Свети Игњатије Брјанчанинов

СЛОВО О СМРТИ

ВАЗДУШНА МИТАРСТВА

 За мучење душа које проходе ваздушно пространство установљени су од тамних власти судови и страже у беспрекорном поретку. По слојевима поднебља, од земље до самог неба, стоје пукови стражара палих духова. Сваки одсек бави се посебним видом греха, и мучи у њему душу када душа доспе у то надлештво. Ваздушне демонске страже и судови називају се у списима Отаца митарствима, а духови који у њима служе - митарима.

Митарем се називао у време Христа и у првим вековима хришћанске Цркве сакупљач државних пореза. Како се та дужност, према једноставности древних обичаја, поверавала лицу без утврђене одговорности и полагања рачуна, то су митари допустили себи сва средства насиља, разне облике препредености, ситничарења, бескрајне злоупотребе и нечовечно отимање. Они би се обично зауставили код градских врата, на тржницама и другим јавним местима, како нико не би могао да промакне њиховом будном оку. Држање митара учинило их је страхом и трепетом за народ. За њега је назив митар означавао човека без осећања, без правила, спремног на сваки злочин, на сваки најнижи поступак, који тиме дише и живи - човека одбаченог. У том смислу Господ је упоредио упорног и безнадежног преступника Цркве са незнабошцем и митарем.[1] Старозаветним поклоницима истинитог Бога ништа није било одвратније од служења идолима: а исто толико им је био мрзак и митар. Назив митар пренео се од људи на демоне који чувају пут од земље ка небу, према сличности дужности које обављају. Као синови и повереници лажи, демони не само што суочавају душе човечије са њиховим неделима и гресима, него их оптужују и за оно што никада нису учинили. Они прибегавају измишљањима и лажима, сједињујући клевету са бестидношћу и дрскошћу, како би истргнули душу из руку Ангела и њоме повећали безбројно мноштво адских заточеника.[2]

Учење о митарствима је учење Цркве.[3] Несумњиво је да свети апостол Павле говори о њима када објављује како хришћанима предстоји борба са духовима злобе у поднебесју. Ово учење сусрећемо у најстаријем црквеном предању и у црквеним молитвословљима. Пресвета Дјева, Богомајка, извештена Архангелом Гаврилом о свом блиском престављењу, принела је са сузама молитве Господу за избављење Њене душе од лукавих духова поднебесја. Када је наступио сам час Њеног часног успења, када је сишао к Њој Сам Син и Бог Њен с мноштвом Ангела и духова праведних, Она је, пре но што је предала пресвету душу своју у свете руке Христове, изговорила у молитви Њему и следеће речи: "Прими сада у миру дух мој, и огради ме од области тамне, како ме не би сусрео никакав поглед сатане."[4]

Свети Атанасије Велики, патријарх Александријски, у животопису преподобног Антонија Великог, приповеда ово: "Једном он (Антоније), када је наступио девети час, почевши да се моли пре јела, беше изненада узет Духом, и узнесен Ангелима на висину. Ваздушни демони су се противили његовом путу: Ангели, препирући се са њима, тражили су разлоге њиховом супротстављању, јер Антоније није имао никаквих грехова. Демони су се старали да изнесу грехе које он беше учинио од самог рођења; но Ангели су преградили уста клеветнику, рекавши им да они не треба да набрајају његова сагрешења од рођења, која беху изглађена благодаћу Христовом, него нека покажу, ако могу, грехе учињене после оног времена од када је он ступањем у монаштво, посветио себе Богу. Оптужујући га, демони су наводили много бестидних лажи; но како су њихове клевете биле лишене доказа, то се Антонију отворио слободан пут. Тога часа он је дошао к себи и видео да се налази на оном истом месту на које је стао ради молитве. Заборавивши на храну, провео је сву ноћ у сузама и јецајима, размишљајући о мноштву непријатеља човечијих, о борби са таквом војском, о мукотрпном путу ка небу кроз ваздух и о речима Апостола који је казао: Јер наш рат није с крвљу и тијелом, него с поглаварима и властима испод неба[5] који, знајући да ваздушне власти само то и траже, о томе се старају свим силама, напрежу се и устремљују како би нас лишили слободног пролаза ка небу, саветује нам: Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога,[6] да се посрами противник, немајући ништа лоше рећи за нас.[7]

Свети Јован Златоуст, рекавши како умирући, макар био и велики властелин на земљи, бива обузет смутњом, страхом, неизвесношћу када угледа страшне силе Англеске, и противне силе које долазе да разлуче душу од тела, - додаје: "Тада су нам потребне многе молитве, многи помоћници, многа добра дела, велико заступање Ангела на путу кроз ваздушно пространство. Ако путујући у страну земљу или страни град тражимо водича: колико су нам тек потребнији путеводитељи и помоћници да нас проводе поред невидљивих старешина и власти које владају тим ваздушним пространствима, што се називају и гоничима и митарима и скупљачима пореза!" У име почивших хришћанских младенаца Златоуст овако сведочи и богослови: "Нас су свети Ангели мирно разлучили од тела и ми смо слободно мимоишли поглаваре и ваздушне власти. Имали смо поуздане руководитеље! Лукави дуси нису нашли оно што су тражили; нису видели у нама оно што су желели да виде. Угледавши тело неоскрвнављено постидели су се, угледавши душу чисту, далеко од сваке злобе, посрамили су се; не нађоше у нама порочних речи, и ућуташе. Ми смо прошли и уништили их; прошли смо кроз њих и згазили их; "Замка се распаде, и ми се избависмо. Благословен Господ који нас не даде зубима њиховијем да нас растржу"[8] Када се то окончало, Ангели, наши путеводитељи, силно су се радовали; почели су да нас, оправдане, љубе и да говоре у весељу: "Јагањци Божији! Нека је блажен ваш долазак овде; отворио вам се прародитељски рај; раширено вам је наручје Аврамово! Примила вас је десница Владике; призвао вас је Његов глас на десну страну! Благонаклоним очима погледао је Он на вас; у књигу живота уписао је Он вас. И рекли смо ми: "Господе! Праведни Судијо! Лишио си нас земаљских блага, не лиши нас небеских! Одвојио си нас од отаца и мајки, немој да нас одвојиш од Светих Твојих. Знамења крштења сачувала су се нетакнута на нама; тело наше приносимо Ти чисто, као Твоји истински младенци!"[9]

