Књижевник Витомир Пушоњић о испраним мозговима „осавремењених“ робова попут некадашњих манкурта из романа ''И дуже од века траје дан''

Ни данашњи окупатор суштински се не разликује од оних раније познатих у историји, сем што данашњи поробљени не само што не мисле да су поробљени, већ им се чини да су тек са доласком окупатора постали ''слободни''.

Нема веће несреће за један народ од робавања другом народу. Живети у својој држави као у туђој, изложен сталним уценама, претњама и понижењима, даноноћно радити на свом имању да би други узимао ''трећину'' и ''десетину'', пазити на сваку своју реч и поступак да те окупатор не би ''узео на зуб'' и маса других ствари, јесу нешто што живот поробљеног народа чини неподношљивим. Али ни вођама окупаторских земаља кроз историју није било лако са поробљенима. Без обзира на величину своје силе којом су их држали у покорности и без обзира на сву немоћ поробљених да се супротставе, увек је постојала бојазан да би поробљени, услед прикривене, али страсне жудње са слободом, могли искористити неки тренутак непажње окупаторске власти и заувек јој учинити крај. Колико год био ускраћен у свим својим правима, нико, па ни најмоћнији освајач, поробљеном није могао одузети мржњу према окупатору, сећање на дане некадашње славе и наду на будуће избављење. Мржња, сећање и нада давали су снагу да се издрже и најтежа искушења робовања, а у подесним историјским околностима прерастали су у бујицу ослободилачке енергије под којом су се рушиле и најмоћније империје познате у историји.

Ни данашњи окупатор суштински се не разликује од оних раније познатих у историји, сем што је до краја усавршио средства поробљавања и што се прерушио у некаквог ''хуманисту'' и ''миротворца''. Али данашњи поробљени не само што не мисле да су поробљени, већ им се чини да су тек са доласком окупатора постали ''слободни''. Мржња, ако и постоји, ни у ком случају није усмерена ка окупатору, већ оним ретким сународницима који се усуђују да имају било шта против окупатора, јер њихова ''назадна свест'' излаже земљу опасности да је окупатор не пороби тј. ''не прими у Европску Унију''. На помен прошлости које се не би требало одрећи, затим националности, светиња и територија које би све заједно ваљало бранити (оружаним путем, наравно, не папирима и документима) и недостојног живота под окупацијом на који се ни по коју цену не би смело пристати, данашњи поробљени, уколико те не заспу погрдама да си ''фашиста'' и ''мрачњак'', у најбољем случају ће ти одговорити згранутим погледом искреног чуђења. Као да све што помињеш није нешто што их се најдубље тиче, већ нешто небитно и непостојеће што са њиховим животима нема никакве везе.

Шта се десило са данашњим поробљенима? Зашто не мрзе окупатора и зашто су се тако лако одрекли себе?
У роману ''И дуже од века траје дан'' киргиско-руског писца Чингиза Ајтматова (који је ових дана, после ко зна колико времена, доживео поновљено издање на српском, захваљујући искључиво Владимиру Меденици, великом прегаоцу на пољу издаваштва) нарочит утисак оставља казахтанска легенда о прављењу манкурта тј. специјалне врсте робова. Некакав номадски народ из давно прошлих времена, отимајући силом земље других народа, примењивао је специјалан начин да ратне заробљенике претвори у потпуно безопасне робове. Врло једноставном, а суровом методом, од човека је прављено бесловесно створење, те господар убудуће није морао стрепети од побуне, за разлику од необрађених робова код којих, због очуване свести о себи, таква могућност увек постоји. Тај примитивни метод прављења безопасних и поузданих робова дословце је следећи:

''Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део коже око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила - нешто слично као савремена капа за пливање (...) После навлачења шире сваки осуђеник био би стављен у дрвени јарам, да, искушеник, не би могао главом дотаћи земљу. У таквом стању одвожени су што даље од настањених места, како не би до људи допирали њихови очајнички урлици, и остављани су тамо у пољу, везаних руку и ногу, на припеци, без воде и без хране. Мучење је трајало неколико дана (...) Страдали би не од глади, не чак ни од жеђи, већ од неподношљивих, нељудских мука које им је причињавала сирова камиља кожа која се сушила и стезала на глави (...) Последња тешка преживљавања била су праћена потпуним помућивањем разума. Пети дан би дошли по несрећнике и ако би од десет затекли једног живог, сматрано је да је циљ постигнут. Њега би појили водом, ослобађали окова и полако му враћали снагу . То је био роб – манкурт, насилно лишен памћења и стога веома цењен, вредео је колико десет здравих сужњева (...)

