заблисталих (баш тог дана Хитлер је напао Совјетски Савез), позвао народ на борбу против туђинског освајача, а Црква је од народа сакупљала новчане прилоге и опремала артиљеријске јединице чији се остаци чувају на улазу у Донски манастир у Москви. Стаљин је чак допустио и извесно, мада надзирано, присуство свештенства у војсци, схватајући да ће се народ борити само за Свету Русију, и у Великом отаџбинском, а не „класном" рату. У Русији никад не заборављају да је Берлин ослобођен од хитлероваца 6. маја 1945. године, на Ђурђевдан. Маршал Жуков, који га је ослободио, звао се Георгије, по Светом великомученику и победоносцу Георгију, вољеном свецу свих православних. Истовремено, те године је и православни Васкрс пао на Ђурђевдан. Жуков је, сведочи његова ћерка Марија у књизи о оцу, потајно био православни верник, кога је још као младог официра благословио Свети Нектарије Оптински и рекао му да ће постати велики војсковођа. Како сведочи чувени, недавно упокојени, старац Јован Крестјанкин, Жуков је усред борби Другог светског рата наредио да се првим линијама фронта носи икона Казанске Богородице, а у борби против нациста повратио је чудотворну икону Богородице Гербовецке која се данас чува у Кијеву. Велики руски вајар Вјачеслав Кликов (умро 2006) подигао је на Мањежном тргу испред Историјског музеја Москве (покрај Красној плошчади, Прекрасног - код нас уобичајено названог „Црвеним" - тргом) споменик Жукову, који на коњу гази нацистичку заставу као што Свети Георгије убија аждају. Игуман Јефрем Ватопедски носи кивот са Појасом Пресвете Богородице Дакле, пошто Путин зна шта се спрема Русији, Појас Богородице и посета Светој Гори (овога пута спречена, под изговором да уочи Васкрса не ради грчка државна администрација, па нема ко да га прати на Атос) у његовом државничком делању нису случајни. У борби против ђаволских намера НАТО империје, Бога би требало имати за савезника. Из штампаног издања листа „Печат“ од 20. априла 2012. приредила редакција „Светиње Браничева“ http://www.svetinjebraniceva.rs/ |