Владику Николаја нападали су многи – и за живота, и после смрти. Није ни чудо. Јер, ако су Христа Господа, ваплоћену Љубав Божију, гонили, гониће и Његове следбенике; ако су Свеце Божије омрзнули, Богочовека су омрзнули пре њих (Јн 15, 18).

Још док је био јеромонах, Николај је сметао свима онима који су у њему видели опасност по ширење безбожја и бездушништва међу Србима. Тако је Крста Цицварић, уредник листа „Балкан” (10. април 1915) напао Николаја зато што је овај рекао да је наука „светлост под лонцем”, и да је светски рат плод чињенице да је културно човечанство себи за вођу узело науку. Цицварић оцу Николају поручује: „Е, оче Никола, нећемо вас послушати! Остаћемо и даље код наше светлости под лонцем, а ви идите па тражите светлост на Истоку!” Нишко „Ослобођење” од 8. августа 1915. назвало га је једним фртаљем слугом Христовим, а три фртаља комитом; „Београдски дневник” га је 1919. именовао „салонским калуђером” и поредио, ни мање ни више, него са Распућином. Веселин М. Вукићевић је, у „Новој Европи” 11. новембра 1921, поручивао да „револуционарна Шумадија зна врло добро да је г. Велимировић у суштини контрареволуционар” који „производи вртоглавицу код слабих умова”. Милан Богдановић, књижевни критичар који је пре Другог светског рата прешао у ислам, и чији наследник, Богдан Богдановић, архитекта и члан ЦК СК Србије, наставља да учествује у хајкама на Жичког Златоуста, говорио је о стилу Владике Николаја као „блеску лажног метала”, а после Николајеве смрти се чак хвалио како је он, безбожник, бранио појам Бога од Николајевих злоупотреба („Политика”, 11. август 1963). Никшићка „Слободна мисао” (25. 12. 1938) га је оптуживала да Светосавску Цркву „туђом смјерницом уводи у пуну опасност”. Неки Хаџи-Тодор Димитријевић у ревији „Наше село” (28. октобар 1938) сумњичи Николаја да је за време Првог светског рата у Енглеској и Америци крао паре дате за србски Црвени крст. У Америчкој „Слободној речи” распоп Дреновац, одмах по доласку Тита на власт у Београду, напао је владику Николаја због говора „Национализам Светог Саве”, и први га, од свих који ће то радити до дана данашњег, оптужио за криптохитлеризам. Дреновац, издајник Цркве и вере, тада је рекао да Николај проповеда „фашистичког Бога”. Ево цитата: „Јуначка ослободилачка војска под вођством маршала Тита донела је народима Југославије ослобођење. Југославија је ратом опустошена, крвљу натопљена и сузама заливена. Пустош, крв и сузе проузроковао је у Југославији Адолф Хитлер, кога је епископ Николај упоредио са светитељем, генијем и херојем. И данас тај исти епископ Николај иде по америчким катедралама и под маском „апостолске фигуре” проповеда најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ болнима, гладнима и голима”.

Шта су нацисти мислили о Николају? У свом акту од 22. маја 1941. немачки „Reichssicherheitshauptammt”, Уред IV В, пише о првом претресу манастира Жиче и првом саслушању владике Николаја: „Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан... Посетиоци Жиче, сељаци и свештеници, више пута су после разговора са њим изражавали да им се чини као да разговарају с Богом. Николај је прави иницијатор српско-црквеног мушког и женског калуђерства и црквених организација”. Тако нацисти. А усташе? „Хрватски народ” од 7. маја 1941. објавио је текст „На столици Светог Саве – енглески агент”, који Николаја оптужује као „црнорукца” и енглеског шпијуна. Он је био „национални и духовни идеолог ове пансрпске борбене организације, чији невидљиви људи управљаху цијелим државним апаратом бивше Југославије”.

