header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Св. Владика Николај у очима својих непријатеља (2) Штампај Е-пошта
среда, 02 мај 2012

 „Српска црква у рату и ратови у њој”

Књига извесног Милорада Томанића „Српска црква у рату и ратови у њој”, изашла пре неколико година у Београду (Медијска књижара Круг, 2001), одушевљено је дочекана у круговима „еуропоклоничке” – „грађанске опције”, што није ни чудо с обзиром на количину мржње према Србској цркви и народу коју је дотични писац успео да излије. Такође, обрадовали су јој се поједини представници „Цркве у Хрвата”. Од Средњег века до наших дана за тог Томанића и компанију (јер реч је о колективном раду више сродних умова и душа) Срби и њихова Црква су ваплоћење свега гнусног и патолошког што је могуће замислити (рецезент књиге је, очито радо, био Иван Чоловић, који је у својој списиманији отишао толико далеко да је Томанића, иначе непознатог широј научној јавности, здушно препоручио).

Књига почиње последњом деценијом 20. века и улогом СПЦ у рату на просторима бивше СФРЈ; наставља се погледом у прошлост (лик владике Николаја), дотиче се Првог србског устанка и Карађорђа, да би на крају ударила на Немањиће и Светог Симеона. Томанић креће од тврдње да су србски епископи били слични Хитлеру и Гебелсу, служећи својом ратнохушкачком пропагандом геноциду. Рецимо, владика Амфилохије је једном изјавио: „Хоће Бог нешто велико од овог народа чим га ставља у жижу светских збивања”, а Томанић нам то тумачи тако да су и Немци пре и током Другог светског рата добијали такве поруке од својих вођа. И још додаје: „Пси рата били су распомамљени опојним мирисом српског тролатичног цвета (УКС – САНУ – СПЦ) и режећи, искежених зуба, тргали су ланце којима су били везани... Пси рата коначно су пуштени с ланца и кренули у черечење плена”. Патријарха Павла (ругајући се чињеници да је изабран после девет кругова гласања) Томанић назива „патријархом Српским из деветог круга”. Затим га пореди са Хитлером и Павелићем, зато што је 1991. Патријарх лорду Карингтону написао да су Срби били, вољом Јосипа Броза, присиљени да живе с Хрватима у неправедним авнојевским границама! Руга се и томе што епископи, који су били „спремни на жртву”, нису изгинули на фронту: „И поред ове задивљујуће спремности на жртвовање, из ратова су сви епископи изашли и живи и здрави (изузев непажљивог Владике Атанасија Јевтића који је пао са висине и сломио врат)”. Вађење костију Срба из јама, које су усташе побиле у Другом светском рату, вели Томанић, била је ратнохушкачка пропаганда Епископата СПЦ: „Ископавање костију из јама, које су они иницирали, претворило се у светковину, у неукусну параду која је, показало се то касније, за циљ имала једино да крв ионако „виолентних, силних, огњевитих људи” динарског типа (Јован Цвијић) још више прокључа”. Ту је, даље, и ругање целој србској крштеној историји: „Могло би се рећи да је српски народ кроз историју трпео две врсте вођа своје крви и вере. Једни су били чврстог става, несавитљиве кичме и непопустљиви пред јачима од себе. Речи образ, понос и достојанство користили су као поштапалице. Други, пак, склонији дипломатији, знали су да се сагну и без туђе помоћи, избегавајући тако додатне и непотребне непријатности. Они први, који су из не сасвим разјашњених разлога Србима увек били дражи, обично су завршавали на три начина – гинули су, попут Кнеза Лазара, остављајући народ на милост и немилост противнику; после пораза бежали и спасавали главу, попут Карађорђа, такође остављајући народ на цедилу; и накнадно се сагињали, попут Слободана Милошевића, пружајући народу задовољство да ужива у плодовима њиховог претходно израженог поноса и достојанства”. Томанић се руга Карађорђу, као ономе ко, опонашајући кнеза Лазара, ипак није успео да ослободи Србе од Турака, јер је Турска, иако „болесник”, била јача од Срба. А о Немањи? – Пред Византинцима је „савио кичму и прихватио понижења”; према богумилима је спровео „брз и ефикасан геноцид и изгон”; богумили су побегли у Босну под „Немањиним терором”. Кнезу Лазару није пало на памет да се понизи и да „без узалудних губитака прихвати услове моћнијег противника”, па је „не слушајући савете ни самога Господа... за само један дан до пропасти довео државу коју су његови претходници градили два и по века”. И још додаје Томанић: „Упоредимо ли понашање српских витезова са понашањем самога Исуса Христа пред распеће, рекло би се да је Син Божији са мање одушевљења прихватио жртву за читаво човечанство него храбри Срби за своје Отачаство”. Тако је говорио Томанић, нови инквизитор над Србском црквом који, осим новина и из контекста истргнутих цитата, изгледа да је слабо шта у животу читао. Јер да јесте, знао би да монахиња Јефимија није била удовица „краља Вукашина Мрњавчевића”, и да никаквог геноцида над богумилима није било (било је рата, у коме су се судариле војске, а не убијања ненаоружаних). Пошавши од владика Атанасија и Амфилохија, Томанић је стигао да Немању прогласи „великим истребитељем” и његову борбу против богумила назове „геноцидом”, упоредивши га са усташама у Другом светском рату; на крају, ударио је, у свом неокрижарском походу, на Светог Атанасија Великог и његово објашњење праведне борбе у хришћанском смислу те речи... Тако је спроведен прави језуитски пургаторијом над Србима.