Преподобни Макарије Велики каже: "Слушајте како се под небесима налазе реке змија, уста лавова, власти таме, огањ горући што сва бића у смутњу приводи, не знаш ли да ће ови, ако не примиш залога Светога Духа, при исходу твоме из тела зграбити твоју душу и спречити те да се винеш на небеса."[10]

Свети великомученик Евстратије, пошто је претрпео страшне ударце и мучења, и након дивних чудеса која је сатворио, пре извршења смртне казне због постојаног и снажног исповедања Христа, принео је молитву Богу, у којој је најпре узвеличао Бога Који је погледао на њега и даривао му у време земног страдања да победи невидљивог врага, ђавола; а затим је прешао на предстојеће разлучење душе од тела, говорећи: "Смутила се и раслабила душа моја при свом исходу из овог грешног и скверног тела, нека је лукави враг не улови у нечем и баци у таму због невидљивих и видљивих грехова које сам починио за време овога живота! Владико! Буди милостив мени, и нека моја душа не угледа мрачна лица лукавих демона, него нека је прихвате Твоји светли и пресветли Ангели! Прослави Име Твоје свето, и силом Твојом узведи ме на Божанско Судиште Твоје! Када ми се буде судило, нека мене, грешника, не зграби рука кнеза таме овога света и нека ме не баци у дубину пакла: него ми предстани Ти и буди ми Спас и Заступник. А ова телесна мучења су радости за слуге Твоје."

На сличан начин и свети великомученик Георгије, који је благодаћу Христовом поднео сва најстрашнија мучења, измишљена злобом мучитеља, који је пред њиховим очима васкрсао мртваца и Именом Господњим срушио идоле, када је дошао на место казне, излио је овакву предсмртну молитву: "Благословен Господ Бог мој Који ме не предаде чељустима ловитеља мојих и не допусти да се непријатељи моји о мени развеселе, Који избави душу моју, као птицу од замки ловаца! Владико! И сада ме услиши: Буди крај мене у часу моје смрти, и избави душу моју од замки ваздушног кнеза, тог страшног противника, и његових нечистих духова. И не упиши у грех онима који су према мени сагрешили у незнању, но им подари Твој опроштај и љубав, да би и они, познавши Те, примили удео с изабраницима Твојим у Царству Твоме."[11]

Велики угодник Божији, тајновидац, свети Нифонт, епископ кипарског града Констанције, стојећи једном на молитви, угледао је отворена небеса и мноштво Ангела од којих су једни силазили на земљу, а други се успињали навише, узносећи човечије душе у небеске обитељи. Пажљиво је посматрао тај призор и видео - како два Ангела стреме ка висини, носећи душу. Када су се приближили блудном митарству, изашли су демони блуда и гневно рекли: "Та душа је наша! Како се усуђујете да је носите мимо нас, када је она наша?!" Ангели су упитали: "На чему се заснива то ваше тврђење?" А беси су одговорили: "До саме смрти она је грешила, прљајући се не само природним, но и противприродним гресима, уз то је и осуђивала ближњега, а што је горе од свега, умрла је без покајања: шта ћете рећи на то?" Ангели су узвратили: "Уистину, нећемо поверовати ни вама, ни оцу вашем, сатани, док не упитамо Ангела-хранитеља ове душе." Упитани Ангел-хранитељ је рекао: "Заиста, много је грешио овај човек, но чим се разболео, сместа је почео да плаче и да исповеда грехове своје Богу. Да ли му је Бог опростио, о томе Он одлучује. Његова је власт, нека је слава Његовом праведном суду." Тада Ангели, презревши оптужбе демона, уђоше на врата небеска. Затим је блажени угледао и другу душу ношену Ангелима. Демони, добежавши к њима, викаху: "Што носите душе без нашег знања, као и ову, златољубиву, блудну, свадљиву, разбојништву вичну?" Ангели одговорише: "Ми зацело знамо да је она, макар и упала у све то, ипак плакала, уздисала, исповедајући се и дајући милостињу, па јој је Бог подарио опроштај." Демони рекоше: "Ако је та душа достојна милости Божије, онда узмите грешнике целога света; ми овде немамо шта да се трудимо." Тада им Ангели узвратише: "Сви грешници који са смирењем и сузама исповедају грехе своје примају опроштај по милости Божијој; а онима што умиру без покајања судиће Бог." Тако посрамивши демоне, они прођоше. Опет је видео Свети како се узноси душа неког богољубивог мужа, часног, милостивог, свима омиљеног. Беси стајаху подаље и шкргутаху на ту душу зубима, а Божији Ангели излажаху кроз врата небеска у сусрет њој, и поздрављајући је, клицаху: "Слава, Теби, Христе Боже, што је ниси предао у руке непријатеља, него си је избавио од преисподњег ада!" - Такође је видео блажени Нифонт како демони вуку неку душу према паклу. То је била душа неког роба кога је господар мучио глађу и батинама и који се, не издржавши мучење, удавио, будући наговорен ђаволом. Ангел-чувар ишао је подаље и горко плакао; а демони су се радовали. Тада је дошла заповест од Бога Ангелу који је плакао да иде у Рим, како би тамо преузео бригу о новорођеном детету кога су у то време крштавали. - Опет је видео Свети душу ношену по ваздуху Ангелима, коју су отели од њих демони на четвртом митарству, и бацили је у бездан. То је била душа човека преданог блуду, врачању, разбојништву, који је изненада умро без покајања.[12]

Преподобни Симеон, Христа ради јуродиви, достигавши висину хришћанског савршенства, казујући сатајнику своме ђакону Јовану о смрти која му се ближила, и великој награди на небу, показаној му откривењем одозго, говорио је: "Не знам ничег у себи што би могло да буде достојно небеске награде, сем што Господ жели да ме помилује Својом благодаћу. Знај да ћеш и ти ускоро бити узет одавде, стога се постарај, колико год имаш снаге, о души својој, како би успео да безбедно прођеш област ваздушних духова и умакнеш љутој руци кнеза таме. Зна Господ мој да сам и ја обузет силном тугом и великим страхом, док не мимоиђем та страшна места на којима се испитују сва дела и речи човечије."[13]