Комунисти су Владику нападали бесомучно. Миша Брашић, агент Коминтерне, који се пре Другог светског рата увукао као новинар у кругове СПЦ, тврдио је да је Николај, као немачки заточеник у Љубостињи, био главна Дражина веза са Лондоном и непријатељском емигрантском владом. У зборнику радова са научног скупа посвећеног НОБ-у у Краљеву и околини (објављеном 1985), извесни Драгомир Митровић вели да је Владика био кључни Дражин сарадник: „Од првог момента Николај је одржавао везу са Дражом Михаиловићем, давао му савете за организацију и био главни инструктор у његовој тактици вероломства и издаје народно-ослободилачке борбе... Николај је био један од главних покретача здружене акције свих реакционарних и колаборационистичких снага, њихове борбе противу партизана, комуниста, народног отпора”... Милош Минић, комунистички првоборац који ће у нашем народу остати упамћен као Титов послушник у улози тужиоца на монтираном процесу ђенералу Михаиловићу, у свом памфлету „Четници и њихова улога у време НОР-а 1941-1945” („Комунист”, Београд, 1982), о владици Николају каже да је био „писац црквених беседа у служби верског фанатизма”. Минић, иначе као дечак питомац у Николајевом интернату за децу у Чачку, даље пише да је Николај верни сарадник квислинга – Драже, Недића, Љотића, а да је у избеглиштву у САД активно водио кампању против нове Југославије... Није онда ни чудо што су комунисти одузели држављанство Светом Николају Жичком (видети: др Димшо Перић: „Одузимање држављанства Епископу Николају”, „Хришћанска мисао”, 1-3/1995); учинили су то зато што је био „припадник противнародне политичке организације „Збор” и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем”... (Тако, по комунистима, испада да је Николај „побегао” у логор Дахау!)

Дакле, Николај је био и четник, и љотићевац, и енглески агент, и сарадник Немаца, и црнорукац, и крадљивац пара србског Црвеног крста, и Распућин, и кормилар Србске Цркве ка опасним водама… И наравно, „народни непријатељ”...

Тако онда. А данас? Шта о њему данас веле идеолози „грађанског друштва” и „друге Србије”?

Легенда о Великом Фалсификатору

Да потписник ових редова има више књижевног дара, он би однос Мирка Ђорђевића према владици Николају описао парафразирајући „Легенду о Великом Инквизитору” Достојевског. Уместо ренесансне Севиље, пред нама би се нашао Београд с краја 20. и почетка 21. века; уместо Христа, улицама Београда би, дочекан одушевљеним народом, корачао Свети Николај Охридски и Жички, Христов Србин, а уместо Великог Инквизитора, мршавог и бледих усана, појавио би се Мирко Ђорђевић, са очима које ретко гледају у саговорника... Мирко Ђорђевић, Велики Фалсификатор, би одвео Николаја на састанак, рецимо, редакције листа „Република” или „Хелсиншког одбора за људска права”, и почео са пашквилом, која би садржала и овакве реченице: „Најчешће се помиње Николајево „мучеништво” у време боравка у логору Дахау, али сви подаци који постоје, укључујући и сећање самог жичког проповедника, не потврђују никакво мучеништво... То легендарно „мучеништво” је једноставно у функцији прећуткивања неугодних страница једне потиснуте историје – у време окупације један део епископата наше Цркве је био пристао уз Недића, а када је реч о ставу према прогонима Јевреја ствари стоје још неугодније и то је оно о чему се још не говори код нас. „Бог је послао немачком народу једног далековидог фирера”, стоји у Патријарховој изјави за „Münchens neuseste Nachrichten” – и ми верујемо њему и његовој искреној речи, а Митрополит Јосиф је службено забранио прелазак Јевреја на Хришћанство, што је значило запечаћивање њихове судбине о чему, уосталом – да не бисмо наводили оно што је познато – сведоче и речи доктора Х. Турнера који је јављао Хитлеру да је „у Србији јеврејско питање решено”. Велимировићев антисемитизам – и не само његов – се једноставно прећуткује… Велимировић је био речити проповедник демагог који у својим беседама, као и књигама уопште, „све замењује великим опсенарством символа и сигнала”. И управо томе – тој популистичкој умешности – он и дугује највише, управо тој вештини он дугује и своју постхумну славу идеолога проповедника у једном времену – то су важни знаци времена – које је томе погодовало више него што је то било раније, за живота великог проповедника… Он дубоко осећа човекову тескобу у свету, свест о човековој недовољности је код њега трајно узнемирена, али ту тескобу и то „стање” он никада не успева да искаже теолошким или филозофским језиком… Све оно код Велимировића о „пророку чије је лице било окренуто Азији” – његово опонашање „евроазијаца” – о Европи која је трула и без духа – једноставно су варијације, доста невеште, познатих места из Розенберговог „Мита XX века”… И у теолошком и у филозофском смислу – па и шире у домену мисли – Велимировић остаје једна карактеристична провинцијална појава. Он се формирао у паланци и уистину нечим изван паланке он је тек озрачен, па се ни његова мисао не може поимати без духа паланке”...