Ово интелектуално раскошно аргументисање и његова методологија („reductio ad absurdum”) којима се Томанић служи познати су нам још из поука Светог аве Доротеја, монаха из Свете Земље, који је описао случај свог сабрата. Тај „редукциониста”, кога је свети Доротеј покушао да уразуми, почео је презирући и понижавајући своје најближе, а на крају дошао до порицања и Светитеља и саме Свете Тројице! На крају, погордивши се против самога Бога, себе је лишио ума. И Томанићев пут је исти: од ругања владикама Српске цркве и патријарху Павлу, преко спрдања са Карађорђем и србским страдањем под Аустријом и Турском, до обрачуна са Светим Симеоном и Светим кнезом Лазаром и тврдње да је Српска црква „створена, учвршћена и увећана на људској крви, и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије Немањића: Стефана Немање, Краља Милутина и Стефана Душана”. На крају, Томанић истиче да је и сам Исус био „пацифиста”, који се уклањао (Мт 12, 14-15) и сакривао (Јн 8, 59) од оних који су желели да Га убију, што је, по Томанићу, директно супротно понашању Кнеза Лазара, а, изгледа, препоручљиво за Србе за однос према свим србским непријатељима: Срби, наиме, треба да се од свих сакривају и беже, да буду податљиви и лакеји свакоме, попут Томанића и сличних му лумена.

Ако Томанић овако пише о најсветијим личностима србске историје, онда није чудо што о владики Николају пише као о „човеку који је носио одликовање нацистичке Немачке и који је у тренутку луцидности открио да постоје значајне сличности између Адолфа Хитлера и Светога Саве”. Он замера „Гласу Цркве” који је „самовољно”, без одлуке Сабора, почео да слави Николаја као Свеца (а не зна да већина србског православног народа и добра половина православних у свету признају и поштују Николаја као Свеца, давно пре „Гласа Цркве”). При том се претвара да не зна да је Хитлер те 1935. године (када је Николај држао говор о Светом Сави, па рекао да вођа немачког народа покушава оно што је некад урадио Свети Сава, али да ће му то тешко поћи за руком (то јест, оснивање националне Цркве), у Европи још увек словио за великог и уважаваног државника! То је време када Енглеска тетоше Хитлера, а банкари са Вол Стрита сарађују с Фиреровом привредом (познати амерички мултимилионер Рокфелер је, рецимо, пословао са „IG Farbenom” све до 1942). У то време, Запад се диви Хитлеру који диже Немачку из пепела... Али, по Томанићу, једини „хитлеровац” је Николај!