Блажени Јован Милостиви, патријарх Александријски, непрестано је говорио о смрти и исходу душе из тела, откако му је о томе био открио преподобни Симеон Столпник: "Када душа изађе из тела", говорио је он, "и почне да усходи ка небу, сусрећу је прилике демона, и подвргавају многим мучењима. Они је злостављају због лажи, клевете, јарости, гнева, злопамћења, тврдости, срамних речи, непослушности, подмитљивости, среброљубља, пијанства, преједања, осветољубивости, гатања, мржње, убиства, крађе, немилосрдности, блуда, прељубочинства. За време пута душе од земље ка небу, ни сами свети Ангели не могу да јој помогну: помажу јој једино њено покајање, њена добра дела, а више од свега њена милостиња. Ако се не покајемо овде због неког греха, из заборава, тада милостињом можемо да се избавимо од насиља демонских митарстава. Браћо! Знајући то, заплашимо се горког часа сусрета са суровим и немилосрдним митарима, оног часа када ћемо доћи у недоумицу како да одговоримо нашим мучитељима. Овде се покајмо за све грехове наше, дајмо према нашим могућностима милостињу која може да нас проведе од земље до неба и избави од задржавања демона. Велика је њихова мржња према нама, велики нас страх очекује на ваздуху, велика невоља!"[14]

Симеон Столпник, који је открио о митарствима патријарху, био је Дивногорац, савременик патријарха, само старији од њега. До нас је дошао одломак поуке коју је сатворио лично свети Симеон, где он говори о загробном уделу хришћана. У овој поуци преподобни најпре открива да му је јављено Светим Духом о малом броју оних који се спасавају, о малом броју оних који су заштићени на рукама ангелским у садашње време, то јест, у време живота Угодника Божијег. Даље он говори како душу неоскврњену и праведну Ангели прихватају са љубављу, теше је, с песмопојем узносе, отклањајући демонску силу и узвисујући се изнад домашаја митарстава. Насупрот томе, грешна душа не допушта да се вине у пределе изнад ваздуха: ђаво има повод да је оптужи. Он се препире са Ангелима који је носе, показујући њена сагрешења, због којих мора њему да припадне, наводећи њену недовољност у оном степену врлине који је неопходан за спасење и за слободан проход кроз ваздух.[15]

Преподобни Јован Раитски, у посланици преподобном Јовану Лествичнику напомиње о ваздушним кнезовима, моћницима овога света, духовима злобе, желећи да душекорисне поуке Синајског Светилника руководе иноке ка вратима небеским, и сачувају их од тамних власти које спречавају успон ка небу. Свети Јован Лествичник казује како су пали монаси, приносећи дубоко и непрестано покајање, између осталих својих речи, испуњених умилењем и праћених уздисајима, говорили и ово: "Да ли ће душа наша прећи узбуркану воду ваздушних духова?" Тако су говорили они, јер још нису могли да осете извесност, него су издалека посматрали оно што се дешава на ваздушним митарствима.[16]

Преподобни Исаија Отшелник у завештању својим ученицима заповедио је да: "свакодневно имају пред очима смрт и да се брину на који ће начин напустити тело и како ће проћи поред власти таме, које ће нас дочекати на ваздуху."[17] У 17. Слову он говори: "Помисли, каква је радост душе онога који је предао себе на служење Богу и који врши ту службу! При исходу његовом из овога света, дела његова ће се трудити за њега; Ангели, угледавши га избављеним од власти таме, обрадоваће се због њега. Када душа изађе из тела, њу прате Ангели, а у сусрет јој иду тамне силе, желећи да је задрже, и муче је, не би ли нашли у њој штогод своје. Тада се Ангели не боре против непријатеља, но дела која је душа остварила, ограђују је и чувају од демона, не допуштајући им да јој се приближе. Ако победе њена дела, тада јој Ангели упућују похвалне песме и воде је с радошћу пред лице Божије. У том часу она заборавља све што припада земаљском животу и све муке које је поднела. Брижљиво се постарајмо да за време овог кратког века на сваки начин чинимо добро и да га сачувамо неповређеним од зла, како бисмо успели да се спасемо од руку кнезова таме који нас очекују: они су лукави и немилосрдни. Блажен је онај у коме се неће наћи било шта што њима припада: његова радост, мир, весеље и венац су изнад сваке мере."[18]

Неки инок, живећи у општежићу аве Серида, где је у затвору молитвено тиховао велики угодник Божији, старац Варсануфије, приближивши се кончини својој, молио је овога светога Старца да га прати по ваздуху на том путу који он (умирући инок) није познавао. Велики Варсануфије му је одговорио: "Брате! Предајем те Христу, Који је благоволео да умре за нас, Владици неба и земље и свега постојећег, да Он ублажи у очима твојим смртни страх и учини слободним проход твоје душе."[19]

Преподобни ава Доротеј, васпитаник у монаштву овог истог оптежића аве Серида пише у једној од својих посланица: "Код неосетљивости (окорелости) душе корисно је често читање Божанственог Писма и умилних речи богоносних Отаца, сећање на Страшни суд Божији, на исход душе из тела, о страшним силама које треба да је сретну, уз чије је саучесништво она чинила зло у овом краткотрајном и бедном животу."[20]

Свети Јован Карпатијски, тешећи иноке Индије који су истовремено трпели силно гоњење од видљивих и невидљивих непријатеља и приближавали се пропасти очајања, овако говори: "Ратујући и озлеђујући, дрско насрће на душу изашлу из тела, враг, тај горки и страшни клеветник у њеним гресима. Тада богољубива и верна душа, макар била и озлеђена многим гресима, неће се устрашити од насртаја и претњи. Укрепљавана Господом, штићена крилима радости, подржавана светим Силама, које је поучавају, ограђиван светлошћу вере, она се са великом смелошћу супротставља лукавом ђаволу и одговара му: - Шта имам ја и ти који си туђ Богу? Шта имам ја са тобом, бегунче с неба и слуго зли? Ти немаш власти нада мном: власт нада мном и над свима припада Христу, Сину Божијем. Пред Њим смо сагрешили ми, Њему ћемо и дати одговор, имајући Његов часни крст као залог Његовог милосрђа према нама и нашег спасења. Рушитељу! Бежи далеко од нас: нема ничег заједничког измећу тебе и слугу Христових! Када душа неустрашиво говори овако, ђаво се даје у бекство и виче: Не могу се супротставити Имену Христовом! А душа се узноси изнад демона. ... И после тога у радости је приносе Божанствени Ангели на места која су јој одређена према степену њеног духовног узраста."[21]