Ова гомила лажи у једва неколико реченица морала би се анализирати у читавом историјском огледу. Срећом, постоје озбиљне историографске студије о Србској цркви за време Другог светског рата. Међу њима је и „Голгота Српске Православне Цркве 1941-1945” др Вељка Ђурића, у којој се јасно види да Немци уопште нису могли да наметну било какву озбиљнију сарадњу СПЦ. Велики Фалсификатор Ђорђевић не наводи који је то део епископата пристао уз Недића, кад Свети архијерејски сабор није хтео да изда или потпише ниједан његов апел за борбу против комуниста (чак ни против комуниста!, иако су они били злотвори Цркве и народа), нити је то учинио патријарх Гаврило, ни његов заменик митрополит Скопски Јосиф, за кога је поручник Мајер, задужен у београдском Гестапоу за послове Цркве, предлагао да се интернира, јер је главни виновник пасивног отпора Цркве према окупационим властима. Србским епископима није дозвољавано да путују и стално су шпијунирани. У логору на Бањици је било 38 свештеника СПЦ, од којих је 15 стрељано, због антинацистичког става и сарадње с покретом ђенерала Михаиловића. Што се прогона Јевреја тиче, влада ђенерала Недића није издала уредбу о том прогону, за разлику од Степинчеве НДХ-зије, и злочин уништења Јевреја у Србији на себе су преузели Немци. Ево шта о томе каже Нора Коен у својој књизи „Холокауст: Уништење европског Јеврејства 1933-1945” (Toman Kroul and comp): „После немачког освајања Југославија је престала да постоји као држава и њено предратно јеврејско становништво од око 75 000 издељено је новим господарима... Уништење српског Јеврејства било је брзо… Поступак је скоро сличан убијањима у Русији путем Ајнзац трупа, само што су у Србији улоге биле обрнуте. Ајнзац трупе су спремале жртве, а само убијање су извршиле трупе редовне војске. Претходно су људе сатеривали у гета... Најмање 6 000 јеврејских жена и деце из логора у Земуну било је убијено гасом у металним оклопним теретним возилима. У мају 1942, преурањено, RSHA је био извештен да је Србија очишћена од Јевреја... У Хрватској су нацисти такође постигли своје решење. Марионетска држава Хрватска образована је веома брзо – 10. априла 1941... Анте Павелић, оснивач терористичког усташког покрета, постао је поглавник државе... Усташе су биле фанатици, одлучно предани уништењу и Срба и Јевреја... Један од најзлогласнијих логора у Хитлеровој Европи, Јасеновац, био је у Хрватској... Један извор процењује да је 777 000 Срба, 40 000 Рома и 20 000 Јевреја уморено у Јасеновачком логору (Давид Алкалај: „Судбина Јевреја Југославије”, „Јад Вашем”, билтен бр. 405, октобар 1959, стр. 18)”.

Који српски патријарх је хвалио Хитлера? Патријарх Гаврило? Због тога га је Хитлер заточио у Дахау, као свог хвалитеља?! Ако је реч о интервјуу патријарха Варнаве, он је дат 1935, много пре почетка Другог светског рата (патријарх Варнава је, по свему судећи отрован због антиконкордатског става, умро 1937), и у доба кад је Хитлер глуматао „хришћанство”. Али, највећи фалсификат Великог Фалсификатора јесте да је митрополит Јосиф забранио прекрштавање Јевреја. Ево шта каже Милан Ристовић у својој студији „У потрази за уточиштем: југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941-1945”: „Склапање бракова током рата Срба са Јеврејима, као и покрштавање, било је такође забрањено наредбом немачког војног заповедника. Упркос томе, таквих случајева је било. Пре свега удавале су се Јеврејке за Србе, а овакве бракове су склапали свештеници, заводећи у матичне књиге младу под лажним именом… Магда Фење се венчала у манастиру Студеници 1942. Уз дозволу измољену у Патријаршији од Владика Круља (Нектарија) и Јована Илића, хитно је почетком децембра 1941. склопљен брак Јеврејке Ане Шотен и Алексе Куртовића”... Дакле, није прекрштавање забранио владика Јосиф, него нацистичка окупациона власт! А Србска црква је спасавала Јевреје онолико колико јој је то било могуће. Турнерово пак писмо Хитлеру о „решењу” јеврејског питања нема никакве везе са Србском православном црквом.