Томанић оптужује Цркву да је тај Николајев рукопис „крила”, што додатно само показује какви бескрупулозни клеветници нападају Николаја и СПЦ! И он, као и Ђорђевић, тврди да је Николај у Дахауу био само у „почасном затвору”, у коме му није фалила ни длака с главе, а Немци га нису чак ни обријали. Хранио се храном коју су јели „немачки официри”! Николај је могао и да пише, што показује његов „антисемитски спис” Кроз тамнички прозор. Николај је Хитлеров „истомишљеник бар кад су Јевреји били у питању” итд. итсл.

И још вели Томанић, за крај: „Ако сте неонациста и желите своје мишљење да поткрепите цитирајући неки ауторитет који афирмативно говори о Адолфу Хитлеру, завирите код владике Николаја и, као што смо већ видели, наћи ћете оно што вам је потребно”. Наравно, као ни Ђорђевић, тако ни Томанић, и остали из „совјета лукавнујушчих”, неће ни да помену вишеструку, и пре и током рата, и после рата Николајеву критику фашизма и нацизма, као и сваког тоталитаризма (па и савременог америчког „демократског тоталитаризма”).

 

Књижевници, фарисеји итд.

Помодно ругање Владики Николају је „опште место” за сваког представника новолевичарске мисли у нас. Сматра се питањем части да сваки од њих нешто каже о овом „фанатичном антисемити” и „борцу против Европе”. Има га чак и у много пута хваљеним (књижевно убогим) делима младог покољења писаца згађених над србским „национализмом” и „ксенофобијом”. Тако је Биљана Србљановић, у својој драми извођеној код нас, али и по Европи (жељној да покаже какви су Срби „фашисти”), уградила један цитат из беседе владике Николаја поводом 550-годишњице Косовског боја, како би доказала да је овај „мрачњак” био „симпатизер Хитлера”. Ево тог цитата: „Ми смо деца Божија и људи аријевске расе које је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије – капије Европе”... Два лика драме, националистички интелектуалци карикатуре, Стратимировић и Глогов, као парафразирајући Николаја изговарају следеће „мудрости” (које им у уста ставља списатељка): „Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод, водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је подивљала Европа донела. А шта ће та добра поштеном човеку? Шта ће му чесма, кад је чист изнутра?”

Сасвим у овом, карикатуралном стилу, наставља Веселин Марковић, писац романа „Израњање” и добитник „Виталове” награде за 2002. годину. У листу „Данас” (од 6. јула 2001) Марковић је рекао да су књиге владике Николаја „гнусна дела препуна патолошке мржње према Јеврејима (и према католицима, протестантима, култури, чак и личној хигијени)”. Чланкописац недељника „Време”, Теофил Панчић, у својој збирци колумни „Урбани бушмани”, напада „љотићоиде” који се диве „необично високим мислима Николаја Велимировића”, а затим вели да су „николајевци” они који имају „улоге у слабо посећеном freak-show” (=представи лудака – В. Д). Тако наши нови књижевници и фарисеји, бљештава будућност србског „отвореног друштва”, од чијег се бљеска смркава свугде где год она зрачи.