Манкурт није више знао ко је, из ког је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца, мајке - једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог «ЈА», манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти (...) Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно.''

Легенда се у роману завршава епизодом у којој млади Казахстанац, манкурт, лишен свести о себи и свом идентитету, а руковођен саветом господара, убија своју мајку која га је нашла у степи узалудно покушавајући да га подсети на све што је био, препознајући у њој, не мајку, већ непријатеља сопствене будућности.

У оно време човечанство не беше на тако ''високом ступњу цивилизацијског развоја'' као данас, па није постојало ''међународно право'', по коме би овако ужасан чин разградње људске личности био квалификован као злочин, а још мање ''међународни трибунали'' где би злочинци били праведно кажњени. Али иако је легенда настала у давној прошлости, чињеницом да искрсава у сећању главног јунака романа, затеченог у доба совјетског комунизма, дакле једном од савремених хуманистичких и цивилизацијских процеса где се код људи брисало сећање на Бога, прошлост и претке ради стварања ''лепше будућности'', писац нас наводи на закључак да манкуртизација није ствар нечега давног, мрачног и превазиђеног, већ и данас представља, не само локални, него светски процес. Брисање људског памћења и затирање свега претходног, током процеса ''општег напретка човечанства'', данас се не обавља сировим камиљим кожама, већ је подигнуто на један далеко виши и хуманији ниво. Зато ни савремени видови манкуртизације, који се спроводе преко телевизије, штампе, америчких филмова и серија, „осавремењених“ школских програма, евроунијатске идеолошке пропаганде, уопште не слове као ''злочини против човечности'', упркос постојању ''међународног права'', гарантованог од тзв. ''УН-а'' и ''Савета безбедности''. Чак ни доктори правних и других хуманистичких наука, немају ништа против одвајања људи од Бога, вере, традиције, личног и националног идентитета, као ни њиховог претварања у безличне ''грађане света'' (манкурте).
Ти нови начини поробљавања и хуманији видови манкуртизације започели су у двадесетом веку, најпре као социјалистичке пролетерске револуције, које су се састојале из два дела: првог оружаног и другог мирнодопског. У првом, временски краћем подухвату, напредне вође, предводећи раднике и сељаке, снагом оружане силе физички ликвидирају цара, краља, буржоазију, свештенство, кулаке и друге ''творце мрачне прошлости'', присвајајући њихову имовину и власт за себе, у име народа који предводе. Други, мирнодопски корак, имао је за циљ уништавање последњих остатака ''преживелих и назадних схватања'' у свести широких народних маса, ради стварања нове свести о ''праведном друштву'' у коме се владари неће звати господари, нити ће потчињени бити робови, него ће у заједници равноправних, државом управљати представници народа. То се остварује путем идеолошки исправних школских програма, средстава информисања и државне безбедности. За стварање новог слободног човека било је неопходно чупање његовог правог ''ја'', што није био лак посао. Ако се ствар не доведе до краја, него у свести остану и најмањи трагови прошлости, увек је постојала опасност од ''реакционарних скретања'' која се лако могу изродити у буну и контрареволуцију, због чега је обрачун са ''заосталим предрасудама'' у главама појединаца морао бити немилосрдан (''револуција која траје''). Што промакне школи и друштву, није могло промаћи КГБ-у на путу ''идеолошког преображаја'' људи. Зато се ''реакционарни елеменат'' хапси и, уколико преживи саслушања КГБ-а, упућује на издржавање затворске казне, ако има наде да се ''освести'', или на физичку ликвидацију ако је безнадежан. У оба случаја делује се врло поучно како на неосвешћени тако и на освешћени део пролетеријата, да супротстављати се идеалима комунистичке револуције и њеним вођама значи супротстављати се општем напретку, светлој, а нарочито својој будућности. Али баш то што су ''напредни другови'' називали ''идеолошким освешћивањем'' појединаца, Ајтматов нам индиректно предочава као нови вид стварања манкурта тј. људи без себе самих.

