Година 2013. била је одређена за папину посету Србији, али та посета није могла да буде остварена из два кључна разлога: папа Иван Павао Други је од 1979. године покушавао да посети Српску Цркву, али да заобиђе Јасеновац, а затим је беатификовао Алојзија Степинца, војног викара усташке војске и члана државног сабора НДХ, као и Ханса Ивана Мерца, оснивача крижарских братстава која су постала језгро усташког покрета. И папа Бенедикт Шеснаести је, посетивши Загреб 2011, указао велику почаст „блаженом Алојзију“, што је преградило његов пут ка Патријаршији у Београду.

Пошто папска нога, бар кад су у питању православне земље, није крочила само још на тле Србије и Русије, стратегија се мења. Њен гласноговорник као да постаје надбискуп Орландо Антониони,који, у „Политици“ 3. маја 2012, изјављује: “Полако се схвата да је усташки режим починио злочине у име католицизма,уверен сам да би нове речи поводом овог питања могао да изговори папа уколико би дошао у Србију“. Изгледа да је постигнут неки интерни договор између србских екумениста и Ватикана да папа упути формално извињење Србима, можда чак и за Јасеновац, а да заузврат буде позван у посету СПЦ (у том правцу је ишла изјава једног нашег епископа, дата у божићном броју новина „Данас“ 2012.) Папи није тешко да се извињава на све стране, само ако то одговара интересима просторно најмање светске велесиле, каква је римокатоличка интернационала. Године 2001, претходни папа је, упркос огромном противљењу пуноте Грчке Цркве и Свете Горе, дошао у посету Грчкој (на „ходочашћу стопама Светог Павла“), и срео се са атинским архиепископом Христодулом, екуменистом и модернистом ЕУ типа. Том приликом је, наравно,причао о јединству хришћанског Истока и Запада, и „извинио се“. Ево како:“За све случајеве, у садашњости и прошлости, у којима су синови и кћери Римокатоличке цркве згрешили, случајно или намерно, према својој браћи православцима, нека нам Господ опрости“. И то је то: циљ је постигнут, Грчка је „освојена“, а коштало је само неколико неодређених „покајничких“ фраза.

Ватиканско искуство дипломатских трикова није мало: не заборавимо, Павелићева НДХ никад од стране папе није била призната de jure,али је била призната de facto,о чему је сведочио опат Марконе, специјални опуномоћеник римског папе у Загребу, који је присуствовао свим свечаностим усташке квазидржаве и имао све симпатије за њу. Степинац је понекад долазио у сукоб с Павелићем, али се свим силама борио за НДХ, о чему сведочи његов меморандум папи писан 1943, као и учешће у прекрштавању 250 хиљада православних Срба. То је познати метод Ватикана: увек бити с јачим, а ослободити се онога ко ти обави прљав посао, и то тако што се оградиш од дотичног, иако си га претходно подржавао. До 1943. папа Пио Дванести се уздао у нацизам и фашизам, а 1944. је склопио савез са Вашингтоном, коме је помагао у американизацији Западне Европе после Другог светског рата (тзв. „Маршалов план“). Тако је кардинал Кухарић подржавао Туђмана док Срби 1995. нису протерани са својих вековних територија (Лика, Кордун, Банија, Книнска Крајина, Славонија, Барања, Западни Срем), а затим је осудио поједине војничке „непоћудности“ приликом напада на САО Крајину августа 1995. Папа је учинио све да се Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина признају у авнојевским границама и да се Југославија распадне онако како су србофоби НАТО империје хтели, али Ватикан још увек, формално-правно, није признао Косово као независну државу, иако је утицај римокатолицизма међу шиптарским „државотворцима“ врло осетан (сетимо се: чим је из Призрена протерана православна србска богословија, основана је језуитска гимназија „Игнације Лојола“).

Дакле, почиње нова игра: ограђујемо се од Павелића да бисмо дошли у Патријаршију у Београд. Хрватска је сад у ЕУ, Срба тамо више нема (осим стараца који умиру и нешто млађих, који се католиче и „кроатизирају“), па неко формално „Извињавамо се, много се извињавамо“ неће бити на одмет. Јер, и Србију треба угурати у НАТО, чији је папа духовни отац. Но, папа не рачуна на молитве Светих Новомученика Јасеновачких, у које се ми уздамо, и који ће нам, како рече патријарх Павле, помоћи да му опет кажемо: „Добро нам не дошао!“