Што се тиче владике Николаја и његовог „антисемитизма”, треба да се подсетимо и погледамо чињенице. У Србији је од 1941. на снази била најстрожа забрана скривања Јевреја, коју су донели немачки окупатори. Војни заповедник Србије је 22. децембра 1941. прописао смртну казну за сва лица која скривају Јевреје, примају их на преноћиште, узимају и чувају њихове ствари. Владика Николај, будући под присмотром окупатора у Љубостињи, није се обазирао на опасност која му је претила, и лично је спасао две Јеврејке, мајку и ћерку. Он, немачки роб, спасао је два живота која су могла страдати у логорима!

У Ђорђевићевом стилу, чак да нам Бифон то није рекао, заиста се може видети лик овог „теоретичара теологије”. Пишући, у својој књижици „Слобода и спас” (по обиму, али и по интелектуалној дубини, реч је о књижици-памфлету), о личности, Ђорђевић вели да личност „није нешто, већ неко”, а то је „стајаће место” персонализма (израз „стајаће место” означава устаљену формулу епске народне поезије); затим тврди да личност „баца изазов Творцу” (где га баца?); говори о „великој тајни – мистерији” (а мистерија је, свакако, исто што и тајна). По Ђорђевићу, људска драма има, „речено Фаустовим речима, пролог на небу” (те речи нису Фаустове, него Гетеове, јер „Пролог на небу” је написао Гете, а не Фауст, који, као лик драмског спева, чак ни не зна да се тај пролог одиграо пре но што је он дошао у додир са Мефистом). Ђорђевић помиње и „динамичну снагу” (а „динамис” је исто што и снага, на грчком). Уместо икономије (домостроја), Ђорђевић говори о „економији спасења”; по њему, Берђајев је, као да је анимир-дама „анимирао сећања”, а персоналисти су „анимирали своју средину”... За Ђорђевића је мисао Светог Златоуста „стваралачки креативна” што значи „стваралачки стваралачка”, итд. Какво му је познавање нијанси српског језика, такве су му и реченице, пуне баналних компарација, као што је поређење есхатологије са „четвртом димензијом”. Али, овај памфлетиста, који Светог Николаја Српског проглашава полуписменим провинцијалцем, врхунац свога провинцијализма достиже у дилетантском „теологисању”, које личи на то „како мали Перица замишља учење Хришћанства”. Пишући о личности, и настојећи да прикаже теологију персонализма, Ђорђевић о Богу, Који је Света Тројица, и човеку сазданом по лику Тројице, каже: „Човек-особа-личност једина на себе прима дар милости по вољи једне надперсоналне структуре која се зове Бог” (ево новог „теолошког откривења”: Бог је „надперсонална структура”, или кад се на српски преведе, „надлична грађа”). Нарочито је „стваралачки креативан” Ђорђевићев диспут о исихазму, у коме прави разлику између исихазма и тиховања (а тиховање је, на српском, исто што и исихија на грчком, па су се код нас исихасти називали молчалницима или тиховатељима). Ево шта је, по Ђорђевићу (који се, изгледа, начитао Рајмонда Мудија и његовог „Живота после живота”) тиховање: „На исихастички мир и мировање подсећа једна чешћа пракса позната под именом тиховање. У мучним тренуцима или у предсмртном часу постоји један тренутак када физички болови као да нестану или се барем умире на начин који омогућује неким верницима посебно суочење са божанском светлошћу (подвлачење наше, В. Д), односно са последњим истинама које нам се управо откривају у том предсмртном часу. У тим тренуцима тиховања не чује се више ни реч молитве јер мирују и тело и дух па су речи сувишне”. Замислите да је неко од оних који Ђорђевића сматрају корифејем богословља читао макар Светог Јована Дамаскина, и у његовој Догматици, уместо „надперсоналне структуре”, срео истинске богословске речи о Богу Живоме и Истинитоме, о Светој Тројици, о личном јављању и оваплоћењу Сина Божијег, Господа Христа, и тако редом, како хришћани верују и теолошки исповедају! Зар не би рекао да је Ђорђевић прави дилетант у теологији и притом провинцијалац из паланке? Или, да је редакција „Републике” обавештење о тиховању добила од правог теолога, а не од свог чланкописца! Ево, нпр, како тиховање дефинише велики савремени богослов, Митроплолит Јеротеј Влахос: „Исихија (безмолвије, тиховање) има суштински значај за човеково очишћење и за његово савршенство, које уједно значи и човеково спасење”. Свети Григорије Богослов лаконски каже: „Човек треба да буде молчаљив (=тиховатељ) да би јасно беседио са Богом и да би ум удаљио од прелашћених”. Какве то везе има са Ђорђевићевом визијом „тиховања у мукама”?