Стара легенда из казахстанских степа израсла је у велики симбол наше стварности. Јер без обзира на пропаст комунизма, пролетерска свест наслеђена из тог периода одлично се уклопила у тзв. процес европеизације и глобализације, који су само завршна фаза манкуртизације започете комунизмом, али и пре њега. Господари демократије, са истом жестином као некад ''вође комунистичке револуције'', уместо оне пролетерске, спроводе капиталистичку интернационализацију у свим областима живота (ради слободног протока новца, роба и људи). Уместо сирове камиље коже, као што је већ речено, разум нам смућују медији, ругањем свему што је чинило српски живот у прошлим временима као нечему примитивном, а самим тим штетном и по само српско биће, уз засипање обиљем евро-америчке празнословне фразеологије о светлој евро-будућности у глобалном свету без граница. Процес је толико замаскиран евро- и хумано-фразеологијом, да чак ни најискренији Срби не виде како је не само Косово и Метохија, већ цела Србија окупирана, материјално ''страним инвеститорима'' и ''банкарима'', а политички и духовно евро-политичарима, домаћим ''експертима'', страним ''саветницима'' и ''културним посленицима''. Хуманом изгледу овог процеса не доприноси само обиље фразеологије, већ и увелико осавремењена свест манкурта, тако да и кад има сећање на своје корене то уопште није нешто што би га покренуло на бунт. Она ''једина потреба за задовољењем желуца'' коју помиње Ајтматов, код савременог манкурта је проширена и потребом за светским плажама, путовањима, куповинама, слободним сексом, могућношћу запослења код капиталиста, чланством у политичким партијама, демократским тајним гласањем као привидом слободе и свим другим што му господари великодушно нуде и обећавају. Дакле, са оног чисто анималног, манкурт је подигнут на један виши, потрошачки ниво.[...]

Као што онај несрећни манкуртизовани Казахстанац убија своју мајку, убеђен да је тиме учинио много за своју будућност, тако многи европеизирани грађани Србије, као што се то чинило и у време титоизма, убијају у себи Бога, Светог Саву, Косово, Карађорђа, крсну славу, обичаје и обреде, народне песме, музику, језик, писмо, презирући оца, мајку, родбину, порекло и све ''од чега се не живи'' и чиме се не остварује било каква добит. Зато су устанике против хрватског и муслиманског зулума с почетка деведесетих тако лако пристали да сматрају за ''злочинце'', а са истом лакоћом су ових дана и београдске тинејџере, огорчене зулумом ''Међународне заједнице'' према народу коме припадају, прозвали ''хулиганима'', гадећи се њиховог ''рушилаштва'', а не гадећи се сопственог улизиштва и добровољног подаништва.

У несрећнику из казахстанске легенде не постоји више никакво осећање, осим страха да би могао остати без капе, која му је попила памет и душу. Тумачећи Ајтматовљев роман Владимир Меденица каже да ''та капа, која празни човека од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкурта, његова бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом испрали мозак... Заборав се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну суштину.'' Казахстанац и убија мајку баш зато што су га господари убедили како је дошла да му ту капу скине. Том страху истоветан је страх данашњих ''грађана'' да ћемо остати ''мимо цивилизованог и напредног света'' због ''мрачних, назадних, заосталих предрасуда прошлости''. И управо у томе лежи разлог необичном понашању савремених робова и њиховог упорног непротивљења свим понижењима, гадостима, лицемерствима, менталном, духовном и физичком насиљу којима нас тај ''цивилизовани и напредни свет'' већ годинама и деценијама излаже, нагонећи нас да сами убијамо све што нас је родило.

Извор: http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2008/latinica/032.html

http://www.svetinjebraniceva.rs/