Оснивач и уредник тзв. антрополошке библиотеке „XX век”, Иван Чоловић, носилац, заједно са Борком Павићевић и другим „културним деконтаминаторима”, француске Легије части, обожавалац лика и дела Маркиза де Сада, који је, по њему, био „великан људског (само)ослобођења”, никако није могао да се помири са „нездравим” занимањем Срба за владику Николаја (и оца Јустина, наравно). У својој књизи „Политика симбола”, он вели да су Николај и Јустин „западну Европу описивали као простор без праве, живе вере”, што је „фундаменталистичка позиција”. Николај је, у „Рату и Библији”, такође истицао да „разврат у рату доноси несрећу”, и још је уздржан однос према сексуалности „приписивао балканским сељацима”. Николаја критикује и зато што је србском народу и његовој мисији давао „универзално значење”... Чоловић још вели и да је „Српска православна црква организовала неколико спектакуларних ритуала посвећених земним остацима двојице Светаца, Саве и Василија Острошког и једног црквеног великодостојника – Николаја Велимировића” (какве су то свечаности са моштима Светог Саве, за које и врапци знају да су их Турци спалили 1594, овај антрополог не објашњава!).

У књизи „Бордел ратника” Чоловић је, на веома вешт начин, хришћанску мисао владике Николаја доводио у везу са Милошевићевом квазипатриотском пропагандом, желећи да докаже оно што су доказивали и непрестано настоје да докажу, најпре себи, сви наши евро(по)љубиви, – а то је да су Срби непоправљиви изолационисти, који никад неће стићи у Европу, ону која је, још у доба Маркиза де Сада, ослобођена сваког конзервативизма, заосталости и учмалости.

Петар Луковић, рок новинар, дугогодишњи колумниста различитих часописа „грађанске опције”, чак постављен за „судију части” Независног удружења новинара Србије, огрезао у мржњи према свему што припада народу од кога и он води биолошко порекло („прослављен” интервјуом из марта 2002, датом листу „Права човека”, у коме је рекао да би он, да има власт, новинаре националисте стрељао и вешао), није могао да не спомиње владику Николаја, и то кад год му се пружи прилика. О каквом „судији части” је реч, довољно је погледати у Луковићевом тексту „Шампон за монструма”, објављеном у „Репортеру” (1. августа 2001). Разгневљен због тога што је „Светигора” издала CD „Изнад Истока и Запада”, Луковић каже да се „Николај Велимировић никад у животу није окупао, па је тако смрдљив доживео да му српско-македонски рокери посвете Трибјут албум”... На питање новинарке „Базара” (18. јануар 2002) да ли су његови „политички коментари наставак рокенрола другим средствима”, Луковић одговара: „Апсолутно. Нема догми, табуа, недодирљивих. Летос сам имао вербални дуел са таксистом зато што сам у неколико махова у медијима напао Николаја Велимировића. Питао ме: како ме није срамота, да ли је он за мене светац, и да ли за мене постоји ишта свето? Рекао сам да га не волим, да он за мене није нико, и да не постоји ништа свето. Зауставио је такси, прекрстио се и рекао да изађем из кола, јер такву сотону одавно није возио. За мене нема недодирљивих и светих, и по том свом осећању радио сам свих ових година. Црква није света, држава још мање, патриотизам не постоји, вера је приватна ствар и одбијам да о њој говорим. Не осећам се припадником небеског народа. Родио сам се у Краљеву, а могао сам у Стокхолму. Не видим ни један разлог да пишем о величини српства, у томе не налазим ништа свето ни паметно”. У истом том интервјуу Луковић је признао да није читао ништа од владике Николаја, али да су му његови пријатељи слали одломке на основу којих је он писао своје, условно говорећи, текстове. (Условно говорећи, понављамо, јер нису то и нису толико текстови, колико изливи мржње човека који је у себи срушио све племенито и лепо.)