После овога, схватамо да писац дела „Слобода и спас” ништа није схватио. За њега је и исихазам повод да прича политичку причу, и да усвоји или одбије оно што се његовом политичком укусу свиђа или не свиђа. И тако наш „филозоф паланке” не зна ни исихазам, ни Св. Григорија Паламу, ни епископа Николаја. Ђорђевића је нарочито погодило то што грчки мислилац Христо Јанарас (кога он, незнано зашто, стално зове „Јанарисом”) истиче Светог Григорија Паламу далеко изнад, Ђорђевићу омиљеног, „Светог” Томе Аквинског, који, по Јанарасу, није знао за појам нестворених Енергија Божијих, јер је Тома учио да је благодат Божија, дакле, енергија Божија, тварна, створена! Уосталом, Ђорђевићев излаз и излет из паланке у Европу био је само до Ватикана. Зато он само то и толико зна.

Тако би, дакле, Велики Фалсификатор говорио о Николају на састанку редакције „Републике”, која му је 1999. објавила поменуту књижицу „Слобода и спас”, и за коју је рецензију писао још један од представника „грађанске опције”, професор Чедомир Чупић, тврдећи да су Ђорђевићеви приступи философији, теологији и антропологији „плодно и изазовно реализовани”… У тој књизи се налазе наведене речи о Николају, смештене испод наслова „Популистички заклон личности”.

На Легенду о Великом Инквизитору би могао да личи приказ Ђорђевићеве „плодне и изазовне мисли” да потписник ових редова има бар део талента Достојевског. Али, пошто га нема, остаје нам само да препишемо Ђорђевићеве ставове о Светом Николају, и да дамо понеки, успутни, коментар. А читаоци нека сами просуђују.

Ђорђевић се у нашој „грађанској”, иначе по много чему незнавеној и недоученој, јавности сматра за врхунског „стручњака из области црквених питања” па чак и „теоретичара теологије” (Миланка Шапоња-Хаџић, „Данас”, 20-21. јул 2001). Човек се „прославио” нападима на Светосавље, као доктрину коју нам је, вели он, наметнула Руска загранична црква, али и поређењем деспота Ђурђа Бранковића са Слободаном Милошевићем, само зато што мудри српски деспот није хтео да пошаље своје делегате на преговоре с папистима у Фиренци и Ферари, када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески. Ђорђевић је деспота Ђурђа прогласио претечом Милошевићевог изолационизма и антизападне политике (Више од православља, „Данас”, 5-6. фебруар 2000).

Познат је Ђорђевић и по томе што не признаје светост већ поменутог Марка, митрополита Ефеског, Исповедника Православља, за кога увек пише да је тобож Свети, и додаје да је Марко Ефески „све оне који нису пристали на његово мишљење” проглашавао „плаћеницима који се продадоше за шаку сребра”. Те речи се, по Ђорђевићу, користе и данас за „сваког ко се усуди да о нечему, хришћански савесно, размишља својом главом” („Република”, 175-176/1997). Ђорђевић пише као да је Свети Марко Ефески имао подршку силе и световних власти, па да силу и власт нагони против јеретика, односно, као да није било сасвим супротно од онога што он жели да читалац прими на знање. Истина је да је светитељ остао сам са Христом, Ваплоћеном Истином, сам и храбар против свих окупљених на лажним саборима у Фиренци и Ферари: од папе Еугена IV и цара унијате Јована Палеолога, до оних епископа цариградских који су примили унију с Римом и папу признали за „Христовог намесника”...