"Душа, када после смрти узлети ваздухом ка вратима небеским", каже свети Исихије, "имајући уз себе и у себи Христа, неће се тако уплашити непријатеља својих, него ће смело, као и овде, одговарати на вратима. Само да не ослаби она до свога исхода, дан и ноћ вапије ка Господу Исусу Христу. Он ће се осветити за њу ускоро, по истинитом и Божанственом Његовом обећању, показаном у причи о неправедном судији. Истину вам говорим, осветиће се и у садашњем животу и по исходу душе из тела. - Сустићи ће нас час смртни, доћи ће он, и биће немогуће да се избегне. О, када би кнез света и ваздуха, који ће морати тада да нас сусретне, нашао да су наша безакоња ништавна и безначајна и да не може да нас изобличи како је намислио! У супротном случају, заплакаћемо безуспешно. Слуга, каже Писмо, који зна вољу Господара својега, и не испуни је, биће бијен много.[22] Не види светлости ко се родио слеп: тако и ко не пребива у трезвеноумљу, не види богатство сијања вишње благодати и неће се ослободити од лукавих и Богу мрских дела, речи и помисли. Такав, у време смрти, неће слободно мимоићи тартарске кнезове."[23]

Преподобни Теогност: "Неизрецива је и неисказана радост оне душе која се разлучује од тела са извесношћу о свом спасењу. Она свлачи тело, као одећу. У чврстом уверењу она прима оно што је обручењем већ примљено, без туге одлаже тело, мирно излази из њега ка свише посланом за њу Ангелу, светлом и тихом. Праћена тим Ангелом, она без препрека проходи ваздушно пространство, нимало не узнемиравана злим духовима; радосно и смело усходи она, кличући благодарења Богу, и доспева напокон на поклоњење Саздатељу своме. Тамо се исказује о њој опредељење које налаже да се смести са равнима њој по врлини где ће са њима пребивати до општег васкрсења."[24] "Ако си се ти, постојано пребивајући у чистој молитви која невештаствено сједињује с Богом невештаствени ум, удостојио да видиш, као у огледалу, блажено стање које те очекује по окончању овдашњег живота, удостојио си се тога, примивши залог Духа и стекавши небеско царство унутар себе блиставо јасним и опредељеним чувством душе, никако не пристај да се разрешаваш од тела непредупређен навешћењем о наступајућој смрти. Моли се приљежно за то и буди испуњен добром надом да ћеш добити то објављивање, када се приближи твој крај, ако је то корисно. Спремај се свагда за смрт, удаљујући сваки страх; спремај се свагда, како би успео да прођеш ваздушно пространство, да избегнеш лукаве духове, да уђеш смело и неустрашиво у небеско окружење, да се придружиш ангелским чиновима, да собом умножиш лик свих изабраних и праведних, да видиш Бога, колико је достижно то виђење."[25] Духовно чувство, о коме говори преподобни Теогност, назива се, сасвим исправно, у Отачким списима, извешћењем, према својству несумњиве веродостојности. Оно настаје наиласком Божанствене благодати која прима у духовна недра отаца покајаног и ометеног грешника. Оно се јавља у души неочекивано, као нови живот, о коме човек до тада није могао да створи у себи никаквог појма. Оно ослобађа душу од насиља лукавих духова и страсти, мења целог човека, сједињује га са Богом, уводи целог човека у чудесну молитву коју упућује ка Богу из човека Дух Божији. Све кости таквог човека рећи ће неисказаним духовним славословљем и благодарењем: Господе, Господе, ко је као Ти, који избављаш сиромаха из руке тлачитеља, ништега и убогога од оних који га упропашћују? То духовно осећање је толико јако, да, испунивши собом човека, утире у њему осећања за све друге ствари: укратко речено - оно је предворје Царства Божијег у души. Ко је стекао то осећање не живи више себи, већ Богу,[26] окренувши се свецело к Њему и имајући Њега у себи. У онима који су се изложили самообмани и демонској прелести јавља се мнење таквог чувства, и разликује се од благодатног и њему супротним плодовима.

"Опомени се душо моја", дирљиво се обраћа скитски инок Евагрије самоме себи, "и помисли, како ћеш поднети изненадно разлучење твоје од тела када страшни анђели дођу за тебе и зграбе те у часу који ти не очекујеш и у време о коме ти не знаш! Каква ћеш дела послати ти на ваздух, када стану да те испитују о делима твојим непријатељи твоји који бораве у ваздуху?"[27] Тако су осећали и говорили свети угодници Божији: они су разумели и истраживали дубину пада човечијег; они су разумели и истраживали власт демона над људима, изниклу из тог пада.

Затвореник Задонски, Георгаје, описује нам догађај који се збио скоро у наше време: Архиманрит Варсануфије (Задонског манастира) био је у стању обамрлости током три вечери. За то време он се душом налазио на ваздушним митарствима, подвргавајући се мучењима за све грехе учињене од саме младости, али је чуо глас Божији: Ради молитава Пресвете Богородице, свештеномученика Мокија и стратилата Андреја, праштају му се греси и даје се време за покајање.[28]