 

Писмо „Групе интелектуалаца”

Крајем 2002. сви значајнији медији су (опет јединствено, као у време Тита и Милошевића) пренели „Писмо упозорења” групе „забринутих интелектуалаца” (Мирко Ђорђевић, Милан Ђорђевић, Филип Давид, Драган Великић, Предраг Чудић, Владимир Арсенијевић, Радмила Лазић, Ласло Вегел, а њима се придружио и Богдан Богдановић), који су јавност упозорили да се Србија тешко ослобађа бремена скоре прошлости, да јој се намеће „конзервативна мисао органицистичког правца”, да заговорници такве мисли наступају „са претњама, са говором мржње и нетолеранцијом, као да не живимо у мирнодопским условима”. Велеумни интелектуалци су уочили опасну спрегу између САНУ, Генералштаба и СПЦ (опет Срби кују заверу против „међународне заједнице”, зар не?) и крикнули у етар: „Не сме бити двоумљења у бирању пута између модернизације и заостајања, између нацизма и демократије, паланке и Европе”!... Ови „храбри” и са свих страна „угрожени” интелектуалци (што се може закључити и по чињеници да су се једва пробили до РТС-а и „Политике” да тамо објаве своја саопштења и потом двадесетак дана испирају мозак становништву Србије својим наступима и приступима) опет су уочили да је највећа опасност у Србији данас од „тоталитарне и недемократске идеологије Милана Недића и Димитрија Љотића”, али понајвише од „тријумфа филозофије паланке Николаја Велимировића”. Открили су да чак постоји и група „николајеваца”, која „угрожава највредније тековине српске културе” (вероватно су, барем бивши члан ЦК СК Србије Богдан Богдановић, мислили на „тековине револуције”, јер је код неких „револуција” исто што и „српска култура”...).

Тумачећи свој став, који га је довео до потписивања апела, писац Владимир Арсенијевић, аутор романа „У потпалубљу” и човек који се од НАТО бомбардовања Србије, захваљујући везама са „отвореним друштвом”, склонио у Мексико, у „Сведоку” (од 19. новембра 2002) изјављује: „Био сам запањен кад су познате београдске групе снимиле CD на текстове Николаја Велимировића. Мислим да је дно сваког кича спајање субкултурних појава, каква је рок музика, са религијом. А као друго, ту је и личност владике Николаја и тај чудни еротизам све те српске деснице из четрдесетих, који наилази на необично плодно тло код нас, данас. По мени, то више од свега говори о високом степену збуњености међу људима који на овај или онај начин траже упориште у оним стварима које из овог угла представљају једну ретроспективну утопију... На страну сам владика Велимировић. Питање је само да ли је нама таква личност потребна, у овом тренутку, шта ми то добро можемо да извучемо, ако бисмо доследно пратили оно о чему је он писао. Реч је о човеку који је одбијао да се купа, јер је и чистоћу сматрао злом које долази са Запада”.

Напади наших „интелектуалаца” на Владику Николаја због тога што се није купао (а није се купао, наводно, јер хигијена, опет наводно, долази из Европе!) плод су интелектуалне убогости тих и таквих „интелектуалаца”. Наиме, у „Речима српском народу кроз тамнички прозор”, Свети Николај подсећа Србе да су Европљани, одрекавши се Христа, себи подигли многе идоле. Један од тих идола је и идол физичког здравља, које треба трошити на грехе и страсти. Да би се то здравље сачувало, Европљани се непрестано перу, купају и дотерују, не мислећи о чишћењу душе покајањем. Ту владика Николај следи реч Христову упућену фарисејима: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу, да буду и споља чисте” (Мт 23, 25-26). Овакав став Николајев неко од „интелектуалаца” је схватио као рат против личне хигијене, а остали „интелектуалци” су то преписивали – прво од „еурека мајстора”, па онда један од другог. Тако наши квазилиберални велеумови пишу у стилу „старих, добрих” титовских писама и песама (сећамо ли се стихова: „Друг је Тито послао нам писмо / да чувамо братство и јединство”?) и из тог духа настају њихова „писма упозорења”.

