Од посетилаца нам често стижу питања о Мирољубу Петровићу и његовом раду. Ради се, углавном, о збуњености његовим тврдњама, од којих, неке, изгледају „православне“, што ствара смутњу, док друге ударају директно на темеље учења Православне Цркве. Пошто је у тим питањима помињано име г. Владимира Димитријевића, сарадника нашег сајта, као човека који је својевремено раду Мирољуба Петровића дао подршку, обратили смо му се са молбом да о овом аутору каже нешто више.

Уредништво

+++

ОДГОВОР ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА

Господина Петровића сам упознао почетком 21. века, и то пратећи његов веома добар и вредан рад у области хришћанског креационизма и оповргавања лажне теорије Чарлса Дарвина и његових следбеника. Почели смо да се виђамо и разговарамо, али и да сарађујемо: он се показао као вредан и трудољубив човек, спреман да помогне. Никад нећу заборавити колико је књига и дискова о креационизму поклонио не само мени, него и другим вероучитељима. Ове књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана, али и америчких протестаната, попут Хенрија Мориса, Дјуена Гиша, Аријела Рота и других. Већина читалаца „Борбе за веру“ зна мој став о екуменизму и сличним појавама, али такође и став да све оно што је корисно и вредно код других, поготову кад су додирне тачке основних религиозних веровања у питању, може и треба да се користи у апологетском раду (у мојој архиви на овом сајту има и одговор на питање како се односити према инославним ауторима). Дакле, Јахи јесте муслиман, али, у својим књигама и филмовима, на основу озбиљних научних чињеница, пориче еволуционистичку заблуду и дарвинизам, па нема разлога да се то не користи у сведочењу наше вере. То уопште не значи да ћемо Мухамеда признати за пророка, и веру у Алаха истинитом. Такође, отац Серафим Роуз, чија је студија о постању света и раном човеку изашла у библиотеци „Образ светачки“, користио је НАУЧНЕ (не теолошке) аргументе америчких креациониста, поут већ поменутог Мориса, не стајући на страну протестантског фундаментализма. Сви ти разлози навели су ме да сарађујем са г. Мирољубом Петровићем, нарочито у доба када је, због свог хришћанског става, смењена министарка просвете, госпођа Љиљана Чолић и када се антиверонаучна хистерија „другосбијанаца“ код нас, између осталог, заснивала и на примитивно дарвинистичким аргументима. Да не заборавим: г. Петровић је србски родољуб, синовац чувеног србског историчара из Црне Горе, г. Растислава Петровића, аутора студије о Шћепану Малом, борца против монтенгриннског усташлука и сведока геноцида над Србима у 20. веку, иза кога је стајао Ватикан. Пореклом из племена Куча, г. Петровић је често био више него храбар у изношењу својих патриотских ставова.

Све је то тако. Међутим, поглед на свет г. Петровића, који је,иначе, сарађивао и са „Светигором“ и низом делатника СПЦ, остао је, на жалост, протестантски. Његова догматика је протестантска. Не причам то на основу рекла – казала, ни на основу расправа по форумима, него на основу његове књиге „Ко влада светом“ (Центар за природњачке студије, Београд, 2008.) У овој књизи, занимљивој по сведочењу о мрачним тајнама Новог светског поретка, налазе се и догматска учења туђа Откровењу Божјем: рецимо, да душа не може да постоји одвојено од тела, него „спава“ до васкрсења (Петровић каже да се „духовни аспект умрлог човека, који садржи његов карактер, емоције и меморију, на одређени начин „складишти“ код Творца, све до „одређеног тренутка““, стр. 127). Ово, наравно, није тачно.

Још у Старом Завету праведници су знали да ће им душа ићи у ад, до силаска Христовог у подземље и извођење њихових душа из подземља: “А још и тело моје починуће у нади, јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац твој види труљења“ (Пс.15,9-10). И у Премудростима Соломоновим: “Душе праведника су у руци Божијој, и мучење их неће дотаћи“ (Прем. 3,1). У Новом Завету, који је потпуно и коначно Откровење, све је јасно;

Христос благоразумном разбојнику каже: “Данас ћеш бити са Мном у рају“ (Лк. 23, 24) – а он је у рај с Христом могао само душом, јер му је тело сахрањено у гробу. Господ у причи о богаташу и Лазару не говори о стању ПОСЛЕ Страшног суда, јер богаташ, који моли Авраама да пошаље Лазара његовом оцу и браћи, јасно сведочи да му отац и браћа живе на земљи, што је, очито, ПРЕ Страшног суда (Лука 16, 19-31). На гори Тавору, с Христом је разговарао пророк Мојсије, који је телом умро много пре овог догађаја (Зак. пон. 34,5); како је могао да буде ту, осим душом (Мт. 17,3)?Апостол Петар указује да је Христос, „у гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу са Оцем и Духом Светим“ ( како каже једна црквена песма) после Распећа, сишао у ад и извео душе покојника- праведника, које нису могле ући у рај пре Васкрсења Његовог: “Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом, КОЈИМ СИЂЕ И ПРОПОВЕДА ДУХОВИМА У ТАМНИЦИ“ (Прва Петрова, 3, 18-19). Јасно је, наравно, да човек није само ДУША, него је и ТЕЛО. Али, док тело не може да постоји одвојено од душе, душа може да постоји одвојена од тела, и то свесна, активна и без икакве „успаваности“. Да и не говоримо да г. Петровић има протестантски однос према Пресветој Богородици („из историје знамо да је Исусова мајка Марија мртва“, вели он, стр. 130, не наводећи за то никакве доказе и никакву историју). Он такође пориче вечну девственост Пресвете Богородице тврдећи да је она имала потомство са праведним Јосифом, што је учење које изврће све темеље хришћанске вере. За нас је Пресвета Богородица, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, вечно жива, и знамо како ју је поздравио архангел Гаврило, и знамо да је блаженом зову сви нараштаји (Лука 1,48), док само убоги протестанти то не могу да приме у свој ум, као што и римокатолици, прелешћени духом обмане, о Пресветој Дјеви говоре као о „саискупитељки“ човечанства, обоготворавајући је. За нас је Мајка Божја већа од свих икад рођених на земљи, телесно васкрснута пре свеопштег васкрсења, и наша заступница пред Христом. Како је говорио Свети Лествичник: мање је опасно увредити Христа него Мајку Божју. Јер, ко увреди Христа, преко Мајке Божје може да Га умоли за опроштај; ако увреди Мајку Божју, за њега нема ко да се моли.

Дакле, што се тиче г. Мирољуба Петровића, ценећи сав његов труд и несебичну помоћ коју је указао апологетском раду (не само моме, него и других), желећи му спасење од Бога као и себи (а услов спасења је, свакако, Православна Црква у пуноти њеног учења и живота), морам да кажем да његова позиција по многим важним питањима није православна. (Масонско учење о бесмртности душе, засновано на паганском еманационизму, и православно учење о томе, засновано на Откровењу, немају везе једно с другим; римокатоличке заблуде о Мадони нису православно учење о Пресветој Богородици, итд.)

Читаоцима „Борбе за веру“ шаљем молбу да буду опрезни у чувању Светог Предања и живљења по њему и искрено молим за опроштај ако је неко имао духовне штете од онога што сам рекао или учинио, у знању или у незнању. Опростите, браћо, и помолите се Господу да ми опрости!