Ко је први заговарао идеју Централноевропске уније и „европског економског подручја“ са „фиксним валутама“: а. Жан Моне, француски привредник и политички визионар будуће ЕУ; б. Роберт Шуман, немачки политичар и визионар будуће ЕУ; в. Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха?

Ко је први организовао научни скуп о Европској заједници, с кога је објављен обиман зборник, где је истакнуто да ниједна европска држава „не може сама да оствари највиши ниво економских слобода неопходан за задовољавање свих друштвених потреба“, због чега треба приступити остваривању циљева као што су слободан проток робе и капитала у Европи (укључујући и Енглеску), царинска унија, нови систем кредитирања, платног промета, координација пореза, цена и плаћања пољопривредне производње у Европи:

а. Евроентузијаста Жак Делор;

б. Еврофил Јелко Кацин;

в. Валтер Функ, министар економије Трећег Рајха? 

Ко је први сањао о „најширем економском уједињењу Европе“, још 1940:

a. Хавијер Солана;

б. Оли Рен;

в. маршал Херман Геринг? 

Ко је, и када, основао Европску комисију:

а. Барозо и Кетрин Ештон;

б. Моне и Шуман;

в. Јоаким фон Рибентроп, министар спољних послова Рајха?

Ко је основао посебан Уред за европско планирање и предвидео уједначавање путних докумената у Европи:

 а. Тони Блер;

б. Бернар Кушнер;

в. Хајнрих Химлер, шеф ССа?

Ко је изговорио следеће речи: “Коликих би проблема човечанство, а нарочито европски народи, били поштређени да су се природни и очевидни животни услови поштовали кад су се политички обликовали европски животни простор и економска сарадња! Европски народи чине једну породицу у овом свету! Није баш паметно замишљати да тако пуна кућа каква је Европа, заједница народа, може тако дуго да одржи различите правне системе и разне концепције законодавства“:

а. Валтер Халштајн, први председник Европске комисије од 1958. до 1967;

б. Ван Ромпеј, актуелни ЕУропејац број 1;

 в. Адолф Хитлер?

7. Ко је рекао да ће „у 2000. години Европа бити уједињени континент“:

а. Моне и Шуман;

б. Конрад Аденауер, председник Западне Немачке;

в. Јозеф Гебелс?

ОДГОВОРИ: Ако имате највише одговора под а и под б, Ви сте непоправљиви евроентузијаста и треба да наставите путем који, као и биолошка смрт, „нема алтернативу“ у овом свету; ако сте на свако питање одговорили одговором под в, ви сте непоправљиви реакционар и конзервативац, евроскептик и евроциник, али – Ви сте сасвим у праву. Јер, под 1: Валтер Функ је заиста први човек који је тражио оснивање Централноевропске уније са „фиксном валутом“, још 1940.године; под 2, тај исти Валтер Функ, близак Хитлеров сарадник, године 1942. направио је научни скуп у Берлину, на коме су учествовали многи признати стручњаци из разних области, после чега је објављен зборник „Европска заједница“; под 3. Херман Геринг је, 22. јуна 1940. године наредио да се хитно начини план „широког економског уједињавања Европе“; око тачке 4: Рибентроп је, у Министарству спољних послова Рајха, заиста основао Европску комисију, коју су водили В. Дајц и А. Сикс, аутори планова Европске конфедерације и скице за будући Устав исте. Под 5: Химлер је, у оквиру свог штаба, имао Уред за европско планирање, који се бавио израдом „Приручника европске социјалне политике“; а тачка 6. је више него јасна: Хитлер је сањао о јединственој Европи, и о томе говорио у Рајхстагу, 7. марта 1936. године. И, наравно, под 7, Гебелс је видео да ће Европа бити јединствена држава до 2000. године, што је и објавио у часопису Der Angriff, 30. јануара 1945. Да, да, читаоче: 1943, Рибентропово Министарство спољних послова правило је нацрт своје преставке о Савезу европских држава: “Уједињење Европе које се у историји већ давно оцртава представља нужан развој/.../ Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете/.../ Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“. О свему овоме, и много чему другом, може се читати у књизи Роднија Еткинсона: “Зачарани европски круг/ Корпоратне елите и нови фашизам“ (Светови, Нови Сад, 1996.). А зашто о овоме уочи 9. маја, Дана Европе? Зато што се романогерманска Европа, како ју је звао кнез Николај Трубецкој, и за време Трећег Рајха, и данас, кад су јој уста пуна „антифашизма“, слично односи према православним народима, пре свега Русима и Србима. ФАШИЗАМ, АНТИФАШИЗАМ, СРБИ И РУСИ Европска унија слави као свој празник 9. мај, дан победе над нацизмом и фашизмом, који је утемељио њену демократску будућност (наводно, то је садашња ЕУ стварност).

С обзиром да је ЕУ у великој мери саставни део НАТО Империје, већ дуго се у оквиру њених идеолошких лабораторија врши покушај ревизије утврђених историографских чињеница: Русију, која је имала кључну улогу у ослобађању Европе од Хитлерових хорди,настоје да уклоне са антифашистичког обзорја европске историје, иако је поднела највеће људске и материјалне жртве у борби за Европу.