На једном другом месту, када клевета Руску заграничну цркву, Ђорђевић тврди да је њен оснивач, митрополит Антоније Храповицки, писао посланице Хитлеру, називајући га спасиоцем Европе (а Храповицки је умро 1936, пре него што је Хитлер кренуо у своје ратове), или да је Руска загранична црква Павелићу дала свог епископа Гермогена да буде поглавар „Хрватске православне цркве” (Руска загранична црква је истог Гермогена одмах осудила и избацила из својих редова). Ако се о Ђорђевићу то све зна (а знају сви, осим представника „грађанске опције”, који у Ђорђевићу виде ваплоћење „теорије теологије”), није чудно што дотични такве своје методе примењује у блаћењу Светог Николаја.

Међутим да ми кренемо редом, доказујући да Ђорђевић не зна чињенице.

У тексту „Повратак проповедника”, Ђорђевић пише да је Николај своје дело „Национализам Светог Саве” објавио 1938, а то је у ствари било три године раније; пише о некаквој непостојећој посланици Васељенског Патријарха из 1923, усвојеној у манастиру Ватопеду, коју је Николај одбио (а скуп у Ватопеду, на коме је био и Николај, био је 1930, и није било на дневном реду никакве „посланице”); пише о томе да Николај није био догматичар, и да нема „догматских списа” (а цело Николајево дело прожето је узвишеном догматиком – доксологијом, пре свега христологијом – зар није докторирао са темом о Васкрсењу Христовом?); пише да је Николај био под утицајем идеја Шарла Мораса (а Николај са Морасом није имао никакве ни личне, ни интелектуалне везе), итд, итсл.

Ђорђевић се, такође, прави да не зна о чему говори владика Николај. Најбољи је пример стално нападање Николајеве тзв. „молитве против културе”, коју Владика описује у „Речима српском народу кроз тамнички прозор”. Ђорђевић се ишчуђава и пита како је „човек васпитаван на том Западу и у крилу његове културе могао тако да мисли о култури и молитви”. О каквој култури је реч и какву молитву против културе је владика Николај желео усред Другог светског рата?

То је потпуно јасно из контекста његове књиге „Речи српском народу кроз тамнички прозор”. Свети Николај Српски је у Другом светском рату коначно осетио гађење пред западном Европом као Белом Демонијом, која је, уместо културе која извире из култа Христовог, почела да се клања делима својих руку, материјалној култури, и тако постала идолопоклоничка. Ево шта каже Свети Николај (а то Ђорђевић стално прећуткује), говорећи о Европи 20. века: „Одбацила је Бога у чије име се крстила и који је извео из сатанског Мисира глупости и неморала, одбацила га је потпуно, а направила себи идоле од камена и дрвета, и хартије и земље, и безброј других немуштих и мртвих твари земаљских. Све је то Европа назвала једним именом, сав тај немушти мртви пантеон именовала је она речју: култура. Што је Златно теле било за Израиљ у пустињи, то је култура за Нови Израиљ, то јест крштену Европу (подвлачење наше, В. Д). Култура је проглашена од залуђених и сумашедших Европејаца за мајку свих богова наших. Култура изнад свега. Може неко одбацити живога Бога, неће му се замерити, али културу не сме одбацити, замериће му се. Може неко грдити Христа до миле воље, неће се сматрати несавременим и неуким, али ако културу буде ружио – сматраће се несавршеним, неуким и неурачунљивим. А култура није друго до материја, прашина, блато, пепео”...

И онда ту пристиже г. Ђорђевић, да каже да не може да разуме како је Николај био против културе кад је „молитва најрафиниранији вид људске духовне културе”. (А зна ли Ђорђевић колико се Николај молио и колико молитава написао и изговорио?). Али, г. Ђорђевићу, Николај није био против духовне културе, него против културе као материјалистичког идола људи отпалих од Бога, који су због те и такве своје „културе” направили Аушвиц и Јасеновац, и гасне коморе, и атомску бомбу, и који су од коже мртвих Јевреја, згуљене у логорима, правили абажуре за лампе... То је она култура због које је српски народ смислио реч „битанге”, јер су његови окупатори, Германи, у Првом светском рату, кад су од Срба отимали, стално викали „bitte” („молим”) и „danke” („хвала”!). „Bitte-danke”, „bitte-danke” (србски: битанге) на једној страни, а на другој стрељања талаца, ругање србским црквама и олтарима, мародерство и злочин... Николај је против културе био исто као и директор једне школе, који је преживео Други светски рат, и који је својим наставницима на почетку рада поручивао: „Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор! Моје су очи виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високообразовани лекари; дојенчад коју су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовани Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом”. Да ли је овај човек био против читања, писања и аритметике? Или он говори о нечему другом?