Учење о митарствима, слично учењу о сместилишту раја и пакла, среће се као ошптепознато и општеприхваћено учење у свим крајевима богослужења Православне цркве. Она га објављује и напомиње својим чедима, како би посејала у њиховим срцима душеспасоносни страх и припремила их за благоуспешан прелазак из временог живота у вечни. У молбеном канону Господу Исусу Христу и Божијој Мајци, који се чита на самрти сваког православнога,[29] каже се: ваздушног кнеза, насилника, мучитеља, пресретача на страшним путевима, и свих празних речи испитивача удостој ме да мимоиђем неускраћено, одлазећи са земље."[30] "Да избегнем пукове бестелесних непријатеља и ваздушне се бездне ослободим, и да се на небеса успнем, удостој ме."[31] "Горког митарства поглавара, кнеза овога света, отерај далеко од мене."[32] Код келијског правила, у молитвама после катизми, Црква налаже молитвенику да изговара овакве прозбе: "Господе мој, Господе, подари ми сузе умилења, како бих Те њима умолио да се пре смрти очистим од свакога греха: јер страшно и грозно место мораћу да прођем, разлучен од тела, где ме мноштво мрачно и демони сурови чекају."[33] "Усаврши ме Твојим савршенством, и тако ме из садашњег живота изведи, да нетакнут мимоиђем начела и власти таме, како бих, Твојом благодаћу, и ја угледао неисказану доброту неприступне Твоје славе."[34] У молитвама пред кондацима и икосима акатиста Божијој Мајци чита се: "О Мати Цара неба и земље! Опроштај свих мојих прегрешења испроси, животу моме подари исправљење, и на смрти од ваздушних непријатеља несметан проход."[35] "Мртви Тобом (Богомајко) оживљавају, јер си живот ипостасни родила: који бејаху неми почињу да говоре, губави се чисте, болесни оздрављају, мноштва ваздушних духова бивају побеђени."[36] У Осмогласнику се упућују следећа мољења Божијој Мајци: "На часу, Дјево, смрти моје од руке демонске ме отргни, и суда, и трулежи, и страшног мучења и митарстава горких, и кнеза љутог, и вечне осуде."[37] "Пречиста, избави ме од демонског мучења на часу самртном."[38] "На часу, Дјево, кончине моје од руке бесовске и осуде, и одговора, и испитивања, и митарстава страшних и кнеза љутог и огња вечног избави ме"[39] "Владичице и Мати Избавитеља, у часу исхода мога, Ти стани пред мене, мученог од ваздушних духова због свега што неразумном мишљу учиних."[40] "Када се од плотског савеза душа моја буде раздвајала, тада ми предстани, Владичице, и бестелесних непријатеља савете разори, и размрскај чељусти оних који траже да ме прогутају непоштедно: како бих нетакнуто прошао ваздухом где борави кнез таме."[41] У "Чину разлучења душе од тела када човек дуго страда", чита се: "Сада су већ сви дани живота мога као дим остали за мном, и приступиће Ангели, послани од Бога, да моју бедну душу траже немилосрдно."[42] "Приступиће мноштво лукавих духова, који држе многе записе мојих грехова и зову, тражећи да непоштедно покоре моју душу."[43] "Помилујте ме Ангели свесвети Бога Сведржитеља и избавите ме од митарстава свих лукавих."[44] У Канону Ангелу Чувару стоји: "Нека срам и стид покрију мрачна и смрадна лица вражја када се моја душа буде раздвајала од тела."[45] "Дај ми да те угледам, када дође време исхода мога, с десне стране моје бедне душе како стојиш, песмом одгонећи страшне демоне."[46] "Молим тебе, хранитеља мога, буди ми заштитник и заступник необориви, када будем пролазио митарства љутог миродршца."[47] У другој молитви светитељу Николају: "На исходу душе моје помози ми, бедном: умоли Господа, све твари Саздатеља, да ме избави од ваздушних митарстава и вечног мучења."[48] Прозбе о избављењу од ваздушних митарстава садржане су у молитви преподобном Сергеју Радоњешком и у молитвама другим светитељима. Преподобни Теодосије Печерски, осетивши крајњу изнемоглост од болести, легао је на постељу и рекао: "Воља Божија нека буде: како благоизволи о мени, тако и нека учини. Но молим Те, Владико мој, Исусе Христе, милостив буди души мојој, да је не пресретне лукавство противних духова, но да је прихвате Ангели Твоји, и проводећи кроз тамна митарства доведу к светлости Твога милосрђа."[49] Светитељ Димитрије Ростовски молио се: "Када дође страшни час разлучења душе моје од тела, тада је, Искупитељу мој, прими у руке Твоје и сачувај од сваке невоље неповређену, и нека моја душа не угледа мрачна лица лукавих демона, но да спасена прође сва митарства."[50]

