Упркос раширеном мишљењу да су термин Нови светски поредак развили неки теоретичари завере, истина је да су га заправо сковали сами политичари након светских ратова. Отада тај термин користе утицајне светске личности кад описују потребу за успостављањем глобалне светске управе засноване на начелима западног света.

Глобализација данас усмерава сваку значајнију странку у свакој земљи, па страначке политике заправо постају све више непотребне. Тако се данас морамо удаљити од традиционалног поимања појмова попут левице и деснице у политици. Нема тога више, разлике се састоје само у небитним нијансама. У глобализованом свету беспотребно је прилепити се уз неку политичку странку и навијати за њу као за фудбалску екипу. Ако то учинимо, бићемо саучесници у сопственом паду укалупљујући се у претходно обликоване пакете на које се лепе етикете као што су хадезеовац или есдепеовац, лабурист или конзервативац, републиканац или демократа - како у којој земљи.

Још је 1966. у књизи "Трагедија и нада: историју света у наше доба" амерички историчар и теоретичар еволуције цивилизација професор Carrol Quigley истицао како снаге финансијског капитализма имају далекосежни циљ да створе светски систем финансијске контроле у ​​приватним рукама који ће бити у могућности да доминира политичким системом сваке земље и светском економијом у целини. Тим се системом има управљати у феудалистичком маниру, од стране централних банака које ће деловати оркестрирано у складу са тајним споразумима који ће се склапати на честим састанцима и конференцијама.

Како бисмо разумели Нови светски поредак, морамо поставити три битна питања и на њих одговорити:

1. Ко контролише главне светске монетарне системе? Банкари.

2. Ко (барем се тако чини) доноси одлуке на плану спољне политике и законодавства? Власти.

3. Ко контролише светске ресурсе и производи све наше потрепштине, материјална добра и медијску потрошњу? Корпоративни свет.

Када се зна да је то тако, онда и нема расправе о томе ко контролише свет. Оне могу бити леве или десне, али су то у сваком случају горе наведене групе. Права расправа води се око питања поверења. Неки људи поверавају свој начин живота банкарима, бизнисменима и владама, мислећи притом да тим групама на срцу лежи наша добробит. Други пак мисле да су те групе постале крајње корумпиране и да злоупотребљавају своју моћ, власт и систем који их је поставио тамо где јесу.

Неизбежан цивилизацијски напредак или општесветска тиранија?

Ако им верујете, могли бисте на глобализацију гледати као на процес неизбежног прогреса човечанства, и кад политичари позивају на јединствено светско управљање могли бисте то видети као на часну мисију одржавања светскога мира. Ипак, запазите ли да се током тог процеса ваше слободе све више ограничавају, да се незаконити ратови шире упркос све већим протестима јавности и да се смишљају нове кризе, тада бисте можда глобализацију могли назвати тиранским Новим светским поретком.

Реч је о томе како гледате на ствар. Свако опажа глобализацију на друкчији начин, већ према свом систему веровања. Али је у сваком случају опажа. Гласате ли за леве или десне (или уопште не гласате), није важно: ова прича укључује и вас и вашу породицу. У најмању руку требали бисмо имати широке јавне расправе о предностима и недостацима глобалног управљања пре но што се оствари у потпуности. Али је то прилично илузорно очекивати када видимо да ни о Европској унији нема праве и опсежне јавне расправе. Европски, па тако и општеглобализациони циљеви представљају се као нека историјска мисија остварења некаквог значајног циља. Само каквог?

Смисао Новог светског поретка није уопште сложен. Није то нека мистерија ни тајна, а није ни нека компликована теорија завере. Нови светски поредак једноставно значи нови поредак у оквиру света, нову структуру власти, нови начин управљања глобусом. То је оно што доноси глобализација. Појмом глобализације описује се текући процес интеграције регионалних економија, друштава и култура помоћу глобалних мрежа комуникације и трговинске размене.

Пре но што се глобализација размахала, човечанством се углавном управљало помоћу поредака одвојених земаља и нација, с њиховим властитим културним, политичким и религијским системима те системима хијерархијске контроле, уз склапање споразума ради размене производа и земаљских ресурса. Ове суверене земље одговарале су само самима себи и својим народима, и све док не би насрнуле једна на другу, на тај се начин одржавала равнотежа. Ако би једна земља почела претити другој или би јој се прохтело успоставити светску империју, као што је то покушао Хитлер, остатак би се света ујединио како би је спречио да у томе успе. Одувек је било елемената похлепе и неправде у свету, но због раздвојености нација ниједна неправда није успела да се прошири читавим светом. Стога је иронично што је управо Хитлер, који је писао о Новом светском поретку и радио на његову успостављању, постао катализатором настајања Уједињених нација и Новог светског поретка како га описују Џорџ Буш старији и њему слични. Још је више иронично што је Прескот Буш био повезан с Хитлеровим финансијама преко Унион Банкинг корпорације.

Нови светски поредак који израња из савремене глобализације тежи уклањању свих суверених земаља и њиховом уједињењу у централизовани систем контроле. Као што је рекао председник Европског већа Херман Ван Ромпуј: "У свакој земљи чланици постоје људи који мисле да њихова земља може да преживи сама у глобализованом свету. То је више од илузије - то је лаж. "

Европска унија ни не крије свој циљ. Њен је главни циљ прогресивна интеграција економских и политичких система земаља чланица и успостављање јединственог тржишта заснованог на слободном протоку роба, људи, новца и услуга. Како би се то остварило, њене земље чланице уступају део свог суверенитета у складу са Уговором о функционисању Европске уније који даје институцијама Европске уније моћ да доноси законе.