Запањени Арсенијевић би се још више запањио да је прочитао ставове најозбиљнијег домаћег рокера, певача Партибрејкерса, Зорана Костића Цанета, који, у интервјуу Новом виделу (27. март 2001) каже: Пошто смо ми одрасли у бетонском атеизму, ниси нешто могао да причаш о Богу, јер би те сви гледали као да си ненормалан, али увек је Бог био присутан, па макар у фазону немој да ме питају данас у школи. У тешким часовима очајања звали смо Бога... Унутрашњост човека је као гумица на чесми. Она се временом потроши и прокапље. Вера у Бога је та која подмазује човека... Вера у Бога је борба против аутоматског живота. Мени је драго кад видим децу од 34 године како се крсте и љубе иконе. На млађима је будућност, а на нама је само да се достојанствено повучемо, достојанствено – у земљи где нема достојанства... Дешава се парадоксална ствар да о томе да ли ће се увести веронаука у школе не одлучују деца него маторци, који су показали да је све што одлуче без везе. Постоје и мудри људи који имају памети и могу да раде на ползу отечеству... Јеромонах Јован Ћулибрк, који је до 1991, док се није замонашио, писао за магазин Ритам, имао је идеју да се генерација, која се одузимала, сабере. Односно, да се по текстовима владике Николаја направи музика. Ми смо нашли песмуКога ћу да хвалим у његовој Лири и направили смо хит...”. Тако Цане, озбиљан рокер. Владимир Арсенијевић не може то да разуме, али Цане, који је прошао пут од бетонског атеизма до Цркве Христове, може.

           У „Блиц њузу” (148/2002) појавио се текст Весне Ташић и Радета Станића: „Ко је ко на српској десници”, у коме се тврди да су „рехабилитатори владике Николаја Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића – „транснационалисти”. Шта је то: националисти у трансу? Националисти који слушају транс музику? Интернационалисти, који би да трансцендирају националне границе? Поред „четничких групација”, „милетићеваца”, редакције листа „Двери српске”, међу „транснационалисте” је убачена и група тзв. „николајеваца” (за које нико не зна ко су, шта су, одакле су и где су). Међу опаке десничаре увршћени су Матија Бећковић, Коста Чавошки, Радош Љушић, али и Матеј Арсенијевић и потписник ових редова...

Дакле, владика Николај је опет крив зато што нас никако не пуштају на том просвећеном Западу, који је наш највећи, ако не и једини, идеал у овом тренутку. Николај је, дакле, тај који кочи, иначе бисмо давно били у Европи. Он је рекао да је Европа „Бела Демонија”, и то само зато што је био родом из паланке и „није се купао” (бар тако кажу „девет јахача денацификације”, преко свог гласноговорника Арсенијевића). А да су видели макар фотографије Николајеве као господина на светским скуповима – нпр. у Еванстону 1954  – не би „чупавци” тако говорили о овом Светом човеку, како га назива, нпр. светски познати енглески бискуп Џорџ Бел.

Тако говоре и пишу наши демодирани интелектуални помодари, док највећи интелектуалци Запада, укључујући најсавременије философе постмодернисте и либералну левицу, прозиру и презиру тај исти Запад који жели да поништи све Друго и Другачије. Ево шта о томе каже Жан Бодријар у листу „Le Monde Diplomatique” (новембар 2002): „Мисија Запада (или, боље речено, бившег Запада, пошто он одавно нема сопствене вредности) јесте да разноврсне културе потчини окрутном закону једноумља (подвлачење наше, В. Д). Култура која је изгубила своје вредности мора да се свети другим културама... за такав систем, сваки вид побуне виртуелно постаје терористички”...

Оно о чему данас пише Бодријар Николај је писао још пре Другог светског рата и зато је, у горким речима из Дахауа, Европу назвао Белом Демонијом. Очито је да су „девет јахача денацификације” управо на страни таквог, од Бодријара дефинисаног, западног тоталитаризма, чиме се показује да су управо они, а не „николајевци”, људи који говоре језиком мржње и желе да пониште сваког Другог и право на Другачијост. Једини за њих пожељан Други је онај Други који једноумно мисли као Они, тј. Први... Нарцисоидност, поготову интелектуална, увек је тоталитарна.