Подробан опис митарстава и поредак по коме они следе један за другим, у ваздушном бездану, узећемо из повести преподобне Теодоре. Она је, оставивши на земљи своје бездахно тело, уз руковођење два света Ангела, започела, како смо већ видели, путовање ваздухом према Истоку. Када се успињала ка небу, пресрели су је тамни духови првог митарства, на којем се испитују греси човечији учињени речју, као што су: празнословље, сквернословље, подсмех, вређања, певање страсних и недоличних песама и химни, непристојна клицања, грохотан смех, и томе слично. У великој мери човек ова прегрешења не рачуна ни за шта, не каје се за њих пред Богом и не исповеда их духовном оцу. Но Господ је јасно рекао: Да ће за сваку празну ријеч коју реку људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.[51] И Апостол завештава: Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, ни срамотне ни луде ријечи или шале.[52] Демони су жестоко и упорно оптуживали душу представљајући сва њена сагрешења која је учинила речју од саме младости; свети Ангели су то побијали и противстављали гресима добра дела која је душа учинила. На тај начин Теодора, искупљена на овом митарству, почела је да се успиње навише и приближила се (другом) митарству лажи, на којем се истражује свака лаж, нарушавање заклетве, призивање Имена Божијег узалуд, неиспуњавање завета даних Богу, утаја грехова пред духовником на исповести. Избавивши се и овде, она је доспела на (треће) митарство клевете где се испитује клеветање ближњег, осуђивање, понижавање, срамоћење, ругање и подсмехивање њему, при забораву сопствених сагрешења и недостатака и необраћања пажње на њих. Оне који су се изложили искушењима ове врсте љути мучитељи муче (истјазавају) с нарочитом жестином, као антихристе, који преузимају Христову улогу и чине се судијама и погубитељима ближњих. На (четвртом) митарству стомакоугађања испитује се преједање, пијанство, превремено и тајно једење, једење без молитве, нарушавање постова, сластољубље, пресићивање, пировање, речју - све врсте угађања стомаку. Након избављења од овог митарства, Теодора, ободривши се мало, ступила је у разговор са светим Ангелима и рекла им: "Чини ми се да нико живи на земљи не зна шта се дешава овде и шта чека грешну душу после смрти." Свети Ангели су јој узвратили: "Зар не говори о томе Божанствена реч коју свакодневно читају у црквама и проповедају Божији служитељи? Но они који су страшћу везани за земну сујету не обраћају пажњу на Реч Божију, сматрају за насладу свакодневно преједање и пијанство, пресићују се и опијају без страха Божијег, имајући себи за бога стомак, не помишљајући о будућем животу, не осврћући се на Писмо, које каже: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети.[53] Они басном сматрају Свето Писмо, живе у немару и пространству, свакодневно се веселе безбрижно и пирују уз звуке музике и певање хорова, слично богаташу који се помиње у Јеванђељу. Ипак, они међу њима који су милостиви, који добро чине сиромашнима и помажу невољнима, лакше ће добити од Бога опроштај својих грехова, и ради милостиње своје, проћи ће митарства безбедно. Писмо каже: Милостиња од смрти избавља, и она очишћава сваки грех: ко твори милостињу и правду испуњава се живота, а који греше непријатељи су свога живота.[54] Онима који се не старају да милостињама очисте своје грехе, немогуће је да избегну невоље на митарствима: њих отимају митари, и низводе, љуто их мучећи, у преисподње тамнице ада, где их држе у оковима до страшног Христовог Суда." Тако говорећи, достигли су до (петот) митарства лености. Тамо су сабрани сви дани и часови проведени у лености, у немару за служење Богу; тамо се испитује унилост (чамотиња), занемаривање црквених и келијских молитвословља из лености, из небриге и хладноће према Богу; тамо се злостављају готовани који живе од туђег рада и неће сами да се труде, као и најамници који примају плату, али своју обавезу немарно обављају. За овим митарством уследило је (шесто) митарство крађе, на коме се истражују све врсте отимања и лоповлука, грубих и лакших, јавних и тајних; затим (седмо) митарство среброљубља и тврдичлука; нешто даље је (осмо) митарство лихве, где се оптужују зеленаши, лихвари и присвојитељи туђега. Још даље је (девето) митарство неправде, где се окривљују неправедне судије, који су се управљали при судовима пристрасношћу или наградом, оправдавајући криве и осуђујући невине; овде се откривају лажне ваге и мерења трговаца и остале неправде. (Десето) је митарство зависти, на њему се муче они који су се предали тој погубној страсти и њеним последицама. Изнад је смештено (једанаесто) митарство гордости, где надмени дуси с презрењем злостављају због гордости, сујете, самомнења, умишљености, узношења, недавања дужног поштовања родитељима, духовним и грађанским властима, непокорности и непослушности њима. Горе је (дванаесто) митарство гнева и јарости, затим (тринаесто) митарство злопамћења. По изласку из овог митарства, Теодора је упитала Ангеле: "Молим вас да ми кажете, откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела свих људи који живе по свој земљи, не само јавна, него и тајна?" Свети Ангели су јој одговорили: "Сваки хришћанин добија од Бога на светом Крштењу Ангела-чувара који, невидљиво чувајући човека даноноћно га учи сваком добром делу током читавог његовог живота до самог смртног часа. Он записује сва добра дела тога човека, за која би он могао да добије милост и вечну награду од Господа у небеском царству. Исто тако и кнез таме који жели да увуче сав људски род у своју погибељ додељује човеку једног од лукавих духова који свуда прати човека, мотри на сва његова зла дела, подстиче га смицалицама својим и, посећујући митарства, записује тамо све човекове грехе, носећи сваки грех на одговарајуће митарство. Ето како су познати ваздушним властима греси свих људи по целом свету. А када душа, разлучивши се са телом, стане да стреми ка небу, к Саздатељу своме, тада је лукави дуси ометају у томе, оптужујући је њеним гресима, записаним код њих. Ако душа има више добрих дела, неголи грехова, тада они не могу да је задрже. Ако, пак, нађу у њој више грехова, онда је задржавају на одређено време и закључавају у тамницу да не види Бога; тамо је они муче, докле им сила Божија допусти да је муче, и док та душа не буде искупљена црквеним молитвама и милостињама ближњих. Ако ли се душа покаже толико грешна и мрска пред Богом, да јој не остаје никаква нада на спасење, него је очекује вечна погибељ, онда је они истог часа своде у бездан, где је и њима самима припремљено место за вечно мучење; они ће је тамо држати до другог доласка Христовог, после кога ће се душа сјединити са телом, и тада заједно са њим бити мучена у геени огњеној. Знај још и ово, да овим путем иду и на њему се подвргавају мучењу само они који су просвећени светом хришћанском вером и умивени светим Крштењем. Овде не долазе идолослужитељи, муслимани и сви туђи Богу: они, иако живи телом, већ су мртви, и погребени су у ад душом. Када они умиру, истог часа, без испитивања, демони их узимају као део који њима припада, и низводе у геенску пропаст. После ове беседе, Теодора је доспела на (четрнаесто) митарство убиства, где се истражују не само разбојништво и убиство, већ и сваки ударац, повреда и рана. Изнад је било (петнаесто) митарство чарања, на коме се испитује врачање, бајање, справљање отрова, магија, и чаробњачко призивање демона. На овом митарству нису нашли ништа чиме би оптужили блажену Теодору и у јарости су јој узвикнули: "Доћи ћеш ти на блудна митарства, па да видимо хоћеш ли их избећи?" Успињући се још више, она је упитала свете Ангеле: "Зар сви хришћани пролазе овим путем, и нико од њих не може да прође не излажући се мукама и страху?" А свети Ангели су јој одговорили: "Нема другог пута за хришћанске душе које иду ка небу; све пролазе овуда, но не бивају све тако мучене као што се мучи душа која је пала у грехе и није се у потпуности исповедила за њих, стидећи се духовног оца и скривајући пред њим своја срамна дела. Ако неко истински исповеда своје грехе, тугује због њих и каје се за учињено зло, његови се греси невидљиво изглађују Божијом милошћу, и када душа дође овде, ваздушни мучитељи, раширивши своје књиге, ништа не налазе у њима,[55] при чему не могу ни да је растуже, нити уплаше, и душа с радошћу узлази к Престолу Благодати." Тако разговарајући, доспели су на (шеснаесто) блудно митарство, на коме се испитује блудочинство сваке врсте, то јест, блудни грех лица невезаних браком; такође се испитује мислено маштање, сагласност са грехом, наслађивање грехом, сладострасни погледи, скверни додири и дотицања. Када је Теодора дошла на то митарство, тамни дуси који припадају њему, веома су се зачудили како је стигла чак до њих, и са жестином су је оптуживали, нарочито због њене неотворености пред духовним оцем. Затим су доспели на (седамнаесто) митарство прељубочинства, на коме се истражују блудни греси лица која живећи у браку нису сачувала супружничку верност и брачну постељу неупрљану; овде се страшно кажњавају отмице и блудна насиља, као и падови у блуд лица посвећених Богу, која своју чистоту обећаше Богу, но нарушише завет. Након овог је (осамнаесто) митарство содомско, где се испитују сви противприродни блудни греси и родоскрнућа. Када су прошли ово митарство, свети Ангели рекоше Теодори: "Видела си страшна и одвратна блудна митарства! Знај да их ретко која душа прође слободно: Сав свет лежи у злу саблазни и нечистоте, сви су људи сластољубиви и грехољубиви. Мисао срца човечјега зла је од малена?[56] и једва да ко чува себе од нечистота блудних. Мало је оних који умртвљују телесне пожуде и мало је оних који ова митарства пролазе слободно! Велика већина, дошавши овде, гине: опаки иследници блудних грехова грабе душе блудника и одвлаче их у пакао. Власти блудних митарстава се хвале како они сами више од свих осталих митарстава пуне пакао огњеним родом. Благодари Бога, Теодора, што си избегла ове блудне мучитеље молитвама твога оца, преподобног Василија: јер више нећеш видети страха." После тога они су дошли на (деветнаесто) митарство јереси, где се испитује неправилно тумачење Вере, сумња о Вери, одступање од Православне вере, богохуле, и томе слична сагрешења против јединога истинитог исповедања Вере. Кад прођоше ово митарство, они се већ приближише вратима небеским; но још су их пресрели злобни дуси последњег (двадесетог) митарства немилосрђа, на коме се испитују немилосрдност и суровост. Ако је ко остварио многе подвиге, постове, бдења, коленопреклоњења, молитвословља; ако је ко сачувао чистоту девства нетакнутом и изнурио уздржањем тело, али ако је био немилосрдан и затворио срце своје за ближњега: такав се са овог митарства низвргава доле и затвара у адски бездан на векове. Напокон, с неисказаном радошћу они се приближише небеским вратима. Врата небеска су блистала као кристал; из њих се разливало неописиво сијање, а на њима су стајали сунцеобразни младићи. Они, угледавши Преподобну, предвођену Ангелима, испунише се весељем због ње, јер је, покривана Божијим милосрћем, избегла ваздушна митарства, и са великом љубављу је уведоше кроз врата. За време свог пута по митарствима Теодора је запазила да је свако митарство потчињено посебном кнезу и да су дуси сваког митарства по спољашњем изгледу одговарали греху испитиваном на митарству.