Иако глобална владавина напредује, могу се задржати заставе и идентитети традиционалних нација, јер се у овом случају успостављања модерне империје не ради о супердржави успостављеној применом бруталне силе, како се то радило у прошлости. Ова нова империја развила се кроз економију, међународне пословне картеле и институције као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка, Уједињене нације и Европска унија.

"Више од читавог века идеолошки екстремисти с оба краја политичког спектра хватали су се за објављене догађаје како би нападали породицу Рокфелер, како би јој импутирали неоправдани утицај који наводно имамо на америчке политичке и економске институције. Неки су чак поверовали да смо део тајног друштва које ради против интереса Сједињених Држава, карактеришући моју породицу и мене као 'интернационалисте' који су се удружили са другима широм света како би изградили интегрисану глобалну политичку и економску структуру - уједињени свет, ако хоћете. Ако је то оптужба, признајем своју кривицу и поносан сам на то. "(Дејвид Рокфелер, Мемоари, 2002.)

Како ујединити свет?

Кроз читаву модерну историју друштво је вешто манипулисано како би постепено предало своју слободу коју је имало у склопу старог поретка банкарима, бизнисменима и политичарима Новог светског поретка. Крајњи је циљ глобална влада, глобално банкарство, глобални корпоративни монополистички систем где би мала неизабрани моћна елита имала посвемашну контролу над остатком човечанства. Није важно како ће се то назвати, но у сваком случају покушаће се уверити људе да ће само такав Нови светски поредак спасити нашу планету од ратова, глобалног загревања, тероризма и финансијских криза. Но у основи се ради о добром старом фашизму. Никада нећемо гласати или расправљати о глобалној владавини, а ресурси и богатства сасвим сигурно се не расподељују равномерно; банкари ће увек добити своје бонусе.

"Дајте ми контролу над народним новцем и баш ме брига ко доноси законе", рекао је Мајер Амшел Ротшилд у погледу коруптивне владавине своје породице путем приватног банкарског система.

Како би лакше успоставила Нови светски поредак, елита је склона изналажењу нових непријатеља човечанства (проблем) како би изазвала реакцију људи која би условила лакше прихватање решења које је сама та елита у почетку замислила. Класична шема "проблем - реакција - решење". У ту је сврху експозитура Новог светског поретка, Римски клуб, истакла како је у потрази за новим непријатељима који би ујединили свет препознала загађење, глобално загревање, несташице воде, глад и томе слично као одличне кандидате.

Ко је та светска елита која је ставила себи у задатак да на описани начин уједини свет? Многе од група којима чланови елите припадају нису нарочито тајновите (с изузетком Групе Билдерберг) и имају сасвим отворене називе и сврху. Организације попут Савета за спољне послове (CFR), Краљевског института за међународне односе (RIIA), Трилатералне комисије, Римског клуба, Групе Билдерберг - већином имају своје мрежне странице, листе припадника итд. Неке од њих чак емитују своје конференције на телевизији и интернету. Но све док се редовно не појављују на програмима главних телевизијских кућа, критички не анализирају од стране треће стране, не објашњавају обичном грађанину - 90% света неће бити упознато с њиховим заједничким циљевима. А и тешко да ће их главни медији о томе информисати, кад су сви у власништву те исте елите која похађа глобалистичке састанке Савета за спољне послове, Групе Билдерберг и др.

Разни теоретичари називају их илуминатима, братством, елитисти, корпоратистима, глобалистима и слично. Они нису увек и неизбежно повезани с неким крвним лозама, нити религијским уверењима (премда неки несумњиво јесу), но сви заједно марљиво раде како би промовисали идеју једне светске владе или Новог светског поретка кроз своје безбројне корпорације, организације и системе контроле. Мреже банака, бизниса, добротворних удружења, друштава и тхинк танкова које су се полако развијале кроз систем западњачког монополистичког капитализма, могу се похвалити огромним глобалним утицајем који већ сад може у већој или мањој мери заобићи сва наша демократска грађанска права. Елита има утицаја у образовним системима, медијима и забавној индустрији, па јој зато и није тешко управљати степеном сазнања широких народних маса.

Ипак се идеја о јединственом светском управљању, односно Новом светском поретку, у јавности у последње време чује све чешће. То зато, што они који иза ње стоје желе да то буде тако, јер полако припремају остатак становништва за догађаје за које се надају да ће, према њихову плану, наступити. Тако од политичара, економиста и других медијских личности све више можемо слушати о јединственом управљању у контексту привреде, климатских промена или Европске уније.

Елита манипулише становништвом на начин да их уверава у постојање спољашњих претњи као што су тероризам или глобално загревање, како би му одузела слободу, односно чак како би становништво само затражило да буде лишено одређених својих основних права у име сопствене безбедности. Нема сумње да су одређене терористичке претње стварне, но ни у ком случају не захтевају тако драматично мењање свакодневног живота, ни тако драконске мере с каквима се данас суочавамо. На пример, у Британији надзорних камера има више него људи, чак 62 милиона! Просечни ће туриста приликом обиласка традиционалних туристичких знаменитости у Лондону надзорним камерама бити снимљен више од 300 пута. Јача ли се том множином камера безбедност људи питање је (никад нико није доказао њихову ефикасност на плану сузбијања криминала односно тероризма), али је зато сигурно да од приватности ускоро неће остати ни п.

У Загребу је током новембра 2011. на 75 локација почело постављање чак 225 надзорних камера са импресивним могућностима снимања најситнијих детаља које бележе сваки корак житеља хрватске метрополе. У сврху претварања центра града у Биг Бротхер спискат ће се 16 милиона куна. Они који ће то платити ништа се нису, свакако, питали.

Преузето са: „Europska unija i velika nevolja koja dolazi“