 

Одбори за сва људска права, изузев српских

У извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији (извештај је објављен 2. априла 2003, у доба ванредног стања, које, бар за нас Србе, како неко рече, не престаје од 1945), тзв. „невладине организације” која се свим силама труди да докаже како Србијом влада нацизам, истиче се да је „српски национализам кроз конфузијску и дубоку фрустрацију добио само нову форму и окренуо се новим идеолошким изворима”... Поред осталих, по овим нарученим извештајима, ти извори су: владика Николај и отац Јустин. Као симпатизер владике Николаја помиње се чак и Добрица Ћосић, али и Душан Батаковић. О СПЦ се вели да има „изузетно значајно место у промовисању српског национализма, који се дефинитивно учвршћује као нова доминантна идеологија. У њој централно место заузимају идеје и вредносни систем Николаја Велимировића, Димитрија Љотића и Јустина Поповића. Та идеологија и тај вредносни систем већ су ушли у уџбенике” (Које?!?).

„Хелсиншки” убоги галиматијас, прављен по старом комунистичком обрасцу напада на „србски национализам”, сведочи о једној ствари: „невладине организације” се плаше чињеница да се омладина све више окреће Богу својих отаца и Цркви Христовој, а то значи и Светом Николају Српском. Због тога они отворено позивају тзв. „међународну заједницу” (еуфемизам за избациваче уранијума на просторе србског народа године 1995. и године 1999) да се обрачуна и са тзв. „либералним национализмом”, јер „Србија нема снагу и потенцијал да се сама избори са новим таласом популизма и национализма”. (Демократија мора доћи, као и 1944, на тенковима: она стара на тенковима совјетским, иза којих су ишли очеви данашњих првобораца „грађанског друштва”, а ова нова на тенковима америчким, иза којих смело ступају деца партизанских генерала, убица и удбаша, служинчади Јосипа Броза). Један од најважнијих закључака Хелсиншког одбора је да се хитно мора створити „нова елита” тако што ће се изменити наше основно и средње школство...

Тако је „Хелсиншки одбор за људска права” свој извештај о политичким претензијама СПЦ „украсио” оваквим „бисерима” Соње Бисерко и њених сарадника: „Позивање на владику Николаја као на највиши ауторитет у српском православљу карактеристика је у комуникацији СПЦ са паством. Владика Николај је култна личност најконзервативније, данас доминантне струје у СПЦ, чије су темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и НАЦИОНАЛИЗАМ С ЕЛЕМЕНТИМА ФАШИЗМА (подвлачење В. Д.). Мошти владике Николаја пренете су у Србију у мају 1991, у данима када је Србија отпочињала рат на територији бивше Југославије, а у складу с настојањем Милошевићевог режима да изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења. Након 5. октобра, СПЦ још упадљивије промовише владику Николаја. Она га квалификује „највећим Србином после св. Саве”, стварајући од њега мит у народу и „заштитни знак српства и православља”. Тако, на пример, Црква, у присуству самог врха војне хијерархије, генерала Небојше Павковића, на дан 24. марта, на годишњицу почетка НАТО интервенције у Србији, у манастиру Соко открива споменик овом контроверзном владики, који је исказивао отворено поштовање према Хитлеру и чија је мисао, између осталог, садржала неувијени антисемитизам. Недавно је Савез јеврејских општина Србије и Црне Горе, констатујући да је после 5. октобра антисемитизам у порасту, навео књигу владике Николаја „Речи српском народу иза тамничких прозора” као пример „најогавнијег антисемитизма”, у коме су Јевреји – синоним за ђавола”.

Међународна кризна група, са својим фамозним београдским босом Лајоном, прихватила је ставове Хелсиншког одбора за људска права и напала СПЦ због тога што је она „висококонзервативно национално тело”, чији су „ставови, често, врло анти-западњачки, изолационистички и дефанзивни... Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић и ... архимандрит Јустин Поповић”.