Велики угодници Божији, преобразивши се потпуно од природе старог Адама у природу Новог Адама, Господа нашега Исуса Христа, у том новом и светом стању проходе часним својим душама ваздушна демонска митарства с необичном брзином и великом славом. Њих узноси на небо Свети Дух, Који је и за време њиховог земног странствовања непрестано уливао у њима жељу да се одвоје од тела и буду са Христом.[57] Прелетео је, као муња, поднебесје Велики Марко Трачески у року од једног сата.[58] Када је настало време кончине преподобног Макарија Великог - Херувим, будући његов Анђео чувар, праћен мноштвом небеске војске, дошао је за његову душу. Са чиновима Ангела сишла су лица апостолска, пророчка, мученичка, светитељска, преподобних. Демони су се зауставили у редовима и гомилама да гледају успињање Духоносне душе. Она је почела да се узноси. Стојећи далеко од ње, тамни дуси са својих митарстава су узвикивали: "О, Макарије! Какве си се славе ти удостојио!" А смиреноумни муж им је одговарао: "Не! И још се бојим, јер не знам учиних ли што добро." Затим се хитро успињао ка небу. Са других виших митарстава опет су цичали ваздушни злобници: "Заиста! Избегао си нас, Макарије!" - "Нисам", одговарао је он: и још трпим у бекству." Када је он већ закорачио на небеска врата, они, ридајући од злобе и зависти, цичаху: "Уистину! Избегао си нас, Макарије! - Он им је тада одговорио: "Силом Христа мога ограђиван, избегао сам ваше замке."[59] - Са тако великом слободом велики угодници Божији мимоилазе ваздушне страже тамних власти, јер у земаљском животу ступају у непомирљиву борбу са њима и, освојивши над њима победу, у дубини срца стичу савршену слободу над грехом, постају храмом и светилиштем Светога Духа који своју словесну обитељ чини неприступном палом анђелу. Као што се васкрсење хришћанске душе из греховне смрти одвија овде, у време земног странствовања: исто тако тајанствено се врши овде, на земљи, њено мучење од ваздушних власти, њено поробљавање њима, или ослобођење од њих; при проласку кроз ваздух та слобода и ропство само се испољавају.

НАПОМЕНЕ:

1. Мт. 18, 17.

2. Свети Јован Лествичник прича како је неки Стефан, који је живео на Синају и волео пустињу и безмолвије, многе године провео у монашком подвигу, украшен постом и још више сузама, процвао и другим блиставим врлинама, достигавши до истинског покајања, дан уочи своје смрти, дошао у екстазу; тада је почео да се осврће час на десну час на леву страну свога одра и, мучен невидљивим бићима, говорио је тако да су сви присутни могли да чују: "Да, стварно, истина! Но за то сам ја постио толике године!" А затим: "Не, ви лажете, ја то нисам учинио!" Онда опет: "Да заиста је тако, да! Али сам плакао због тога, и предао себе на служење браћи." И опет: "Не, ви ме клевећете!" А понекад је одговарао: "Да, заиста је тако, и не знам шта да кажем на то... Али у Бога је милост!"
Бејаше то заиста грозан и страшан призор: то невидљиво суђење на коме нема милости. Што је још страшније, окривљавали су га и за оно што није учинио. Авај! Један такав безмолвник и отшелник говораше о неким од својих грехова: "Не знам шта на то да кажем!" А провео је у монаштву четрдесет година, имао и дар суза... Где се сакрило тада пророчанство Језекиља: Судићу ти за оно што нађем у теби, рече Бог (Језек. 33; 12-20)? Ништа слично томе он не могаде рећи: зато нека је слава Јединоме Свезнајућем! А неки су причали, позивајући се у праведности својих речи на Господа, како је Стефан у пустињи хранио из своје руке леопарда. Но он се раздвојио од тела у таквим мукама... и остало је неизвесно са каквим се исходом окончао тај суд, то мучење (Лествица, степен 7.). - Немој ме дати на вољу непријатељима мојим; јер усташе на ме лажни свједоци; али злоба говори сама против себе (Пс. 27, 12), тако говори Свети Дух кроз лице душе човечије, описујући њену невидљиву борбу са невидљивим непријатељима.

3. "Часни суд Божији над душама, по њиховом разлучењу од тела, започиње, по учењу православне цркве, мучењем на местима званим митарства, кроз која се оне успињу од земље у пратњи Ангела, проходе ваздушно пространство, где их зли духови задржавају и показују све грехе које су починили у животу." Догматичко богословље Православне Католичанске Источне Цркве, преосвећеног Антонија, гл. 341, стр. 244 и 245, изд. 7., 1857. год.

4. Чти-Минеј, 15. августа.

5. Ефес. 6, 12.

6. Ефес. 6, 13.