Да ли је Николај против културе или говори о нечему другом? Зна Ђорђевић о чему је реч, али се прави наиван, и истрже Свечеве речи из контекста, да би „опсенио простоту”, а пре свих оне који га сматрају врхунским „теоретичарем теологије”. Није ли управо то типично паланачки менталитет, који Ђорђевић приписује Николају?

Остатак Ђорђевићевог репертоара је познат: Николај је исказивао симпатије према Хитлеру и тоталитаризму; Николај је био антисемита; Николај је био љотићевац (мада, ако је већ био за неку „странку”, био је „дражиновац”, и причи о Дражиној борби против нацизма посвећена је цела његова књига „Земља Недођија”); Николај је своје мисли преузимао од руских „евроазијаца”, итд. Ђорђевић даље рафално пали: Николајева мисао није била „стваралачки креативна”, Николајев боравак у Дахау није мучеништво („Колико сам ја то разумео, ни о каквом се мучеништву ту не ради. Николај јесте био у Дахау, био је један од затвореника, али је занимљиво да је управо у том свом делу написао оно што је најнеприхватљивија антисемитска квинтесенција”), Николај се „бојао културе”, његову мисао је преузео, ни више ни мање, него Добрица Ћосић, а, по Ђорђевићу, и Мира Марковић „има извесних сличности” с Николајем; имао је „бунџијску потребу” која је код њега била јача од „интелектуалних полазишта”, итд. итсл. Велики Фалсификатор Ђорђевић увек иде даље. Тако се огласио и предговором за књигу свог колеге по перу и једномишљеника по „грађанском ставу” Павла Рака, који је у књизи „Националистичка интернационала” (Форум писаца, 2002) на веома вешт начин, скоро попут непревазиђеног мајстора, легионара части Ивана Чоловића, успео да повеже руске нацисте и скинхедсе, изданке једног болесног времена и тешких околности у коју су Русију довели „западњаци” – реформатори (Јељцин, Чубајс, Гајдар и екипа), са руским православним родољубима и монархистима. Наравно, ту је и ругање Србима и њиховој везаности за Русе. Ђорђевић у предговору сав „блиста”: његове дугогодишње тврдње нашле су још једно поткрепљење. Предговор не би могао да прође без помињања владике Николаја, кога је Ђорђевић, по ставу према људским правима, упоредио са Троцким: „Србима је жички владика Н. Велимировић препоручио да се чувају као од ватре свега што се именује као људска права” (у којој књизи сабраних дела Николај пише о људским правима и опасности од њих, не зна се).

Али, ако Ђорђевић нема разумевања за Николаја, за кога има? Има, рецимо, за „блаженог Алојзија” (Степинца). Ево неколико реченица из текста „Беатификација и неке сенке” („Република”, 200/1998), где се види према коме Ђорђевић уме да буде објективан: „Педесет година већ покојни кардинал стоји у колективној свести широм Балкана као митски лик са променљивим предзнаком; за једне је био светац и пре беатификације, за друге „усташа” и злочинац, иако на послератном суђењу ни једно ни друго доказано није; кардинал је осуђен и робијао је због свог одлучног антикомунистичког става, али све до данас га прате – уместо анализе његове историјске улоге – обичне легенде… Кардинал је био убеђени антикомуниста, али је Степинчев удес био управо у превеликој блискости са једним другим тоталитарним режимом за време рата; и ту није био – ваља то истаћи – једини; црквени календар је препун још горих случајева, како у Источној, тако и у Западној Цркви; папа Јован Павле II је, наравно, знао све то јер је он управо отворио процес критичког осветљавања „мрачне прошлости у Цркви” – то су његове речи – као да је знао да антикомунизам није довољан за исказивање такве части”... Наведосмо Ђорђевићеву узгредну мисао, тј. извињење Степинца, тек толико да се зна и упореди.

Наставиће се...