Срби су преживели и Турке, који су им децу одводили у јаничаре; преживели су и Латине, који су им, као Пилипенди, нудили да промене веру за вечеру. Преживели су и Југословенство пре Другог светског рата, када су им одузимали национално име и покушавали да наметну конкордат са Ватиканом; преживели су и нацисте и НДХ-зију; преживели су Тита и Милошевића, а преживеће и „Хелсиншки одбор за људска права” и њему сличне организације, које зарађују за живот пишући о силним „опасностима” које нам прете од владике Николаја и оца Јустина. Јер, Срби су, иако грешни, иако понижени, иако свесни својих слабости и пропуста, ипак народ Божији, народ светосавски и светониколајевски.

 

Шта кажу „монтенигерси“?

Отац модерне „црногорске нације” био је Милован Ђилас, који је, одмах пошто је „победила револуција”, прогласио њено постојање. Касније се, кажу, те идеје одрекао, али тешко је бити у то сигуран; у сваком случају, одлучни глас припада овом комунистичком вођи. Данашњи „црногорствујушчи”, тзв. „дукљани”, дошли су до закључка да се србски и црногорски језик разликују, и да су Црногорци увек били ближи римокатолицизму него православљу (тако је Јеврем Брковић у интервјуу „Гласу Концила” 1991. изјавио: „Ми смо првобитно били католици. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио... Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства”).

Оно што је, између осталог, заједничко Миловану Ђиласу (оном раном, револуционару, демијургу нових нација на Балкану) и данашњим „дукљанима”, јесте – мржња према владики Николају. О њему је, у својој чувеној „Легенди о Његошу”, марксистичком обрачуну са идеалистичким заблудама о великом песнику (нарочито усмереном ка личности Исидоре Секулић), Милован Ђилас записао да је „језива, фанатична, распућиновска фигура тада охридског касније жичког владике, а љотићевског идеолога и сада недићевског краљевског емигранта”. Оцењујући Николајеву „Религију Његошеву” (коју је ценио и атеиста Скерлић), Ђилас је ускликнуо: „Све је, послије охридско-љотићевског владике, само млаћење празне сламе; а сам владика је – сем мистицифирања Његоша – скроз наскроз неоригиналан и плитак и без икаквог знања”.

Савремени духовни наследник Ђиласов, црногорствујушчи књижевни критичар Андреј Николаидис, у свом тексту „Let it Be”, указује на опасност која Црној Гори прети од покрета који следи „антиеуропске мисли“ Светог Николаја Жичког (Црногорски књижевни лист, 15. фебруар 2002): „Мото тог покрета формулисао је један знаменити свештеник, фашиста и антисемита, а он гласи: МИ НИСМО ЕВРОПА. Говорим, наравно, о Николају (енглески: Niki) Велимировићу, и покушају обнове његовог опскурног идеолошког наслијеђа, између осталог и у форми албума на којем поп групе откривају православље и ретардирана, абортирана тумачења Достојевског и његових политичких ставова, а то су, гле чуда!, управо најтривијалније и најгоре странице које је овај написао (…) Ник Велимировић, за кога Будимир Дубак каже да је СВЕТАЦ”...

Није онда ни случајно то што су поводом представљања „Светигориних“ издања у Херцег Новом, у августу 1998, дукљанска удружења и монтенегринске партије напале стваралаштво Светог Николаја Српског, па се митрополија Црногорско-приморска огласила саопштењем у коме је истакла и ово: „Тврдећи да је владика Николај био поборник нацизма, ова господа свесно прећуткују да је владика Николај све време Другог светског рата био у нацистичком заточеништву (…) Клеветницима Светитеља Божијих, онима који не познају љубав и истину Христову, не само да није стало до љубави и истине, него ни до сопственог образа”.

          Наставиће се...

            Напомена Уредништва "Борбе за веру":

            Текст Владимира Димитријевића "Свети Владика Николај у очима својих непријатеља" први пут је објављен 2003. године.

Последњи пут ажурирано ( среда, 02 мај 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.