7. Тит. 2, 8. Vita beati Antonii, caput XXXVII. Преподобни Антоније Велики живео је у 3. веку и почетком 4. Судећи по дуговременом његовом животу и доласку у манастир када му је било двадесет година, са поузданошћу се може закључити да је он напустио свет у другој половини 3. века. Овде описаним исходом душе Преподобнога на ваздушна митарства у оно време када он беше стао на молитву, потврђује се мишљење св. Макарија Великог, да душе најуспешнијих у благочестивом подвигу понекад напуштају тело за време молитве, по нарочитом дејству Светога Духа.

8. Пс. 124; 7, 6.

9. Маргарити, Слово о трпљењу и благодарењу, и о томе како не треба да плачемо неутешно за умрлима. Ово Слово чита се у седму недељу по Васкрсу и на свакој сахрани.

10. Бес. 16, гл. 18.

11. Свети великомученици Евстратије (спомен његов је 13. децембра) и Георгије (спомен његов је 23. априла) пострадали су за време цара Диоклецијана, између 301. и 310. године по Христу. Чти-Минеј. Молитва светог Евстратија унесена је у зборник од дванаест псалама. Види Кијево - Печерски патерик.

12. Свети Нифонт живео је у другој половини 3. и почетком 4. века. Чти-Минеј, 23. децембра.

13. Преподобни Симеон живео је у 6. веку. Чти-Минеј, 21. јула.

14. Пролог, 19. децембра. Свети Јован Милостиви упокојио се у другој половини 7. века, по заузећу Александрије од муслимана.

15. Пролог, 13. марта.

16. Преп. Исаија, Слово 1.

17. Слово 5, глава 22.

18. Преподобни Исаија живео је у 6. веку.

19. Питање 145. Велики Варсануфије живео је у 5. и 6. веку по Христу.

20. Посланица 1.

21. Преп. Јован Карпатијски - Утешна глава 25.

22. Лк. 12; 47, 48.

23. Слово Светога Исихија, презвитера Јерусалимског, О трезвењу, глава 149, 161 и 4. Доброт., ч. 2.

24. 2. Филип. I, 9. - Главе 60 и 75, према преводу старца Пајсија. Аскетско дело преп. Теогноста, објављено у Хришћанском часопису за 1826. год. бр. XXIII.

25. На истом месту. Види претходну примедбу.

26. 2. Кор. 5, 75.

27. Пролог, 27. октобра

28. Дела Георгија, затвореника Задонског Богородичног манастира, део 1, стр. 65, према издању из 1850. год.

29. Требник мали, Москва, 1838. год.

30. Песма 4, тропар 4.

31. Песма 8, тропар 2.

32. Песма 8, тропар 3.

33. После 4. катизме.

34. После 47. катизме.

35. Акатисти са канонима, издање Кијево - Печерске Лавре.

36. 4. тропар, 8. песма канона у акатисту Божијој Мајци.

37. Петак, глас 4, песма канона 8.

38. Четвртак, глас 4, песма 6.

39. Уторак, глас 4, песма 8.

40. Петак, глас 3, песма 6.

41. Субота, глас 2, песма 9.

42. Требник, Москва, 1852. год. Песма 1, тропар 2 и 3.

43. Требник, Москва, 1852. год. Песма 1, тропар 2 и 3.

44. Песма 7, тропар 2.

45. Каноник, Песма 6.

46. Песма 9.

47. Песма 9.

48. Акатисти и канони, изд. Кијево - Печерске Лавре.

49.  Печерски Патерик.

50. Православно - догматско богословље преосвећеног Макарија, том 5., стр 85, издање 1853. год. "Непрестано, свагдашње и свеопште учење о митарствима прихваћено у Цркви, а нарочито међу Учитељима четвртог века, непорециво сведочи да је оно предано њима од Учитеља претходних векова и заснива се на апостолском предању." На истом месту, стр. 86.

51. Мт. 12, 36-37.

52. Еф. 4, 29 и 5, 4.

53. Лк. 6, 25.

54. Товит. XXI, 9, 10.

55. Свети Јован Лествичник прича како је за време његовог боравка у једном општежитељном манастиру близу Александрије дошао у тај манастир ради покајања и пострижења у монаштво, разбојник. Велики Отац, игуман манастира, заповедио му је да исповеди своје грехе пред свим сабраним братством у цркви. Када је разбојник то учинио са горућом ревношћу и самоодрицањем, тада га је Велики без одлагања обукао у схиму. Свети Јован је упитао насамо светог игумана: зашто је постригао разбојника тако брзо? Игуман је као разлог навео то што се разбојник исповешћу удостојио потпуног отпуштења грехова. "И немој да не верујеш у то", додао је Велики, "јер ме је неко од тамо присутне браће уверавао, говорећи: "Видео сам неког страшног човека где држи исписану хартију и перо; и како би који грех покајник изговорио, он би га сместа пером прецртао, и праведно је, јер каже Писмо: Рекох: Исповиједам Господу пријеступе своје; и ти скиде с мене кривицу гријеха мојега (Пс. 32, 5)." Лествица, слово 4.

Неће бити сувишно да напоменемо овде о догађају, тако рећи из наших дана. У околини Вологде налази се велико село, Кубенское, које има неколико парохија. Ту се разболео један од парохијских свештеника, и ближећи се крају, угледа он одар свој окружен демонима који су се спремали да зграбе његову душу и сведу је у пакао. Тада су се појавила три Ангела. Један од њих је стао крај одра и почео да се препире о души са страшним демоном који је држао отворену књигу где су били записани сви свештеникови греси. Утом је пришао други свештеник како би поучио сабрата. Отпочела је исповест; болесник, бацајући уплашене погледе на књигу, уз самоодрицање наводио је грехе своје, као да хоће да их избаци из себе, - и шта је имао да види? Јасно је видео да, тек што би изговорио који грех, тако би он нестајао из књиге, у којој су остале белине уместо записа. Исповедивши се на тај начин, он је избрисао из демонске књиге све своје грехе и, добивши исцељење, остатак живота провео је у дубоком покајању, причајући ближњима, ради њихове поуке, виђење, крунисано чудесним исцељењем.

56. Пост. 8, 21.

57. Филип. 1, 23.

58. Чти-Минеј 5. априла. "Погледавши", каже преподобни Серапион, који је присуствовао кончини преподобног Марка, "видех душу Светога већ разрешену плотских веза, како је Ангели на рукама носе, прекривену сјајнобелом одеждом, и на небо узносе."

59. Скитски патерик. "Успињање Великог Макарија од земље ка небу видели су његови ученици, који беху на високој лествици духовности, а о овом успињању испричао је преподобни Пафнутије који је после Великога постао настојатељ Скита.

Извор: svetosavlje.org