Србе, народ који је имао два антифашистичка покрета (ројалистичко-легитимистички и левичарско-револуционарни, четнике и партизане), србијанске невладине организације у служби Вашингтона, на све могуће начине желе да прогласе „фашистоидним“(1), док њихови савезници у ЕУтопијским структурама овдашње власти покушавају да, кад је држава Србија у питању, изврше радикалну измену исходишта Другог светског рата на овом простору (рецимо, да врате потомке протераних фолксдојчера у Војводину и „забораве“ злочине мађарских хортијеваца према Србима у Бачкој, а да и не говоримо о свесном и намерном занемаривању Јасеновца, зарад приближавања Хрватској).

Историјска истина је, међутим, непобитна: Срби, за разлику од својих суграђана (попут Хрвата, босанских муслимана, Арбанаса, Мађара и Бугара) у Краљевини Југославији, коју је Хитлер раскомадао, нису имали никаквих симпатија према Хитлеру, Мусолинију и Силама осовине. Херман Нојбахер, специјални Хитлеров изасланик за Балкан, у својим успоменама био је крајње јасан: једини народи које су Рим и Берлин на Балкану окупирали били су Срби и Грци; сви остали су били савезници Сила осовине (на пример, од Хрвата и босанских муслимана, по Химлеровим инструкцијама, направљена је СС дивизија „Ханџар“,а од Арбанаса СС дивизија „Скендербег“).Чак и србијански колаборациониста, ђенерал Милан Недић, није био никакав германофил. Предратни левичар, вођа Земљорадничке странке, Драгољуб Јовановић, у својој књизи успомена „Људи, људи“ тврди да је, још 1940. године, Недић преко њега ступио у додир са совјетским амбасадором у Београду, Плотњиковим, и обавестио га о томе да Немачка спрема напад на Совјетски Савез. И Нојбахер говори о Недићу као србском патриоти: “Недић је од Немаца стално доживљавао разочарења и био је огорчен њиховим поступцима. Он је непрестано хтео да поднесе оставку на место председника владе./.../ Надао се да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај“. Он је чак одбио да пошаље, макар и симболично, било коју србску јединицу под својом командом, на Источни фронт, против Русије.

ЕПИЛОГ. Срби су, у доба почетка распада СФРЈ, имали мирну савест: били су савезници западних демократија у оба светска рата, као и жртве германског експанзионизма у Првом и фашистичко – нацистичке окупације у Другом светском рату. Ипак, испоставило се да су се бивши савезници са Запада нашли на страни србских непријатеља. И данас, кад више нема Слободана Милошевића, који је, тобож, изазвао западну србофобију, рат против србских интереса се наставља, овог пута под окриљем Европске уније. Зато већини Срба више није чудно што нас је Уједињена Европа, 1995. и 1999, са својом савезницом, Америком, бомбардовала осиромашеним ураном, као што им више није чудно да немачки војници на окупираном Косову и Метохији стоје тамо где су им дедови били од 1941. до 1944. године.

За Србе нема места ни у Хитлеровој, ни у НАТО ЕУ, макар да домаћи еврофанатици причају отужне бајке о нашој будућности под жутим звездама на плавој позадини(2). Но, како је певала песникиња Десанка Максимовић, „Србија је велика тајна“. То јест, по Миловану Данојлићу: “Не гледај ни звезде, ни новине./Узми дашчицу липовине,/И у њој дубок урежи усек./Где је шта стајало, стајаће увек!“ Јер, како рече Владика Николај, Србија је сусед Европе, али она није Европа. Поготову није Европа која је, с подједнаким жаром, под кукастим крстом ратовала против Русије, а сада је опкољава ракетним системима, под заставом НАТОа.

Напомене

(1) Оглед о томе написао је Слободан Антонић („Историјски ревизионизам „Друге Србије““, у књизи Слободан Антонић: “Вишијевска Србија“, Чигоја, Београд 2011, стр. 129-139 ). Рецимо, по извештају Хелсиншког одбора за људска права у Србији 2006.године, за ликвидацију Јевреја Србије у Другом светском рату нису одговорни искључиво Немци, него и Недићев режим, то јест Срби (мада, како пише Јаша Алмули, београдски Јеврејин и историограф овдашњег холокауста, “једино су немачки окупатори одлучивали о уништавању Јевреја у Србији и /.../ извршиоци били немачки органи“, „Политика“, 14. јануар 2008.) Латинка Перовић, „мајка Друге Србије“, чак износи тезу по којој је „српски фашизам“ аутохтона појава, скоро старији од оног у Немачкој и Италији.

(2) Наш познати историчар, др Драгољуб Живојиновић, озбиљно упозорава, у интервјуу мајској „Геополитици“: „А највећи од свих непријатеља је наша унутрашња неслога, због које никако да утврдимо шта су наши национални интереси и приоритети, и да се понашамо државотворно. Зато нам је више него икада потребна трезвеност, јер Војводином данас харају Мађари, Румуни узбуњују Влахе, Рашкој прети исламизација, а Хрватска уцењује Србију због уласка у ЕУ, исто као и Румунија, Бугарска, Мађарска./.../ Излаз увек постоји, али да бисмо га нашли, ми то морамо хтети. Нисам сигуран да у овом тренутку политички, привредни, па чак и интелектуални естаблишмент Србије уопште жели да се одбрани од пута који нас води у губитништво.“

http://srb.fondsk.ru/news/2012/05/08/zashto-kazhesh-evropska-uniia-a-mislish-na-trehi-raih-mali-kviz-za-eutopiste.html